Одавно сам много тога чуо о оцу Димитрију, али ми није било суђено да га сретнем у епархијској управи ни у статусу професора, ни на дужност проректора Тавричке богословске школе. Очигледно, Господу је било угодно да се са оцем први пут сретнем у својству новинара.
Предграђе Симферопоља. Црква иконе Мајке Божје „Державнаја“. Порта је уредна као у козачком селу – пространа је и чиста. У порти ме дочекује снажан и насмејан свештеник радосног лица. Узимам благослов и идем у свештеничку собу, која је уређена у православном стилу, али ликови светаца и атмосфера говоре о томе да људи овде ни издалека нису увек спремни да окрену други образ.
— Јесте ли за кафу?
— Како благословите, – смерно пристајем.
Док се кува кафа укључујем диктафон. Кажем да снимам – то је обавезан морални захтев. Кардамон на столу свештеника представља последњу црту која указује на то да ће разговор бити дуг, емпатичан и укусан.
— Оче Димитрије, – почињем лагано, – молим вас, реците нам нешто о следећој ствари: однос Цркве као институције према појави у људском животу као што је рат није недвосмислен, зар не? Ипак, шта видимо ослањајући се на Свето Писмо и обухватајући погледом скоро двомиленијумску праксу хришћанства?
— Црква се увек негативно односила према рату у виду напада, али је увек поздрављала, не бих рекао ратна, већ борбена дејства као облик заштите интереса државе. Један врло познат човек је добро формулисао оно о чему говоримо: ако је туча неизбежна – почни први.
Николај Охридски и Жички је врло много писао о рату. Постоји мноштво примера из историје Византије и наше руске прошлости кад је Црква одобравала заштиту свог краја. Узмите, на пример, благослов који је Сергије Радоњешки дао Александру Пересвету и Андреју Ослабји, став Александра Суворова, адмирала Фјодора Ушакова, војсковођа из Великог отаџбинског рата – у њиховом приступу има нешто заједничко – рат као трагедија, као убиство људи је једна ствар, и то је, наравно, увек лоше и недопустиво. Међутим, рат има много аспеката и однос према њему треба да буде апсолутно различит.
— Увек се сећам епизоде кад је један од Христових апостола – Петар – извадио мач из корица и одсекао ухо првосвештеничком слуги – Малху. Оче, да ли свештеник, човек који има звање, може да носи оружје? Да га носи и да га примењује?...
— Знате, буквално прошле недеље сам седео у бункеру с нашим војним оцима и повела се дискусија на ту тему. Наше свештеноначалије уопште не одобрава да свештеници носе оружје. Међутим, савремене реалије говоре о томе да је оно крајње неопходно. Навешћу вам лични пример: идем путем, лете дронови... а немам чиме да се браним. Говоримо о одбрани, али то није толико битно, зато што се опет све своди на оружје. Хајде да почнемо казивање на другачији начин – од приче о обичном штапу. Да ли се штапом може убити човек? Да ли се обичним дрвеним штапом може претући до смрти?
— Наравно да може, па и виљушком или оштром кашиком.
— Да, чак и кашиком, као што сте рекли. Овде су функције кашике и аутомата идентичне. Међутим, он се може употребити и за одбрану од дронова, као уосталом, и ваздушна пушка или било која друга. Односно, поставља се питање како могу да се односим према њој и у ком циљу да је користим. Ми, као свештеници на терену се налазимо у ситуацији да не ступамо у директан окршај с противником, али нико није сигуран у то да га неће погодити дрон. Зато бих, кад би ми било дозвољено да носим оружје – са задовољством носио да се браним од дронова. Средства за радиоелектронску борбу ни издалека нису увек ефикасна – на места на која одлазимо често лете дронови с оптичким влакнима, која средства РЕБ не сузбијају. И пушка је у овој ситуацији једино одговарајуће средство. Зато је питање отворено – да ли можемо или не смемо? (смеје се).
— Али... Црква забрањује, зар не?
— Да, наравно, и ми то нећемо оспоравати. Да нико не би изврнуо моје речи, нема сумње и сто посто: категорички је забрањено да свештеник учествује у борбама и да користи оружје у борбеним дејствима.
— Пре буквално две године један од мојих ђака-богослова је писао квалификациони рад на тему војног клира у Руском царству, о институцији војног клира. А шта данас спада у обавезе војног свештеника? И уопште, ко је војни свештеник? Шта спада у његов круг обавеза? Да служи богослужења и требе?
— Наравно, и вођење разговора, како општих, тако и личног карактера. Постоји још један важан моменат, а то је подизање војничког морала, зато што је војнику тешко. Треба пружити подршку рањенику у болници, као и лекару, медицинском раднику, командиру и цивилу – све то непосредно спада у круг свештеничких обавеза.
— Да ли сам добро схватио да у служби овде, у Симферопољу, у парохији, и тамо, у зони борбених дејстава, практично нема разлике?
— Не, како то?... Парохијски живот је, знате, мало другачији. Овде су обични цивили: баке, деке, омладина, дечица, родитељи – живот је уједначен и миран, рутински у добром смислу те речи.
— Оче, ако је реч о лику војног свештеника, рецимо, ако говоримо о белом свештенству – да ли сваки свештеник може да понесе овај крст? Или у томе такође постоји Провиђење?
— Није свакоме дато – у то нема сумње, сто посто – није свакоме. Велико мноштво свештеника смо водили са собом на службени пут, понекад само да би сами осетили да ли је то њихово поприште или није. Часове и обуку смо држали управо зато да би свештеник схватио да ли ће моћи да обавља ово послушање. Рецимо, има жарку жељу, али пракса показује да ни издалека није свако спреман, зато што се намећу породична питања, и морам рећи – сасвим основана – попадија, родитељи или деца се секирају, зато што је то опасно и ризично, а у овој фази су ризици много већи него што су били, на пример, пре четири године. О томе говорим из прве руке – 14. августа 2014. године сам први пут у оквиру службе био у Донбасу. Може се рећи да је то годишњица (осмехује се).
— Видите, оче, да није нимало случајно то што се виђамо баш данас – све је по Промислу. А можете ли нам рећи какви су били ваши утисци за време првог путовања?
— Па утисци су били ужасни, страшни. И дан-данас се сећам како је то било. Доспели смо у средииште пакла. Ушли смо возилом у епицентар борбених дејстава: изнад нас су летеле ракете, борбе су биле у току, горела је шума, а наша кола која су се покварила су стајала насред пута (смеје се). Тада није било нимало смешно, наравно, било је ужасно. Војници који су ишли поред нас су просто били у недоумици, показујући прстом код слепоочнице: „Шта радите ту? Јесте ли луди?“
Да, то је било тешко, врло тешко путовање. Пут је водио према Антрациту. Ишао сам с једним свештеником, оцем Сергијем. Али, хвала Богу, дошлепали су нас возилом „газељ“, које је такође умирало и прокувавало. У самом Антрациту мештани су нам отворили очи за то шта се дешава. Једна је ствар рад са избеглицама на Криму (били су прихватани и смештени у „Артек“, епархија је прикупљала помоћ и развозила их је); а друга је кад човек дође тамо. Рударско насеље код Антрацита, према Красном Лучу – с десне стране. Дошли смо колима и одвели су ме у зграду. Рудари имају типске једноспратне кућице. Ушао сам у једну од њих, у велику собу. Видим, испречило се нешто велико. Мислио сам да се искосио димњак или да је тепих, уролан насред собе. И у тренутку схватам да је то ракета која није експлодирала – насред собе. Није детонирала. Ове ракете су дугачке отприлике по три метра. Било је очигледно одакле је стигла: из правца Украјине. Нема грешке – оне не лете цикцак путањом, већ правом трајекторијом. Лансери „смерч“, „ураган“ и „град“ – из свега су гађали цивилно становништво. Ушли смо у подрум, чак сам сачувао фотографије, на којима се види како жене седе у полумраку у влажним подрумима, у одсецима као за бицикл, прострле су душеке и живе ту с децом. Наравно, утисци су били ужасни, с једне стране, а с друге стране смо видели стварну ситуацију и оценили смо је.
— Анатомију самог сукоба, је ли?
— Да, анатомију сукоба, као кажете. За мене је преломни тренутак био Одеса и Дом синдиката. То је заиста била страхота и то је још вршен директан пренос. Нечовек Гончаренко и други нељуди попут њега – у томе се састоји сва анатомија сукоба.
— Оче, да ли свештенослужитељи раде претежно у позадини или су чешће присутни на линији борбеног додира?
— Ту јасно треба разграничити шта схватамо под линијом борбеног додира. Свака линија борбеног додира је подељена на секторе или на зоне. Узмимо Херсонску област. Интензитет паљбе на њеној територији и у Севастопољу је практично идентичан. Можда је овде, код нас, чак много немирније, пошто на Криму има више стратешких објеката и паљба је интензивнија. Односно, линија борбеног додира као појам је потпуно неодређена. Ипак, постоје извесне формалне тачке: рецимо, зона од 5 километара, од 15 километара или је негде установљена на 30 километара. Све је то сива зона или црвена зона или некаква жута зона. Наравно, тамо где се одвијају борбе прса у прса свештеник нема шта да тражи...
— У принципу, као и новинар, који чак смета. Знам да неки војници негодују.
— Да, и новинар. Не, ако свештеник поседује извесна умећа – медицинска, санитарна (а код нас има свештеника који су на првој борбеној линији конкретно спасавали људске животе у биолошком смислу), он је ту на свом месту. Међутим, неће сваки командир свештеника без медицинских знања пустити да дође на прву борбену линију. Јер, ни сами кадровски војници се не налазе увек на првој линији, и код њих се врши ротација, и они се изводе у позадину да би се опоравили. Дакле, ове зоне се могу налазити и по двеста и триста километара од линије борбеног додира. Наравно, ту је свештеник крајње неопходан. Он у овој зони потпуно мирно да служи с војницима, тако да родбина и ближњи не морају да се боје за живот духовног лица. Мада, и то је сад врло условно: и то место може бити погођено, али и свако друго и сви смо сведоци тога.
Врло је добро ако свештеник има могућност да у релативно безбедној зони служи неко време, рецимо, недељу, две, месец или пола године, па чак и да оде на дан-два да причести момке и да поразговара с њима – ту све зависи од ситуације.
— Можда је нескромно поставити овакво питање свештенослужитељу, али ипак: можете ли да наведете неке занимљиве случајеве из своје пастирске праксе вођења духовне бриге о војницима?
— Знате, има их толико много и човек не може да попамти све такве ситуације, а нема времена да записује неке конкретне примере. Било је много случајева који се смело могу назвати Божјим чудом. Некоме ће се учинити да је то обична случајност или стицај околности, али није тако.
Упечатљиве тренутке представљају разговори с рањеницима, али не у војним болницама овде, на Криму, већ у примарним, практично евакуационим. Рад и разговор с групама за евакуацију, с теренским медицинарима, који с нама деле примере чуда. Заиста постоји огроман слој разних чудесних догађаја, искушења и благодарења кад се људи обраћају и моле да их покропимо светом водом или да целивају мошти Матроне Московске, што траже и припадници других религија. Има много случајева.
— Да ли искушења усмеравају људе ка Богу или ипак има и таквих чије душе, напротив, од искушења огрубе? Уврежено је мишљење да у авиону који пада нема атеиста. Да ли је то тачно?
— Знате, ипак има неверујућих и на фронту. Десила ми се једна потресна ситуација. Заменик командира за политички рад је постројио нову формирану јединицу. Баш је био Велики пост. Припремали смо војнике за исповест да бисмо их причестили. Један је дошао код заменика командира и рекао: „Ја не верујем у Бога.“ Заменик командира му је с војничком простодушношћу, не бирајући речи рекао: „Бежи одавде, будало, и веруј већ сад, а не кад ти долети пројектил у ров, па схватиш да је право чудо што си остао жив и кад увидиш да те је Бог спасио!“ Момак се почешао по глави, размислио је и кренуо са свима (осмех на лицу). Понекад и заменици командира за политички рад и командири показују истрајност у заједничком служењу Богу и домовини и сви се искрено моле Богу. Много верујућих момака има међу маринцима, припадницима десантних и специјалних јединица. А и обични војници се моле. Наилазимо на различите реакције – дешава се да нас дочекују ћутке, а понекад и с великом радошћу и подршком: „О! Дошао је свештеник!“
— Да ли паства помаже у прикупљању средстава и помоћи коју допремате? Знам да отпремате хуманитарну помоћ и да је често лично пратите.
— По благослову владике Тихона при нашем храму постоји Специјални хуманитарни центар Кримске митрополије. Овде прикупљамо, формирамо и складиштимо сву хуманитарну помоћ која се допрема из различитих парохија наше епархије, па чак и из других кутака Русије. Од војног одсека, од Патријаршијске хуманитарне мисије Руске Православне Цркве. Парохијани нашег храма су активни и увек су спремни да помогну (да прикупе, да утоваре) и да непосредно учествују.
— А шта је нашим борцима најпотребније? Јасно је да снабдевање врши Министарство одбране, али ипак?
— Јасно вам је да провизије никад нема превише.
— Намерно то кажем да би се читаоци одазвали.
— За разлику од многих волонтера имам среће, јер могу да дођем и да лично видим каква је ситуација у зони у близини фронта, да оценим ситуацију на лицу места, ту где се налазе војници. На пример, сарађујемо с волонтерском групом „Чини Добро“. То је прилично озбиљна организација (они плету маскирне мреже, праве топле појасеве за леђа и свеће за бункере, припремају инстант чорбе и боршч, чипс од меса и слаткише). Заједно с њима смо нашим кримским јединицама предали већ преко сто педесет маскирних мрежа, још преко сто мрежа смо дали једној од бригада на херсонском правцу. На линији борбеног додира има и других потреба – потребни су генератори и резервни делови, као и алат којег у војсци никад нема доста, а који је потребан за поправку возила. Ствари су једноставне, али тамо имају потпуно другачију вредност. Ми овде, у цивилном животу, можемо да уђемо у било коју продавницу, а тамо таква могућност не постоји. И, наравно, кад одвозим оно што је потребно истовремено бележим нова обраћања и молбе.
— Да ли сарађујете с Духовном управом кримских муслимана? Да ли постоји нека сарадња у том правцу?
— Духовна управа кримских муслимана је момцима допремила возила и халалне конзерве. Отац Александар Јакушечкин као секретар међуконфесионалног савета „Мир је дар Божји“ наменски ради с њима у овом правцу. На тој линији је врло активна Јерменска апостолска црква и с њом највише сарађујемо на том пољу.
На фронту има врло много момака – кримских Татара који служе верно и истински. То су праве делије. Знајући њихов исправан став увек се према њима опходимо с поштовањем, посебно схватајући намерне утицаје који долазе споља, из трећих земаља и организација које су забрањене у Русији, а на чијој мети се налази управо ова етничка група.
— Како видите перспективу служења војног клира после победоносног завршетка СВО? Које су мере усмерене на помоћ клиру који се сад налази на линији борбеног додира? Као историчар знам, на пример, да су у Руском царству постојале ове мере за помоћ.
— Почећу од оних које је Црква већ предузела. На иницијативу нашег владике Тихона у Печорама је основан рехабилитациони центар. Недавно су наши свештеници тамо били на првој кури рехабилитације. Можда грешим у бројкама, али сами можете да их нађете у отвореним изворима. Чини ми се да је педесетак свештеника већ било тамо.
— Владичина иницијатива је лепа...
— Владика Тихон је осмислио пројекат и успео је да га оствари уз помоћ различитих структура. Баш сам прекјуче с једним јеромонахом разговарао на ову тему. Одушевљен је: „Створени су невероватни, скоро нереални услови: тамо има и психолога, у гости долазе познате личности, одржавају се концерти, обављају се третмани, укључујући сауну и слану собу“.
— Оче, да ли имате статус учесника у борбеним дејствима?
— Не, статус учесника у борбеним дејствима нема чак ни војни свештеник, а ја нисам ни војни свештеник и немам га.
— Управо то и имам у виду.
— Да. Очигледно је да треба нешто предузети у правном смислу, бар за војне свештенике. Извесна правна база већ постоји, али ова привилегија има и наличје – неки волонтери су почели да је користе отишавши на терен на два-три дана. Стекли су статус и то им је доста. Ту сигурно има извесних ограничења.
— Оче, да ли служба почиње у седамнаест часова?
— Да.
— Онда је време да завршимо. Хоћу да уђем у храм. Први пут сам овде.
— Наравно, изволите. Срећан вам почетак Госпојинског поста и нека вам је срећно освештање јабука!
— Хвала!
— Бог вас благословио!
У храму се одвијала припрема за службу. По црквеној хронологији наступио је нови дан, друга 24 часа. У олтару се зачуо возглас другог свештеника. Док сам стајао испред Богородичине иконе кроз мисли ми је провејавало: „Не имами инија помошчи, не имами инија надежди...“ Замоливши Небеску Покровитељку да заштити нашу отаџбину изашао сам у порту са спокојним и топлим утиском од разговора с оцем – све ће бити добро, заједно ћемо издржати и биће Победа! Не мир, већ Победа, зато што је управо она мир и то праведан и само под нашим условима!
Разговор је водио Роман Близњаков. Фотографије су ауторове и групе ВКонтакте Специјалног хуманитарног центра Кримске митрополије