Од кнеза Владимира ка образовању: како је покрштавање Русије променило човека
Разговор са свештеником Андрејем Постернаком
Јелена Бруз
Покрштавање Русије се обично сматра историјским догађајем који се десио 988. године. Међутим, примање хришћанства је представљало тек почетак дуготрајног процеса који није само постепено мењао верски живот, већ и представу човека о самом себи, о ближњем, о породици, власти, милосрђу, знању и образовању.
У средишту разговора са историчарем, професором и деканом историјско-филозофског факултета ПУДНСТ, свештеником Андрејем Постернаком, налази се личност кнеза Владимира: какав је био пре крштења, шта га је довело до тога да прими хришћанство, како је лични избор владара утицао на судбину државе и зашто се управо кроз хришћанску традицију у Русији формирала нова култура образовања?
Протојереј Андреј Постернак
– Оче Андреје, навикли смо се на то да кнеза Владимира пре свега доживљавамо као Крститеља Русије. Међутим, ако га сагледавамо као историјску личност, какав је био човек који је постао светац? Шта је постојало у његовом карактеру и судбини што му је омогућило да касније постане човек који је променио историју Русије?
– О великом кнезу Владимиру пре него што је крштен не зна се толико много иако нам историјске чињенице које истраживачи проналазе омогућавају да у извесној мери реконструишемо његов живот.
Знамо да је био син кнеза Свјатослава, који је, са своје стране, био син велике кнегиње Олге која је била крштена. Владимирова мајка је била Милуша, кључарка велике кнегиње Олге. Без обзира на прилично висок положај на двору, она је ипак била робиња. Због тога је кнез Владимир добио надимак „син робиње“ за који се може рећи да је полупрезрив, иако се порекло пре свега одређивало по оцу и премда се кнез Владимир сматрао законитим сином кнеза Свјатослава и наследником престола.
Он је ступио у борбу за престо са својим старијим братом Јарополком. Притом је Владимир имао власт над Новгородом. На крају је освојио Кијев, а затим је спровео паганску реформу. Између осталог, у Кијеву је било обновљено идолиште које су открили археолози, с приказом паганских богова. Могуће је да су тамо и људи приношени на жртву, али то не знамо поуздано.
Дакле, 980-их година, док се Владимир налазио у Кијеву, видимо прави процват паганства. Сам кнез се одликовао прилично суровим карактером и необузданим темпераментом. Имао је неколико жена, између осталог, полоцку кнегињу Рогнеду коју је на силу приморао да се уда за њега убивши чланове њене породице (у овом браку су се родили потоњи свети кнезови Борис и Глеб).
Очигледно је да је пре крштења то био класични кнез-паганин – јаке воље, властољубив и снажног карактера, с великим амбицијама, али је притом прилично много урадио за уједињење Кијевске Русије.
Чини ми се да у томе постоји важна страна његове личности: пред нама није идеалан човек који се од почетка кретао ка светости. Пред нама је врло снажан човек, противречан, способан да чини сурове поступке, али и велика политичка дела. И управо зато је каснија промена у његовом животу веома значајна.
– Шта се крило иза избора кнеза Владимира? Да ли се о крштењу може говорити као о резултату личног духовног трагања или, пре свега, као о државном и политичком избору? У којој мери се у принципу у овом поступку може разделити кнежева лична вера и његова одговорност као владара?
– Наравно, одлука кнеза Владимира о крштењу је истовремено била и његов лични избор и политички акт. Мислим да су оба ова момента у његовом животу била веома важна.
Кад се крсти велики кнез који влада великом државом, то неизбежно поприма друштвени и политички значај. Могуће је да сам кнез Владимир, ако се држимо летописних извора, у први мах крштење уопште није примио због религиозних разлога. Он је желео да се ожени византијском принцезом Аном, сестром цара Василија II Бугароубице.
Они су постигли одређени договор: кнез Владимир је цару пружио војну помоћ, а у замену је тражио Ану за жену. Василије, очигледно, није желео да испуни обећање и онда је кнез Владимир кренуо у рат против њега и практично га је на силу приморао да испуни договор. Василије је заузврат захтевао да се кнез Владимир крсти.
Одлука која је испочетка могла бити политичког карактера постепено је за самог Владимира постала нешто много више
Испоставља се да је крштење првобитно било повезано с политичким разлозима – браком с византијском принцезом. Међутим, очигледно је да је одлука која је испочетка могла бити политичког карактера, постепено за самог Владимира постала нешто много више. Она је довела до промене његовог погледа на свет и целог његовог живота.
Он је као велики кнез схватио посебну улогу хришћанства и то да прихватање нове вере не значи само промену његове судбине, већ и судбине свег народа, којим је управљао.
И овде, вероватно, не треба супротстављати лични и државни избор. Они су за владара неизбежно повезани. Лични избор кнеза Владимира је постао избор чије су последице далеко превазишле границе његовог живота.
– Летописни „избор вере“ је свима добро познат од школских дана. У којој мери је ово казивање веродостојно? И шта је за нас данас важније: конкретне историјске околности или лик кнеза Владимира који се у току историје формирао у свести руског човека?
– Вероватно би било бесмислено да сад препричавамо историјат о томе како је кнез Владимир изабрао веру. Он је прилично добро познат свима, може се рећи, од школских дана. Очигледно је да он одражава одређену традицију која је настала око кнежевог лика после његове владавине.
Кад је кнез Владимир донео одлуку о томе да се крсти, пред њим се поставило питање покрштавања земље којом је владао. Хришћанство је у историји увек било повезано с развојем културе и цивилизације. Због тога је примање хришћанства за многе паганске народе постајало најважнији догађај у њиховој историји.
Хришћанство је у историји увек било повезано с развојем културе и цивилизације
Питање веродостојности појединих детаља из приче о крштавању кнеза Владимира, наравно, представља предмет различитих разматрања и дискусија. Међутим, за нас је вероватно важна друга ствар.
После смрти кнеза Владимира настао је његов специфичан народни лик. Људи су га називали Красним Сунашцем, и сматрали су да у време његове владавине падају подвизи познатих делија из биљина, народних песама – Иље Муромца и Добриње Никитича. У виду биљина је настала читава историја повезана с народним поштовањем кнеза као човека који је свој народ привео вери.
И потомци никад нису оспоравали овај избор истинске вере. Управо то је било главно и најдрагоценије у лику кнеза Владимира: он је изабрао веру која за руски народ постала основа његовог духовног и културног живота.
Он је изабрао веру која за руски народ постала основа његовог духовног и културног живота
Вероватно је то за нас главна ствар.
– Шта је покрштавање Русије заправо променило? Кад говоримо о овом догађају често помињемо изградњу храмова и ширење хришћанства. Али шта се променило на већој дубини – у човековој представи о породици, власти, милосрђу, људском животу и одговорности?
– Крштење народа је представљало фундаменталну промену у целој духовној суштини народа, у његовом погледу на свет, животу и раду.
Друга је ствар то што се промене одвијају врло споро. Не може се рећи да су остаци паганства брзо искорењени. Они су се одржали неколико векова, а у различитим облицима неки рудименти паганског погледа на свет постоје и дан-данас.
Међутим, наравно, променила се представа о главним вредностима људског живота.
Ово се пре свега односи на породицу. Живот који је кнез Владимир водио у паганско доба очигледно никад није могао бити за углед. Код његових потомака се постепено формира представа о законитости брака, одговорности према породици и законитости наследства.
Мења се и поглед на власт. Формира се схватање да власт има сакрално порекло, да потиче од Бога и да кнез мора бити праведан. Испоставља се да је сама идеја праведности повезана са Светим Писмом, које постаје најважнији критеријум за оцену људског живота и рада.
Постепено у људски живот улази усклађивање поступака и догађаја с црквеним календаром. Велики број важних догађаја у животу великих кнезова и њихових породица почиње да се доживљава у контексту црквене традиције.
И, наравно, појављује се нова представа о милосрђу и доброчинству. Народна традиција сведочи о томе да је кнез Владимир после крштења чинио многа дела милосрђа. Због тога нема сумње у то да историјат руског доброчинства има корене у раду кнеза Владимира као хришћанског владара. Дакле, крштење је постепено мењало сам координатни систем у којем је човек оцењивао свој живот.
– Може ли се рећи да је заједно са хришћанством у Русију дошла нова представа о човеку? Шта се тачно променило у поимању људске личности после примања хришћанства?
– То је, наравно, врло дубоко богословско и у одређеној мери филозофско питање. О томе можемо да судимо само на основу индиректних карактеристика, пошто до нас нису дошла размишљања самог кнеза Владимира.
Знамо, на пример, да је „Поука“ Владимира Мономаха написана скоро сто година после кнеза Владимира. Мономах у њој својим синовима говори о томе како треба да се односе једни према другима, да чувају јединство, да владају на основу библијске правде и темеља који је поставио још кнез Владимир.
Међутим, у целини можемо да кажемо да примање хришћанства увек мења народ који почиње да схвата да човек у себи носи лик Божји.
Примање хришћанства увек мења народ који почиње да схвата да човек у себи носи лик Божји
Лик Божји омогућава човеку да потпуно другачије сагледава себе, своју прошлост и свој садашњи живот. И пре свега представља схватање сопствене мисије и циља – не само човека као појединца, већ и породице и друштва у целини.
С појавом хришћанства се не појављују само храмови и спољашњи атрибути нове вере. Појављују се црквене тајне, формира се представа о томе како човек правилно да гради свој живот.
Управо због тога примање хришћанства представља фундаменталну промену за цео народ. Народна и црквена традиција ову промену пре свега повезују с кнезом Владимиром.
– Зашто заједно са хришћанством долази образовање? Једна од најважнијих последица покрштавања Русије био је развој писмености, књишке учености, превођења, школа и манастирских центара. Може ли се рећи да је заједно са хришћанством у Русији настала нова образовна култура? Зашто се испоставило да је образовање толико важно за Цркву?
– Наравно, с појавом хришћанства почиње развој образовања. Може се рећи да ово није уобичајена ствар само за наш народ, већ и за сваки народ који прима хришћанство.
Изградња храмова је пре свега била повезана са стварањем центара књишке учености. Управо монаси су били образовани људи. Добро су познавали Свето Писмо, преписивали су књиге, пре свега књиге Светог Писма. Међу њима је било људи који су знали старе језике.
Међутим, манастири нису били важни само као центар образовања. Били су светила духовног живота. Управо зато изузетно поштујемо кијевопечерске монахе – преподобног Антонија и Теодосија који су постали родоначелници монашког живота у Кијевској Русији.
Захваљујући хришћанству образовање је постепено почело да се шири на територији наше земље. Јер, хришћанство је књишка култура, што значи језик, писменост и узвишено интелектуално наслеђе.
Страница из „Поуке“ Владимира Мономаха
Ова традиција је првобитно била нераскидиво повезана с црквеним животом – са проучавањем Светог Писма и богослужбених текстова. Међутим, управо из ове традиције постепено израста и шира култура образовања.
Већ сам поменуо „Поуку“ Владимира Мономаха. То је изванредан пример писане културе преко које се преносио и морал руског народа, онај морал који се постепено формирао после одрицања од паганства и примања хришћанства.
Због тога се под образовањем не може подразумевати само стицање знања. Оно је у хришћанској традицији увек повезано са формирањем човека.
– Ако погледамо прве векове после покрштавања, шта је пре свега требало да науче људи који су примали хришћанску културу? Да ли су то само писменост и познавање Светог Писма или је то пре свега нови однос према самом себи, према Богу и другом човеку?
– Наравно, образовање у Русији у првим вековима после примања хришћанства није било универзитетско у данашњем схватању. Први универзитети су се појавили у западној Европи и такав ниво формалног образовања је још увек био врло далек од Кијевске Русије.
Образовање је пре свега било повезано с елементарним умећем читања и писања. Људи су, по правилу, учили да читају и пишу на основу свештених текстова: главни извор образовања били су Библија и богослужбене књиге.
Међутим, читање и писање се није сматрало само практичним умећем. То је истовремено било средство за васпитавање човека.
Младић је, посебно ако је потицао из кнежевске породице, требало да стиче умећа која су му омогућавала да правилно управља, да уређује свој живот у оквирима црквене традиције и да испуњава дужност коју је имао према друштву.
То, наравно, не значи да су кнежеви увек мирно живели и да су поступали у складу с овим идеалима. После смрти кнеза Владимира почео је период међусобица и кнежеви су водили страшне и крваве борбе међу собом.
Образовање је постепено постајало нешто више од обичног описмењавања. Оно је требало да помогне човеку да схвати како треба да живи
Међутим, истовремено представа о томе да човек треба да живи у складу са црквеним канонима и Светим Писмом никад није нестала. То нам врло добро показују летописци, пре свега аутор „Повести о минулим временима“ преподобни Нестор.
Дакле, образовање је постепено постајало нешто више од обичног описмењавања. Оно је требало да помогне човеку да схвати како треба да живи.
– Понекад се стиче утисак да је Русија после покрштавања постала хришћанска. Међутим, процес хришћанизације је трајао вековима. Зашто чињеница да је држава примила хришћанство није означавала тренутну промену у народној свести?
– Примање хришћанства се никад није могло одиграти за трен ока.
Чак и летописац говори о томе како су после покрштавања срушене статуе Перуна и других паганских богова, како су бацани у Дњепар и бацали су их са обале, а мештани су плакали и желели су да их врате.
Рудименти паганства су се сачували вековима – у различитим сујеверјима, магијским праксама и другим облицима. У далеким, па чак и не тако далеким крајевима наше земље неки од њих постоје и данас.
Било је потребно време за то да хришћанство заиста уђе у свакодневни живот. Ово није питање једне генерације. Било је потребно да људи веру прихвате свим срцем, да она уђе у њихов живот, и да постане део њихове свакодневице. Осим тога, народ није био увек довољно просвећен за то.
Говоримо о образовању, али је оно у прво време било удео релативно малог броја људи – монаха, свештеника и представника породица великих кнежева и бољара. Већина обичног света је била потпуно далека од књишке културе и хришћанску веру је доживљавала кроз проповед свештеника, фреске у храмовима и усмену традицију.
Дуго времена није долазило до масовног учествовања у књижевној култури. Управо зато су се паганске представе прилично дуго сачувале.
Руски мисионари су постепено својом проповеђу обухватали све више људи, али је овај процес трајао вековима. Мисионарски напори су били потребни чак и у XVI–XVII веку.
Крштење Русије је било почетак пута, а не његов завршетак
И постоји веома важан моменат: крштење Русије је било почетак пута, а не његов завршетак
– Да ли се свети равноапостолни кнез Владимир може сматрати једним од оснивача руске образовне традиције? Ако гледамо каснију историју Русије – развој манастирске културе, књижевности, духовних школа, академија, а касније и универзитета – да ли у томе можемо видети наставак културног импулса који је дат у крштењу?
– Наравно, кнеза Владимира можемо сматрати једним од оснивача нове образовне традиције.
Тамо где се појављује хришћанство, појављују се и књишка култура, језик, писменост и високо интелектуално наслеђе. Наравно, до настанка великих образовних установа је морало проћи још врло много времена.
Словенско-грчко-латинска академија. Гравира из XIX века
Практично прва школска установа за коју се може рећи да је претеча универзитета настаје крајем XVII века. То је Словено-грчко-латинска академија која је повезана с радом браће Лихуда. Универзитети се појављују већ у XVIII веку.
Међутим, сама традиција која је повезана са учествовањем човека у образовању и књишкој култури безусловно потиче из времена кад је Русија примила хришћанство, то јест, из времена кнеза Владимира.
И овде је важно да се види не само директна историјска веза између првих манастирских школа и данашњих универзитета. Важнија је сама идеја образовања као пута за формирање човека.
Управо ова традиција данас наставља да живи и да се развија у православном образовању. Између осталог, ми се на Православном универзитету хуманитарних наука „Свети Тихон“ трудимо да спојимо фундаментално образовање и хришћанско схватање личности како човек не би само стицао професију и акумулирао знања, већ и како би учио да види њихов смисао и одговорност за начин на који ће примењивати стечена знања.
У том смислу историја образовања које је почело заједно са крштењем Русије за нас није само историја прошлости. То је традиција коју данас треба наставити.
– Зашто је за нас данас, после више од хиљаду година, важно да говоримо о кнезу Владимиру? Шта његов историјат може да каже човеку данашњице који живи у потпуно другачијем свету и суочава се с другачијим изазовима?
– За нас је врло важно да кнеза Владимира запамтимо као човека који је начинио правилан избор.
Могло се догодити да наша земља постане католичка, да крене муслиманским путем или да уопште изабере неки други пут развоја. Међутим, она је постала православна. И за то што наша огромна земља и данас, без обзира на сва историјска искушења и штету која је црквеном животу причињена у годинама прогона, и даље чува православну традицију несумњиво постоји заслуга светог равноапостолног кнеза Владимира.
Н. К. Бодаревски. Свети Владимир. Мозаик из храма Васкрсења Христовог на Крви у Санкт Петербургу
За нас је веома важно да прибегавамо његовом искуству и због тога што је показао како човек који поседује огромну власт, којем је, наизглед, много дозвољено, може да промени сопствени живот.
Кнез Владимир је као паганин чинио страшне поступке. Међутим, успео је да начини правилан избор. Он је своју вољу усмерио на трагање онога што је било главно у његовом животу.
А то је заправо питање које савремени човек обавезно треба да постави себи: ради чега живимо? Ради чега смо дошли у овај свет? Шта је заиста драгоцено за нас?
Често не постављамо себи ова питања. Смејући се, крећемо се својим земаљским путем не размишљајући о томе до чега он може да доведе. Међутим, овај пут се пре или касније завршава. Кнез Владимир је успео то да схвати. А затим – и за народ којим је управљао.
Избор који је он начинио одредио је наш данашњи живот за више миленијума. Он је одредио пут којим је кренуо руски народ.
И ако говоримо о ономе што је драгоцено у нашој историји, то је, наравно и пре свега православна вера.
Зато спомен на кнеза Владимира није само спомен на далеки историјски догађај. То је подсећање сваког човека на то да живот од нас у извесном тренутку захтева да начинимо избор. И од тога шта ћемо тачно изабрати може да зависи не само наша судбина, већ и судбина оних који ће доћи после нас.
Са свештеником Андрејем Постернаком
разговарала је Јелена Бруз
28. јул 2026. године