Владимирска икона Пресвете Богородице
Данас не желим да говорим о историјату иконе. Желим да говорим о Њој Самој, о томе Ко је Она. Шта Она значи за сваког од нас који данас стојимо испред Владимирске.
Бог се кроз целу историју Библије обраћа људима. И сваки пут добија различите одговоре. Адам се крије. Каин се јогуни. Израиљски народ излази из Египта – и одмах ропће. Пророци се колебају, Мојсије каже: „Ја сам спор на језику, пошаљи другог.“ Јона од призвања бродом бежи на супротну страну.
Историја Старог Завета се може прочитати као историја избегавања Бога.
А ево Назарета и куће столара. Млада Марија. Код Ње долази Анђео и каже: од Тебе ће се родити Син и даћеш му име Исус. И кроз Тебе ће Бог ући у свет.
Марија је могла да учини исто што су радили пророци, да пита: „Зашто ја? Како је то могуће? Шта ће рећи људи? Шта ће рећи Јосиф? Шта ће рећи суседи? Како да живим с тим?“ Међутим, одговара: „Ево слушкиње Господње, нека Ми буде по речи Твојој.“
Ово је прво чисто „да“ човека Богу у току целе историје света. Није „да, али...“ Није „да, ако...“. Није „да, после...“ Просто – да. Потпуно. Цело људско биће које Се препушта вољи Божјој.
Богослови Марију називају највећом и страшном речју: Богородица, Она Која је родила Бога. Због ове речи су људи у стара времена спорили, тукли су се и одлазили су у прогонство. Зато што је запањујућа. Како твар може да роди Творца? Како саздање може да прими Саздатеља? Одговор Цркве је једноставан: могла је, зато што је постала дом, место у којем је Бог могао да обитава и то не издалека, већ као Син – унутра.
Христос је у Њој био девет месеци, онако као што ни у коме касније није био. Она је прва особа која Га је физички носила. Која је осећала дамаре Његовог срца. Која је осећала Његове прве покрете. Која Га је дојила. Која га је учила Његовим првим речима. Која је држала Његову руку кад је чинио прве кораке.
Нико други у историји није био толико близак Богу. И ово Је чини Јединственом. Она је дом Бога. И читав смисао живота хришћана јесте да постану исти такви људи. Наравно, не у истој мери, али у мери која је доступна сваком од нас. Кроз покајање, кроз молитву, кроз Причешће. Кроз једноставну сагласност да Богу кажемо „да“ у нашем малом и свакодневном.
Да ли нам је оставила Своје завете, заповести или реч која нам је упућена? Одговор је једноставан и Сама га је дала. У Кани Галилејској, кад је на свадби понестало вина, обратила Се служитељима једином реченицом која је остала Њена главна проповед о Цркви:
„Што вам год каже, учините.“
Она је увек поред, увек води ка Сину.
На Владимирској икони Богородица се нагнула према Богомладенцу. Он Је грли око врата. Она Га привија уз Себе. Лица им се додирују. Овакве иконе се на грчком зову Елеуса, што значи „она која милује“, „нежна“.
Ова икона не приказује пре свега величанствену Небеску Царицу, већ Мајку Која је приљубила образ уз Свог Сина. И преко тога – уз свакога од нас. Јер, ако толико воли Сина, исто тако воли и оне које јој је Сам усвојио у последњим тренуцима Свог земаљског живота. А то смо ми – цео хришћански род! „Жено, ово је син Твој.“ „Ево, ово је Мати твоја.“
Немојте се бојати да се једноставно молите Богородици. Довољна је кратка реч – као што дете зове мајку. „Мајко Божја, помози“ је довољно. „Не остави ме“ је довољно. „Видиш колико ми је тешко“ је довољно. И овај празник се састоји у томе што на небесима имамо Мајку Божју Која нас никад неће оставити.
Пресвета Богородице, спаси нас! Амин.