Након читања ове брошуре сазнаћете о хомосексуалности оно што сигурно раније нисте знали и о чему промотери ЛГБТ покрета* ћуте. Овдје ћете наћи чињенице, резултате научних истраживања и мишљења стручњака. Све то може озбиљно да промијени ваше разумијевање овог феномена, поготово ако сте потпали под утицај идеологије која се данас активно промовише. Према тој идеологији, хомосексуалност је нормална појава, безопасна за човјека и друштво и наводно урођена хомосексуалцима. Они који се са тим не слажу, према истој идеологији, јесу назадни фанатици, мрачњаци и мизантропи који немају никакве аргументе осим сопствених предрасуда. (* Призната као екстремистичка организација у Русији.)
***
Замислите да неки човјек окупи за столом своју родбину, те им каже:
- Морам нешто да вам признам. Нећу више то да кријем, уморио сам се од двоструког живота. Ради се о томе да сам ја… наркоман.
И чувши то, рођаци му се осмјехују, тапшу га по рамену и говоре:
- Браво! Добро је што си нам то рекао, није требало да кријеш. Ми те прихватамо онаквим какав јеси. Наркомани су такође људи, сасвим је нормално бити наркоман. Ми смо људи широких схватања, драго нам је због тебе и подржавамо то што си ти наркоман.
Заиста, таква реакција рођака била би веома чудна, зар не? Али управо тако савремена западна идеологија толеранције види идеалну реакцију родбине када им особа саопштава да је хомосексуална.
Читалац би могао да приговори и каже да је поређење неприкладно, јер човјек постаје наркоман или алкохоличар по сопственом избору, а као хомосексуалац се рађа, то је њему у генима и тако даље. И то је у ствари прва и главна лаж идеолога ЛГБТ покрета.
***
Први мит:
Хомосексуалност је урођена — човјек се рађа такав
Тврдње да је хомосексуалност природна и урођена оријентација су се толико широко распространиле и тако су се упорно наметале од стране представника ЛГБТ да су многи повјеровали да је то заиста тако, иако наука не само да то није потврдила, него је и оповргла.
Изјава неурофизиолога и геј активисте Сајмона Левеја (енг. Simon LeVay) из 1991. године једна је од најпознатијих таквих тврдњи, а он је тада рекао да је установио значајне структурне разлике између великог мозга код геј и хетеросексуалних мушкараца. Ова изјава је изазвала свјетски одјек и користила се за промовисање ЛГБТ идеологије у цијелом свијету, уз сљедећу логику: „Све што је од природе, нормално је!“ Међутим, потоња истраживања, укључујући и истраживање неурофизиолога Вилијама Бајна (енг. William Byne), нису потврдила Левејеве[1] тврдње. Његов рад је био подвргнут најоштријој критици од стране других научника, те је на крају и сам Левеј био приморан да саопшти: „Ја нисам доказао да је хомосексуалност урођена и нисам нашао њен генетски узрок. Нисам показао да се хомосексуалци ‘рађају такви’ – то је најчешћа грешка коју људи праве када тумаче мој рад. Такође, нисам нашао геј центар у мозгу“.[2]
Друго истакнуто „откриће“ припада другом хомосексуалцу, Дину Хејмеру (енг. Dean Hamer), који је 1993. године објавио да је његов тим утврдио да мала област људског генома, названа Xq28, може утицати на то да ли ће особа бити хомосексуална. Ово је у медијима нашироко представљано као наводно откриће „геј гена“ (енг. gay gene) и коришћено је као потпора за тврдњу да је хомосексуална оријентација генетски предиспонирана и да се стога не треба сматрати болешћу или кривицом особе.
Али тај рад је био критикован у научној заједници, док су независна истраживања, посебно она која је спровео тим Џорџа Рајса (енг. George Rice) 1999. године, дошла до супротног закључка – да гени у области Xq28 не могу имати велики генетски утицај на мушку сексуалну оријентацију.[3]
Тема „геј гена“ коначно је „сахрањена“ 2019. године. Тада је часопис „Science“ објавио резултате обухватног истраживања генетских података од 477.500 људи[4], које је утврдило да апсолутна већина случајева хомосексуалности није повезана са генетиком. Код неких хомосексуалаца су уочене сличности у секвенцама гена, али то се тицало од 8% до 25% случајева. „Откривено је да је пет комбинација гена повезано са привлачношћу према особама истог пола. Једна од њих је повезана са чулом мириса, друга са полним хормонима. Али заједно су чиниле мање од 1% случајева хомосексуалности“.[5] Сходно томе, више од 99% случајева хомосексуалности нема никакве везе са генетиком. Али према научницима, чак и код ових, мање од 1% случајева, не ради се о предодређености хомосексуалности, него о већој склоности према њој, а која се можда неће ни остварити у животу конкретног појединца.
Професор Дејвид Кертис (енг. David Curtis) наводи да „ово истраживање јасно показује да не постоји ‘геј ген’. Не постоји таква комбинација гена у људској популацији“.[6]
Поред ова два, било је и других мање познатих покушаја да се докаже повезаност хомосексуалности са биологијом човјека, али су сви они оповргнути од стране научника и одбачени од стране науке.[7] Професор В. Бајн истиче да „сви тренутно доступни ’докази‘ да је хомосексуалност условљена урођеним биолошким особинама нису одрживи“.[8]
А пошто хомосексуалност није одређена људском биологијом, већ се стиче тек након рођења током одрастања, сасвим је коректно упоредити је са зависношћу од дроге или алкохола, као што смо то урадили на примјеру „каминг аута“ (енг. coming out) наркомана, са којим смо започели ову брошуру.
Можда ће неко од читалаца дати примједбу да, иако хомосексуалност није урођена, већ стечена, ипак је неисправно поредити је са наркоманијом, јер наркоманија има деструктиван утицај на људско здравље, док је хомосексуалност безопасна по здравље.
И ово је друга велика заблуда и велика тајна ЛГБТ покрета.
Други мит:
Хомосексуалност је нормална појава која нимало не штети физичком здрављу човјека
Навешћу испод цитате из рада доктора Џефрија Сатиновера[9] (енг. Jeffrey Burke Satinover) уз краће коментаре.
„Шта бисте помислили када би ваш рођак или пријатељ био у стању које карактеришу сљедећи проблеми:
- значајно смањена вјероватноћа оснивања или очувања породице;
- смањење животног вијека за приближно 25-30 година;
- хронично оштећење јетре - инфективни хепатитис, што значајно повећава ризик од рака јетре;
- висок ризик од имунолошких болести и повезаних карцинома;
- висока учесталост рака ректума;
- цријевне и заразне болести;
- већа од уобичајене вјероватноћа самоубиства;
Ово стање је хомосексуалност“.
Сада видите зашто је поређење хомосексуалности са наркоманијом или алкохолизмом сасвим исправно. Иначе, исто то поређење се може наћи у многим изјавама бивших гејева:
Петар (измијењено име) свједочи: „Контакт са мушкарцем ми је пружао јачину задовољства које је подсјећало на јачину дејства наркотика, али након тога, исто тако јако као и послије наркотика, осјетиш празнину, па чак и депресију и још јаче долази нова жеља“.
Џон, пак, признаје: „Често сам долазио у стање емоционалне зависности и привржености својим новим познаницима. Сада се овога сјећам као сцена из неког хорор филма о наркоману који се уплиће у свијет илузија и жели да испроба нове и јаче наркотике“.[10]
Дакле, у праву су они рођаци који, сазнавши да је њихов члан породице хомосексуалац, то доживљавају као његову велику несрећу и покушавају да му помогну. О томе да је помоћ могућа говорићемо касније, а сада се вратимо на текст др Сатиновера:
„Упркос јасним доказима да се појмови нормалног код хомосексуалаца веома разликују од оних код хетеросексуалаца, у друштву се створило мишљење да се хомосексуалци готово никако не разликују од нормалних људи. Погледајмо чињенице.
Према статистици, просјечан број сексуалних партнера током живота код хетеросексуалних особа износи 4, а код хомосексуалаца 50, док у сталним везама партнеру остаје вјерно 83% хетеросексуалаца, а хомосексуалаца само 2%.
У испитивању из 1978. године, 43% хомосексуалаца је рекло да је имало сексуалне односе са 500 различитих партнера, а 28% - са 1.000 или више; 79% анкетираних је навело да отприлике половину својих партнера уопште није ни познавало, а 70% је навело да су са више од половине мушкараца имали однос само једном у животу.
При томе, 90% хетеросексуалних жена и више од 75% хетеросексуалних мушкараца никада није имало ванбрачне полне односе“.
Др Сатиновер са правом истиче да се типични хомосексуални начин живота значајно разликује од начина живота нормалне особе и „те разлике су критични фактори ризика за многе болести“. То и није зачуђујуће, с обзиром на то да промискуитетни сексуални живот са честим промјенама сексуалних партнера штети здрављу и хетеросексуалних особа. У случају хомосексуалаца, ово је погоршано неприродним начином сношаја, о чему Сатиновер даље детаљно говори.
„Оно што ми зовемо ‘хомосексуални начин живота’ јесте стил живота обликован необузданом сексуалношћу. За апологете хомосексуалности ова особина је знак слободе... Али, у ствари, то је знак ропства сопственим сексуалним нагонима.
Сваки разговор о пансексуалности неминовно води у расправу о облицима сексуалног изражавања који превазилазе чак и данашње веома широке границе толеранције... Доказано је да је педофилија чешћа код хомосексуалаца... Код њих се она јавља око три пута чешће него код хетеросексуалаца“.
Сатиновер се позива на истраживање из 1992. године, објављено у часопису „Journal of Sex and Marital Therapy“, које је открило да су хомосексуалци три пута склонији педофилији од обичних мушкараца. Сексолог Алфред Кинси (енг. Alfred Kinsey) је 1948. године примијетио да је 37% геј мушкараца признало да су имали сексуалне односе са дјецом млађом од 17 година. ЛГБТ активисти Џеј и Јонг такође су 1979. године потврдили да је 23% геј мушкараца злостављало дјецу од 11 до 16 година и млађу.
В. Г. Лисов (рус. В.Г. Лысов) у својој књизи пружа свеобухватне доказе да је „Покрет за снижавање и укидање правне старосне границе за сексуалну активност започео као саставни дио хомосексуалног покрета, а организације које су имале за циљ укидање доба пристанка [на односе – прим. прев.] и депатологизацију привлачности према дјеци створене су и предвођене од стране хомосексуалаца“.[11]
И ово је један од начина на који хомосексуалност представља опасност за друштво. Значајна распрострањеност педофилије међу овом групацијом није изненађујућа, с обзиром на опсесију хомосексуалаца сексуалношћу, у комбинацији са недостатком обуздавајућих моралних принципа код многих од њих, као и практичне вјештине обуздавања својих сексуалних нагона. Нажалост, управо тако се у многим случајевима дијете претвара у будућег хомосексуалца. Многи хомосексуалци признају да су у дјетињству били предмет сексуалне пажње мушкарца или старијег адолесцента. Мисао да „сам, значи, и ја сâм хомосексуалац, будући да се свиђам мушкарцима“, јесте раширена психолошка реакција на претрпљену трауму.
И начин на који се представници ЛГБТ покрета жустро боре не само за изостанак кривичног гоњења или дискриминације хомосексуалаца при запошљавању, него и за то да сви нормални људи препознају хомосексуалност као норму, као и за стварање позитивне слике о хомосексуалцу у популарној култури, сугерише да иза тога можда постоји и баналнији разлог. Нормализација хомосексуалности у друштву доводи до повећања броја младих који бирају овај пут, што им, заузврат, шири спектар објеката за задовољавање својих прилично неумјерених сексуалних апетита.
Али вратимо се тексту доктора Џефрија Сатиновера о погубном дјеловању хомосексуалности на физичко здравље људи:
„Постојање корелације између мушке хомосексуалности и одређених болести је општепризнато…
Према процјенама епидемиолога, 30% свих двадесетогодишњих мушких хомосексуалаца ће бити заражено ХИВ-ом или ће умријети од сиде до своје 30. године. Сама ова чињеница је шокантна, јер значи да су хомосексуалци у доби од 20-30 година приближно 430 пута чешће заражени сидом него хетеросексуалци. Према званичним подацима америчког ‘Центра за контролу болести’, хомосексуалци се 44 пута чешће заразе сидом, а сифилисом 46 пута. То је довело до тога да по америчким правилима хомосексуалци не могу бити даваоци крви.[12]
Али чак и без сиде и других полно преносивих инфекција, сâм анални однос представља опасност… Управо због њега хомосексуални мушкарци невјероватно често пате од акутних повреда ректума, као и од енкопрезе (немогућност контроле процеса дефекације) и рака аналног отвора.
Природа нам је дала непробојну баријеру између крвотока с једне стране и изузетно токсичног и инфицираног садржаја цријева са друге. Анални полни однос доводи до уништавања ове баријере... и као резултат уласка фекалија у главни крвоток, хомосексуалци постају изложени разним озбиљним заразним болестима, понекад неизљечивим.
Због великог броја сексуалних партнера и употребе облика сношаја као што је анални сношај, хомосексуални мушкарци су у изузетно високом ризику од заразе хепатитисом Б, ламблијазом (гијардијазом), амебијазом, шигелозом, кампилобактериозом и аноректалним инфекцијама, као што су Neisseria gonorrhoeae, Chlamydia trachomatis, Treponema pallidum; вирусом херпеса и хуманим папилома вирусом.
У априлу 1993. године тројица истраживача предали су Источној психолошкој асоцијацији (енг. Eastern Psychological Association) рад[13] у којем су анализирали животну доб скоро седам хиљада хомосексуалаца и хетеросексуалаца. Открили су да хомосексуални мушкарци, чак и у случају постојања дугорочног партнера и одсуства сиде, живе скоро три деценије краће него хетеросексуални мушкарци. Сида додатно скраћује живот хомосексуалаца за више од 7%.
Ови резултати треба да буду сигнал који нас упозорава на озбиљност проблема повезаних са хомосексуалношћу и на ниво ризика за људе који су кренули тим путем“.
Нажалост, представници ЛГБТ покрета о свему томе ћуте када позивају омладину да „проба“ хомосексуалне односе, говорећи им да се као, „може испоставити да је то за тебе“. У ствари, баш као и понуда да се „пробају“ наркотици, и ово је позив да се крене путем који слути непоправљиву штету по здравље и ризик по живот, као и разарање многих друштвених веза, укључујући и породичне.
Цитираћу исповијест бившег геја Петра: „Понекад ми је криво што веома снажни и лијепи момци такође бивају умијешани у ову страну живота. Сада живим на Западу и видим, по мом мишљењу, погрешан однос према томе – ‘пробај све што можеш, шта год те ради, а послије анализирај’ – сви су отворени за експерименте... Треба стати и размислити, а не скакати право у понор... Такав живот заиста ломи људе“.
Узимајући то у обзир, потпуно су разумљиве одлуке власти Русије, Грузије и многих других држава да забране пропаганду хомосексуалности.
Вратимо се нашем примјеру наркомана који се исповједио пред својим рођацима. Мислим да су многи већ схватили да се бурна радост зато што је он наркоман тешко може сматрати одговарајућом и адекватном реакцијом оних који га воле. Колико би тек било неприкладније када би му неко препоручио да, будући у стању тешке наркоманије, усвоји дијете из сиротишта?
И са овим се вјероватно неко од читалаца неће сложити, говорећи при том да је „ово опет некоректно поређење. Чак и ако хомосексуални живот штети здрављу самог геја и повећава му ризик од болести, то не значи да он не може постати добар отац, а да лезбејка не може постати добра мајка. На крају крајева, међу хетеросексуалцима такође има много људи који болују од ове или оне болести, па чак и инвалида, али који се истовремено добро носе са васпитањем дјеце. Хомосексуалци могу стварати исто тако добре породице и дјеца која су у њима васпитана ни на који начин неће заостајати за дјецом која су одгојена у нормалним породицама“.
И овдје долазимо до још једног мита који пласира ЛГБТ заједница, а који су научници већ оповргли на основу строго научних истраживања.
Трећи мит:
Хомосексуалци могу оснивати породицу и одгајати дјецу једнако добро као и хетеросексуалци
Изборивши се за декриминализацију хомосексуалности, а потом и за признање хомосексуалности као „нормалне појаве“, представници ЛГБТ покрета прелазе на борбу за признање „хомосексуалних бракова“, као и за права хомосексуалаца да усвајају дјецу. И у многим земљама су током посљедњих деценија у томе успјели.
У већини западних земаља усвојени су одговарајући закони, те су гејеви и лезбејке почели да склапају „бракове“ и усвајају дјецу, а понекад и да рађају своју, уз помоћ разних савремених „новина“, као што су сурогат мајчинство и „донори“.
У међувремену су та дјеца одрасла, те се коначно појавио научник који је одлучио да спроведе научно истраживање узорку тих људи како би установио да ли је за дијете заиста битно у каквој породици је одгајано. Тај научник је Марк Регнерус (енг. Mark Regnerus), доктор социолошких наука и професор Тексашког универзитета у Остину (САД), који је своје истраживање објавио 2012. године у часопису „Social Science Research“, под насловом „Колико су другачија одрасла дјеца родитеља из истополне везе?“.
Како се испоставило, одгајање у хомосексуалним породицама се веома разликује од одгајања у нормалним породицама, и то нимало не набоље по свом утицају на дјецу. У наставку ћу навести неколико одломака из чланка Андреја Гурензаја[14] (рус. Андрей Гурензай), који ће нас упознати са главним Регнерусовим закључцима.
„У истраживању је учествовало 3.000 одраслих испитаника чији су родитељи били у истополним сексуалним односима. Добијени подаци на крају били су заиста шокантни.
Висок ниво полно преносивих инфекција. 25% дјеце коју су одгајали хомосексуални родитељи имало је или има полно преносиве болести. Ради поређења, број њихових заражених вршњака из стабилних хетеросексуалних породица износио је 8%.
Супружничка невјерност. А ево и узрока такве стопе заразе. Они које су васпитали хомосексуални родитељи су много чешће толерантни према супружничкој невјерности – њих 40%. Паралелно стопа толерантности према невјерности међу онима који су одгајани у хетеросексуалним породицама износи 13%.
Психолошки проблеми. Сљедећа шокантна чињеница говори да је до 24% одрасле дјеце из истополних „породица” недавно планирало самоубиство. Поређења ради, проценат особа са таквим помислима међу онима који су одрасли у нормалним хетеросексуалним породицама износи 5%. Људи одгајани од стране хомосексуалног родитеља знатно чешће траже помоћ психотерапеута него они који долазе из нормалних породица – 19% наспрам 8%.
То и није изненађујуће, јер 31% оних који су одрасли са мајком лезбејком и 25% оних који су одрасли са оцем хомосексуалцем су у неком тренутку били присиљени на секс против своје воље (такође и од стране родитеља). У случају хетеросексуалних породица, ово наводи само 8% испитаника.
Социјално-економски проблеми. 28% људи из породица у којима је мајка била лезбејка је незапослено. Међу онима који долазе из нормалних породица овај проценат износи само 8%.
69% оних чија је мајка била лезбејка и 57% оних чији је отац био хомосексуалац изјавило је да је њихова породица у прошлости примала социјалну помоћ. Што се тиче обичних породица, то је важило у 17% случајева. А 38% оних који су одрасли са мајком лезбејком и даље живи од социјалне помоћи, а само 26% има посао са пуним радним временом.
Међу онима чији је отац био хомосексуалац, само 34% тренутно има посао са пуним радним временом. Поређења ради, међу онима који су одгајани у хетеросексуалним породицама, само 10% живи од социјалне помоћи, а половина је запослена са пуним радним временом.
Поремећај сексуалне самоидентификације. Ако су отац или мајка имали хомосексуалне односе, онда само 60-70% њихове дјеце себе назива потпуно хетеросексуалним. Заузврат, више од 90% људи који су одрасли у традиционалној породици себе идентификују као потпуно хетеросексуалне.
Индикативно је да је, када је Регнерус припремао добијене податке за објављивање, против њега покренута агресивна информативна кампања. ЛГБТ активисти су захтијевали да се не дозволи објављивање резултата истраживања. Најусијаније главе називале су Регнеруса преварантом и шарлатаном и захтијевале да буде отпуштен.
Универзитет је потом пажљиво испитао све оптужбе и педантно анализирао све податке до којих је Регнерус дошао. Као резултат, Универзитет је потврдио да је научни рад највишег квалитета и да испуњава академске услове“.
Дакле, научно истраживање је доказало да давање дјетета хомосексуалном „пару“ значи изложити га више од три пута већем ризику од силовања и заразе полно преносивом болешћу, пет пута повећану вјероватноћу да изврши самоубиство и три пута већу склоност ка прељуби (а самим тим и неспособност да сачува своју породицу); три и по пута повећану опасност да буде незапослено и више од два пута повећану шансу да ће му бити потребна помоћ психијатра.
Ово уопште није нешто што бисмо пожељели било ком дјетету, зар не? С тим у вези, забрана усвајања дјеце од стране хомосексуалаца у нашој земљи [Русији – прим. прев.] је потпуно оправдана и хумана.
Између осталог, далеко од тога да сви хомосексуалци желе да постану родитељи. Према статистикама, само један од десет америчких хомосексуалаца је отац.[15] И то потврђује да хомосексуалност представља нарушавање поретка репродукције људског рода. Предсједник Уганде Јовери Мусевени (енг. Yoweri Kaguta Museveni Tibuhaburwa) је са пуним правом истакао да „хомосексуалност представља пријетњу за опстанак људског рода. Африка мора да преузме вођство у спасавању свијета од ове дегенерације и декаденције која је заиста веома опасна за човјечанство. Ако људи супротног пола престану да цијене једни друге, како ће се људски род размножавати?“
Хомосексуалност представља пријетњу за друштво, посебно за друштва са демографским проблемима и за народе који постепено изумиру. Али и оно мало хомосексуалаца који усвајају или рађају своју дјецу такође стварају проблеме друштву, претварајући већину ове дјеце у трауматизоване особе које су лоше социјализоване.
Нема ничег изненађујућег у свему овоме ако признамо да хомосексуалност није „нормална појава“, већ патологија која деструктивно утиче како на друштвено понашање хомосексуалца, тако и на његово физичко и психичко здравље.
Када прочита посљедњу синтагму, неко од читалаца можда ће негодовати: „Зар не знате да је хомосексуалност уклоњена са листе менталних обољења одлуком Свјетске здравствене организације? Ако је такву одлуку донијела једна тако угледна међународна организација, то значи да је она заснована на озбиљним научним подацима и консензусу научника“.
Заиста, 1993. године, 10. ревизија Међународне статистичке класификације болести и сродних здравствених проблема (ИЦД-10) уклонила је са листе термин „полна изопачења“, а са њим и термин „хомосексуалност“. То је урађено по узору и под притиском Америчке психијатријске асоцијације (АПА), која је још 1973. године изузела хомосексуалност са листе менталних поремећаја. Чињеница да је за тај процес било потребно чак двадесет година свједочи колико је међу научницима широм свијета постојао скептицизам у погледу утемељености одлуке АПА. Али, на крају су у томе помогла сензационална „открића” Левеја (1991) и Хејмера (1993) која су поменута раније. Како се касније испоставило, она су била потпуно неоснована, али су у то вријеме одиграла малтене кључну улогу у убјеђивању научне заједнице.
Али начин на који је дошло до те прве, револуционарне одлуке Америчке психијатријске асоцијације представља још једну срамну тајну историје ЛГБТ покрета, а мишљење да су иза ње стајала научна истраживања није ништа друго него још један мит.
Четврти мит:
Хомосексуалност је уклоњена са листе психичких поремећаја под утицајем научних аргумената
Прије него што се пређе на сам догађај из 1973. године, треба узети у обзир тадашње друштвено-политичко стање у САД. Западне елите су биле озбиљно окупиране задатком смањења наталитета, будући да је постала популарна идеја да ће пренасељеност земаљске кугле ускоро представљати пријетњу за стабилан развој човјечанства због недостатка ресурса.
„У свом обраћању Конгресу из 1969. године, предсједник Никсон (енг. Richard Nixon) је пораст становништва назвао ‘једним од најозбиљнијих проблема за судбину човјечанства’ и позвао на хитне мјере. Те исте године, потпредсједник Америчке федерације за планирање породице, Фредерик Џефи (енг. Frederick S. Jaffe), објавио је меморандум у којем је ‘подстицање раста хомосексуалности’ навео као један од начина за смањење наталитета. Престон Клауд (енг. Preston Ercelle Cloud, Jr), представник Националне академије наука, захтијевао је да се појача контрола популације ‘свим остваривим средствима’, те је препоручио влади да легализује абортусе и хомосексуалне заједнице“.[16]
Очигледно је да је и подстицање хомосексуалности, које се прилично безобзирно намеће другим државама од стране Запада, морало послужити истој сврси којој је послужило и на самом Западу – паду наталитета све до појаве тешких демографских проблема и постепеном изумирању народа.
Вратимо се историји и погледајмо како се све то одвијало. Убрзо након наведених изјава, те исте 1969. године, у Њујорку је „избио Стоунволски бунт (енг. Stonewall riots) поводом полицијске рације у илегалном геј клубу Стоунвол Ин (енг. Stonewall Inn) (у то вријеме хомосексуалност је у САД била кривично дјело). Током пет дана агресивне групе гејева правиле су нереде, вандалске чинове, палиле по улицама и сукобљавале се са полицијом. Коришћене су металне шипке, камење и боце са запаљивом смјесом. У књизи Дејвида Картера (енг. David Carter), описано је како су активисти, блокирајући Кристофер улицу, заустављали возила и нападали путнике у случају да нису били хомосексуалци или ако су одбијали да им искажу солидарност. Као резултат тога, полицијске власти су попустиле и одлучиле да више не спроводе рације у геј клубовима.
Охрабрени својим успјехом у сукобу са полицијом, учесници покрета за права хомосексуалаца усмјерили су своје напоре против другог ‘историјског непријатеља’ – психијатрије. Прогласивши психијатрију непријатељем број 1, током три године спроводили су такозване ‘шок-акције’ – ометали су конференције Америчке психијатријске асоцијације (АПА) и предавања професора који су хомосексуалност сматрали болешћу (чак су их и звали ноћу пријетећи им).
У мају 1970. године геј активисти су упали на сједницу Националне конвенције АПА у Сан Франциску, гдје су почели да се понашају провокативно – надвикивали су и вријеђали говорнике. Због тога су збуњени и узнемирени љекари почели да напуштају салу, а предсједавајући је био приморан да прекине рад конференције“.
Сигурно ће се овдје многи читаоци зауставити и изненађено се запитати: „Да ли се у свему овоме ради о хомосексуалцима? О истим оним хомосексуалцима који се у америчким серијама и филмовима приказују као симпатични, весели и интелигентни момци и као забавне и углађене добрице које ни мрава не би згазиле?“
Да, ради се о хомосексуалцима - оним правим, а не филмским. Позитиван лик геја који се деценијама стварао у западној популарној култури уопште не одговара стварности. Ова слика је намјерно коришћено оруђе и средство утицаја на друштво са циљем ублажавања ставова према хомосексуалности и хомосексуалцима. Исте силе које су вршиле притисак на америчке психологе стоје иза појаве и ширења имиџа „позитивног геја“.
Иако хомосексуалци воле да кукају како су дискриминисани и да се представљају као жртве нетолеранције, у стварности су они сами крајње нетолерантни према људима другачијих ставова и, када им се укаже прилика, они сами грубо дискриминишу оне које називају „хомофобима“, при томе лако прелазећи на насиље.
На примјер, ЛГБТ активисти су 2005. године на улазу у катедралу Нотр Дам у Паризу претукли свештеника Патрика Жакина (фр. Patrick Jacquin). Католички свештеник Џонатан Морис (енг. Jonathan Morris) је 2015. године шетајући Њујорком постао жртва агресије од стране хомосексуалног пара.
Током ЛГБТ параде 2021. године, такође у Њујорку, хомосексуалци су претукли продавца хот-дога зато што је одбио да заставу САД на својим колицима замијени дугином заставом. Том приликом су му разбили главу и сломили нос.
У главном граду Јерменије, Јеревану, представници ЛГБТ заједнице су 2018. године упали у Централну полицијску станицу и претукли двојицу припадника снага реда. Циљ им је био да дођу до особе која је била приведена због насиља над гејем, те да га линчују, у чему су их полицајци спречавали.
Могло би се навести и више сличних примјера, али и ови наведени су сасвим довољни да се увјеримо да овакво агресивно понашање нипошто није само ствар далеких 1970-их година. Охрабрени успјехом у САД, идеолози ЛГБТ покрета су и у Русији предлагали исте методе „борбе за права“, што се види из редакцијског чланка руског листа сексуалних мањина: „Са властима нема фемкања. Своју слободу заслужићемо шоком, борбом, не штедећи живце хетеросексуалаца“ („Тема“, 1991, бр. 3–4). И заиста се нису фемкали: група хомосексуалаца је 2013. године претукла посланицу Државне думе [доњи дом Федералне скупштине парламента Руске Федерације – прим. прев.] Јелену Мизулину (рус. Елена Мизулина) због њене критике упућене на рачун ЛГБТ покрета.
Вриједи додати да насиље од стране хомосексуалаца није усмјерено само на оне који не дијеле њихова увјерења, већ неријетко и на њихове сопствене „партнере“.
Резултати истраживања Медицинске школе Фајнберга у САД (енг. Feinberg School of Medicine) који су објављени 2014. године показали су да особе у истополним везама чешће доживљавају насиље у породици него људи у хетеросексуалним односима. Према подацима Института Вилијамс (енг. Williams Institute at UCLA School of Law) из 2015. године, стопа партнерског насиља међу гејевима креће се од 25,2% до 33,3%, док су лезбејке биле жртве насиља од стране своје партнерке у 40,4% случајева.
Навешћу исповијест једне од жртава: „Одлучила сам да одем од ње и да се вратим кући. Знала је да сам у контакту са мамом, и вјероватно је наслућивала моје планове. Била сам у купатилу кад је упала без куцања, зграбила ме за руку и одвукла у собу. Гурнула ме је на кревет, узела кувало са кључалом водом и држала га изнад моје главе. Рекла је да ће просути воду на мене ако не позовем маму и не откажем пут. У посљедњем тренутку је одлучила да ме ‘поштеди’, па је оставила чајник и истукла ме. Лежала сам, бољело ме је цијело тијело, била сам сва у модрицама и изуједана. Била сам веома уплашена и више нисам хтјела да живим. А она ме је грлила и говорила да ме неће пустити. А ако ми и дозволи да одем, онда само кроз прозор. А још боље да ме убије и закопа у оближњој шуми и нико никада за то неће сазнати“.[17]
То није изненађујуће, ако се узме у обзир да су, „према медицинским сазнањима, окидачи сексуалне жеље и узбуђења код хомосексуалца осјећај моћи и потчињавања. Коришћење појма љубави за описивање хомосексуалних односа је у суштини психопатолошко“.[18]
Али вратимо се историји. „Роберт Шпицер (енг. Robert Leopold Spitzer) је 1973. године упутио препоруку предсједништву АПА да се хомосексуалност искључи са листе психијатријских поремећаја, и у децембру исте године већина чланова предсједништва гласала је ‘за’. Ова одлука није била једногласно прихваћена међу америчким психијатрима, због чега је 1974. године АПА додатно организовала писано анкетирање међу свим својим члановима. Било је послато 25.000 гласачких листића, а одговор је стигао само од четвртине (нешто више од 6.000). Од те четвртине, 58% је гласало за уклањање хомосексуалности са листе дијагноза, 37% је било против и уздржаних је било 5%. На основу тих резултата, одлука АПА је званично проглашена коначном, иако су тих 58% који су гласали ‘за’ чинили само 14,5% од укупног броја чланова АПА.
Како истиче Г. С. Кочарјан (рус. Г.С. Кочарян), „ова прича добила је назив ‘епистемолошки скандал’, из разлога што је рјешавање искључиво научног питања путем гласања – јединствен случај у историји науке. Очигледно је да наведене историјске чињенице, које су у великој мјери одредиле доношење ове одлуке, немају никакве везе са научном аргументацијом“.[19]
„Амандман је усвојен. Ипак, АПА је истакла сљедеће:
‘Активисти хомосексуалних група ће, без сумње, тврдити да је психијатрија напокон признала хомосексуалност једнако «нормалном» као и хетеросексуалност. Али неће бити у праву. Уклањајући хомосексуалност са листе менталних болести, ми само признајемо да она не испуњава критеријум за дефиницију болсти… али то никако не значи да је она једнако нормална и потпуна као хетеросексуалност’.
Тако је 1974. године дијагноза ‘хомосексуалност’ замијењена дијагнозом ‘егодистонична хомосексуалност’ и премјештена у категорију психосексуалних поремећаја. Потпуно уклањање хомосексуалности са листе догодило се много касније, 1987. године, при чему се АПА тада чак није ни потрудила да организује гласање“.
Тако, према професору Роналду Бајеру (енг. Ronald Bayer), одлука о депатологизацији хомосексуалности није била условљена „разумним закључцима заснованим на научним истинама, већ идеолошким расположењем тог времена“.[20]
О томе говори и ауторитетна ЛГБТ активисткиња Барбара Гитингс (енг. Barbara Gittings): „То [одлука АПА – прим. аут.] никада није била медицинска одлука… То је била политичка одлука. Излијечени смо у трену једним потезом пера“.
Али, можда су након 1973. године унутар АПА створени услови за коректно научно истраживање и извјештавање о хомосексуалности? Напротив. „Свјетске стандарде у области сексуалности успоставља 44. одјељење АПА, познато као ‘Друштво за психологију сексуалне оријентације и родне различитости’, које је готово у потпуности састављено од ЛГБТ активиста. Управо они, у име цијеле АПА, шире ничим непоткријепљене тврдње да је хомосексуалност нормалан аспект људске сексуалности“.
Доктор Дин Берд (енг. Albert Dean Byrd) је констатовао: „АПА се претворила у политичку организацију са програмом геј активиста у својим званичним публикацијама, иако себе представља као научну институцију која непристрасно износи научне податке. АПА сузбија истраживања и прегледе истраживања, која доводе у питање њену политичку позицију, и застрашује своје чланове који се противе тој злоупотреби научног процеса. Многи су били приморани да ћуте како не би изгубили професионални статус, други су били изложени остракизму, а њихова репутација је била нарушена — не зато што њихова истраживања нису била довољно тачна или вриједна, већ зато што су њихови резултати били у супротности са званично постављеном ‘политиком’“ .[21]
Ова дешавања у САД морали смо овако детаљно размотрити зато што су управо САД, и управо на основу наведених одлука АПА, почеле да намећу читавом свијету политику „нормализације“ статуса хомосексуалности. И, нажалост, многим земљама су ту политику и успјеле наметнути, при томе скривајући чињеницу да иза свега тога не стоје никакви научни подаци и да политику АПА у овој области обликују управо они који би сами требало да буду пацијенти и предмет медицинског истраживања.
Неки читаоци на све ово могу примијетити: „Све и да 1973. године није постојало довољно научних доказа да хомосексуална оријентација не представља опасност за психичко здравље човјека, од тада је прошло више од пола вијека. Сигурно су се у међувремену појавили такви докази“.
Али у ствари, појавили су се докази сасвим супротног, и то представља још једну тајну ЛГБТ покрета.
Пети мит:
Хомосексуалност је нормална појава која нимало не штети психичком здрављу човјека
Вриједи напоменути да је крајем 1977. године, свега четири године након поменуте одлуке АПА о уклањању хомосексуалности са листе психичких обољења, „у научном часопису ‘Медицински аспекти људске сексуалности’ био спроведен анонимни упитник међу америчким психијатрима, члановима АПА, према коме је 69% испитаних психијатара сагласно са тим да је хомосексуалност патологија, а не нормална појава. Такође, већина је изјавила да су хомосексуалци, по правилу, мање срећни од хетеросексуалаца (73%) и мање способни за зреле и испуњене љубављу односе (60%). Укупно 70% психијатара је навело да су проблеми хомосексуалаца у већој мјери повезани са њиховим унутрашњим конфликтима, него са стигматизацијом од стране друштва“.
Али то је било давно. А шта кажу данашњи научници? У наставку ћу навести неколико одломака из рада доктора Нила Вајтхеда (енг. Neil Whitehead) „За све су криви моји гени!“ (енг. „My genes made me do it!”).[22]
„Најновија истраживања показују да су хомосексуалци знатно више подложни ризику од менталних обољења него хетеросексуалци. Код њих је забиљежена већа стопа самоубистава, булимије, социјалних девијација и зависности од психоактивних супстанци.
АПА је, упркос озбиљним протестима, искључила хомосексуалност из дијагностичког приручника менталних поремећаја. У својој одлуци АПА се водила настојањем да ублажи друштвени притисак. Међутим, једна од посљедица те одлуке била је та да су геј активисти почели да користе ауторитет психијатрије како би тврдили да су хомосексуалци као група једнако здрави као и хетеросексуалци. То, пак, није ишло у прилог објављивању истраживања која су допуштала могућност да је хомосексуалност ипак повезана са психичким проблемима.
Нова истраживања откривају још вишу стопу патологије. Једно важно и прецизно спроведено истраживање показало је да је међу хомосексуалцима број покушаја самоубиства шест пута већи од просјека (Remafedi, 1998)“.[23]
Заштитници гејева често кажу да су ова самоубиства и покушаји самоубистава подстакнути осудом гејева од стране друштва. Међутим, спроведена истраживања показала су да је „главни разлог за покушаје самоубистава раскид партнерске везе“.[24] А пошто се „код хомосексуалаца, у поређењу са хетеросексуалцима, биљежи већи број партнера и раскида, а већина дуготрајних геј веза ријетко је моногамна, није ни чудо што је и број покушаја самоубистава сразмјерно већи“. Сходно томе, управо хомосексуални начин живота представља узрок много већег ризика од самоубиства.
Доктор Вајтхед јавља да су у „Архивама опште психијатрије“ (Archives of General Psychiatry, од 2013. године носи назив JAMA Psychiatry), угледном и поштованом часопису, објављена три истраживања са опширним коментарима (Fergusson et al., 1999; Herrell et al., 1999; Sandfort et al., 2001). Према Џону Мајклу Бејлију (енг. John Michael Bailey), „ова истраживања вјероватно садрже најбоље до сада објављене податке о повезаности хомосексуалности и психопатологије и сва наводе на поразан закључак: хомосексуалци су изложени знатно већем ризику од појаве одређених облика емоционалних проблема, укључујући самоубиство, општу депресију, анксиозне поремећаје, поремећаје у понашању и зависност од никотина“.
Овдје ћу цитирати књигу В. Г. Лисова: „Америчка организација Gay & Lesbian Medical Association у својим материјалима наводи да су хомосексуални мушкарци склонији депресији и анксиозним поремећајима (Silenzio 2010), што је потврђено у више истраживања (Cochran 2003; King 2008). У истраживању у Холандији, учесталост депресивних поремећаја међу хомосексуалним мушкарцима током једне године била је три пута већа него код хетеросексуалних мушкараца, а учесталост анксиозних поремећаја — 2,61 пута већа (Sandfort 2001)“.
Поређење основних параметара психијатријских поремећаја код нормалних жена и лезбејки (Gilman 2001) показало је да је код лезбејки ризик од PTSD-а (посттрауматског стресног поремећаја) скоро три пута већи, ризик од зависности од наркотика два и по пута већи, а ризик од афективних поремећаја већи два пута. „У Џормовом истраживању добијени су истовјетни подаци о значајно већој заступљености међу хомосексуалним испитаницима поремећаја као што су анксиозни поремећај, депресија, склоност ка самоубиству и афективни поремећаји (Jorm 2002)“.
Узгред речено, о депресији као пратиоцу хомосексуалног начина живота из свог личног искуства свједоче и многи бивши гејеви. Џон конкретно каже: „Око двије године сам био у стању депресије. Желио сам стабилну и сигурну везу, али поново није успјело“. Петар, пак, признаје да послије сваког хомосексуалног чина „осјећаш празнину, чак и депресију… Свијет ‘гејева’ је нарочито депресиван, упркос одређеном узбуђењу и адреналину“. А ево шта каже Гордон Оп (енг. Gordon Opp): „Живио сам геј животом четири године... али сам све вријеме трпио јаку депресију“.
Али вратимо се раду доктора Нила Вајтхеда, који подсјећа да су „43% испитаника са булимијом (нападима преједања са накнадним повраћањем или без њега) били хомосексуалци или бисексуалци (Carlat и др., 1997), што је учесталост која је отприлике 15 пута већа него код хетеросексуалаца. То значи да су хомосексуалци несразмјерно више подложни овом обољењу“.
„Данас је сасвим очигледно да су психички проблеми заиста повезани са хомосексуалношћу. Да ли друштвени притисак доводи до појаве тих психичких поремећаја? Много мање него што већина мисли. Аутори истраживања у Холандији били су веома изненађени када су открили тако висок ниво психичких обољења код хомосексуалаца у земљи гдје је толеранција према хомосексуалности много већа него у другим земљама“.
Али посебно занимљиво запажање доктора Вајтхеда тиче се повезаности хомосексуалаца и сиде. За почетак, подсјетимо се контекста овог проблема: „Када је инфекција ХИВ/сида први пут идентификована у САД 1981. године, добила је првобитни назив ‘имуни дефицит хомосексуалаца’ – gay-related immune deficiency (GRID), јер су хомосексуалци чинили више од 90% свих првобитно откривених случајева. Према подацима Националног центра за контролу и превенцију болести (Centers for Disease Control and Prevention) за 2015. годину, мушкарци који имају полне односе са мушкарцима чине 67% свих нових случајева ХИВ инфекције у САД и 82% свих нових случајева ХИВ инфекције међу дјечацима и мушкарцима старијим од 13 година. У Аустралији хомосексуални мушкарци су чинили 80% нових случајева ХИВ-а током 2017. године. Учесталост оболијевања од сиде у овој групи становништва је 50 пута већа него у другим групама“.[25]
И ево шта запажа доктор Вајтхед: „Може се тврдити да начин живота хомосексуалног мушкарца, сам по себи, у свом крајњем облику, представља психички поремећај“. Сјетимо се Ротела (енг. Douglas Gabriel Rotello), заштитника хомосексуалаца, који је тврдио да „аспект незаконитости, односно греховности, многи сматрају једним од највећих атрибута сексуалне геј културе“.[26] За многе, еротска привлачност према сопственом полу постаје главна вриједност постојања, и ништа више — ни здравље, ни сам живот — не смије стати на пут остварењу тог стила живота. Хомосексуални промискуитет убрзава кризу ХИВ-а/сиде на Западу, али чак ни та трагедија не смије ограничити сексуалну сведозвољеност. Говорећи отворено: досљедно хомосексуално понашање истовремено носи потенцијалну пријетњу смрћу, и за друге, и за саму особу.
Треба, без сумње, прогласити за психички обољеле оне који угрожавају животе људи у име сексуалне слободе. А то, несумњиво, спада у један од најозбиљнијих ризика који је распрострањен у значајном дијелу друштва. Не могу да нађем сличан ниво ризика по живот ни у једној заједници сличних размјера“.
Како то да хомосексуалност има тако негативан утицај и на психичко и на физичко здравље човјека, као и на његове социјалне вјештине, ако је човјек формиран у таквом окружењу? Одговор је очигледан: хомосексуалност није никаква „нормална појава“, већ патологија — противприродно изопачење. У дубини душе човјек то зна, ма колико себе увјеравао у супротно. Унутрашњи несклад изазива бол и стални сукоб са сопственом природом.
Докторица Лин Папас (енг. Lynne Pappas) веома јасно каже: „Ниједна особа која активно упражњава хомосексуалност не може бити психички здрава. То је испољавање и демонстрација изопаченог доживљаја бола, осјећаја одбачености, напуштености, губитка... Увјерена сам: хомосексуалност је узрок депресије“.
Ако узмемо у обзир све горе наведено, позитивна реакција рођака на признање особе да је она хомосексуална подједнако је неумјесна као и реакција на признање да је зависна од наркотика.
Као што пише доктор Џефри Сатиновер: „Ако се узме у обзир постојећа опасност, онда једино етичко понашање према мушкарцима и женама који себе сматрају хомосексуалцима, а посебно према онима који се још увијек боре са својим тек настајућим сексуалним импулсима, јесте настојање да им се помогне не само да промијене своје ‘високоризично понашање’, већ и саму хомосексуалну оријентацију“.
Овдје ће се многи читаоци вјероватно зачудити: „Али то је немогуће! Хомосексуалност је неповратна. Када човјек једном схвати да је такав, не преостаје му ништа друго него да прихвати своју хомосексуалност и живи са њом до краја живота“.
Али то је, у ствари, још једна лаж идеолога ЛГБТ покрета, која је већ давно оповргнута.
Шести мит:
Хомосексуалност је неповратна — није могуће поново постати хетеросексуалац
Доктор Сатиновер наставља: „У стварности постоје чврсти докази да није ништа теже ослободити се од хомосексуалности него одустати од било ког другог понашања са високим степеном ризика“.
Са једнаком сигурношћу о томе говори и доктор Чарлс Сокаридес (енг. Charles William Socarides), почасни члан Америчке психијатријске асоцијације, у свом чланку „Мит о органској хомосексуалности“:
„Као психоаналитичари и психотерапеути, ми успјешно радимо са принудном хомосексуалношћу и у стању смо да помогнемо особи да промијени своју хомосексуалну оријентацију у хетеросексуалну. Таква промјена била би незамислива да има и трунке истине у тврдњама које заступају органску, биолошку или насљедну природу хомосексуалности“.[27]
У наставку ћу навести неколико одломака из чланка Г. С. Кочарјана „Нормализација хомосексуалности као медицинско-социјални проблем“. Он наводи да је 1992. године у САД основана Национална асоцијација за истраживање и терапију хомосексуалности (NARTH – National Association for Research and Therapy of Homosexuality). У њу су ушли психотерапеути који нису били сагласни са ставом АПА, који је искључивао конверзивну терапију хомосексуалаца, односно терапију усмјерену на промјену њихове сексуалне оријентације у нормалну. Ова терапија је позната и под називима: репаративна, регенеративна и реинтегративна. Чланови NARTH-а наставили су да спроводе ову праксу, усавршавајући је и објављујући резултате својих истраживања у научним часописима. На крају су чак и неки њихови опоненти из редова АПА били принуђени да признају њихове успјехе.
Тако је, између осталог, „2004. године праву сензацију изазвало појављивање на конференцији NARTH-а бившег предсједника АПА, доктора Роберта Перлова (енг. Robert Perloff), свјетски признатог научника. Он је изразио подршку терапеутима који поштују увјерења свога клијента и нуде му конверзивну терапију онда када она одражава његове тежње. Истичући да је у посљедњим годинама у порасту број позитивних повратних реакција на ову врсту терапије, позвао је да се што више терапеута упозна са радом NARTH-а: ‘Право да се тражи терапија ради промјене сексуалне адаптације сматра се очигледним и неотуђивим’.
Доктор Перлов је такође истакао растући број истраживања која противрјече популарном становишту у САД, према којем је промјена сексуалне оријентације немогућа. Он је нагласио да су тврђења да су напори у правцу сексуалне конверзије осуђени на неуспјех и бескорисни — ‘неодговорна, реакционарна и интелектуално некоректна’.[28]
Подаци првог обухватног истраживања о ефикасности конверзионе терапије објављени су 2000. године.[29] Учествовале су 882 особе, просјечне старости 38 година, од којих је 78% било мушкараца, а просјечно трајање лијечења износило је око 3,5 године. Као резултат спроведене терапије, 45% оних који су себе сматрали искључиво хомосексуалцима промијенили су своју сексуалну оријентацију на потпуно хетеросексуалну или су постали више хетеросексуалци него хомосексуалци“.
Године 2009, АПА је објавила саопштење у којем је тврдила да је репаративна терапија неефикасна. Управо се на то саопштење често позивају ЛГБТ активисти у дискусијама о могућности терапијског утицаја на хомосексуалну страст. Међутим, у том саопштењу аутори су нагласили да говоре само о старим истраживањима, прецизирајући: „Савремене методе репаративне терапије нису биле детаљно проучене. Узимајући у обзир ограничен обим методолошки поузданих истраживања, не можемо донијети закључак о томе да ли су савремене форме репаративне терапије ефикасне или не“.
У цјелини, саопштење АПА о неефикасности регенеративне терапије било је подвргнуто критици од стране дијела чланова саме АПА, који су у свом осврту „набројали недостатке извјештаја АПА као што су селективни избор извора, произвољна примјена критеријума репаративне терапије и примјена двоструких стандарда“.[30] Са своје стране, NARTH је објавио сопствени одговор, у којем је сумирао податке из 97 истраживања о конверзионој терапији, спроведених у периоду од 1930. до 2007. године. У тим истраживањима коришћене су најразличитије методе (психоанализа, хипноза, асертивни тренинг, системска десензибилизација, бихевиорална, аверзивна и групна терапија, технике десензитизације) и оне су показале успјех у распону од 23% до 90%, с просјеком од 30% до 50%, с тим да су код лезбејки резултати били успјешнији него код геј мушкараца.[31]
Како истиче Лисов, „сумирајући до сада позната свједочанства, може се рећи да у просјеку трећина људи који учествују у психодинамичкој репаративној терапији извјештава о потпуном нестанку хомосексуалне страсти и формирању страсти према супротном полу, трећина — о значајном помјерању у правцу хетеросексуалне страсти и општем побољшању психолошког благостања и социјалног функционисања, а трећина извјештава о непостојању резултата. Најважнији фактор успјешне репаративне терапије јесте жеља пацијента, разумијевање узрока своје привлачности према истом полу и емоционалних потреба које леже у њеној основи“.[32]
Вриједи навести свједочанства бивших хомосексуалаца. Игор (име је промијењено) пише: „Изјављујем свима који сумњају да су промјене могуће да је проблем у великој мјери заиста измишљен и вјештачки, тј. створен од стране нас самих против сопствене природе. То је ипак одрастање, то је онај процес који је требало да се догоди у тинејџерском добу… Осјећам те промјене. Не могу да кажем да сам се потпуно ослободио те зависности, али је она СИГУРНО престала у себи да носи сексуалну компоненту. И то је СУПЕР! Постало ми је лакше! На себи сам почео да осјећам да, у вези с тим што ме мушкарци престају занимати, моја сексуалност почиње да мијења смјер — почела је да се јавља страст према женама. Сада знам и осјећам свим срцем само једно — у свом животу морам имати жену. Управо су страх и неповјерење били ти који ми нису дозвољавали да стварам нормалне односе са дјевојкама, а не то што сам себе убиједио да имам нетрадиционалну сексуалну оријентацију, те сам онда убирао плодове тога“.
Павел (име је промијењено) свједочи: „Иако напредујем уз напор, осјећам се боље него онда када је постојала потпуна опсесија хомосексуалношћу“.
Виктор (име је промијењено) пише: „Господ ми даје искуство породичног живота са женом! Јасно је да сам одмах пожелио да посљедњих 10 година [хомосексуалног живота – прим. аут.] заборавим као ружан сан“.
Валент: „Одлучио сам да ћу се борити са својом хомосексуалношћу ради новог живота… Много тога је за мене урадила моја психотерапеуткиња, захваљујући којој сам почео да у жени видим управо жену — њежну, лијепу, коју желиш да штитиш и у којој има нешто што ми мушкарци немамо“.
Петар: „Постоји велики напредак. Барем сам научио да нормално и зрело комуницирам са момцима. Иако је прошао, понекад се враћа комплекс ниже вриједности. Вратила ми се животна радост, да тако кажем… Примијетио сам једну ствар: када сам са родитељима, све је добро, па чак осјећам и привлачност према дјевојкама. Као да имам ослонац под ногама. А кад сам далеко од њих или у свађи са њима — као да ми тај ослонац измиче и у мене се увлачи страх. Још један начин на који нас ђаво обмањује: наводно ти ниси мушкарац, већ напола жена. То је будалаштина, тако нешто не постоји. Само говори себи да си мушкарац и супротстави се том клеветнику“.
Дмитриј пише: „Како је исправно написао Владимир: ‘Не мора циљ бити само хетеросексуалност. Ја бих додатно желио да постанем зрелији, одговорнији човјек, отворенији и бољи, прави пријатељ, брат и син… Такав свеобухватан приступ промјенама је веома важан. Када почињеш да сређујеш друге сфере свог живота, осјећаш како то помаже у превазилажењу хомосексуалности. И обрнуто — превазилазећи хомосексуалност, осјећаш како то повољно утиче на односе у породици, са пријатељима, на слику коју имаш о себи…’ У јесен сам упознао једну дјевојку. Она је дивна! Поред ње се не осјећам као ‘другарица’, него као мушкарац који је за њу одговоран. Први пут у животу сам осјетио и физичку привлачност према дјевојци… Почео сам више да се посвећујем физичком развоју и постигао сам одређене резултате, а главни међу њима је раст самопоуздања… Први пут послије много година сам сазнао шта значи бити у миру са самим собом“.
Могуће је да ће неко од читалаца рећи да 33% или чак 45–50% успјешних случајева конверзионе терапије који су хомосексуалца претворили у нормалног хетеросексуалног мушкарца није онолико много колико бисмо жељели. Можда и није. Али то се објашњава, с једне стране, несавршеношћу конкретних психотерапијских метода, а с друге — дубоким деструктивним дјеловањем гријеха на личност особе, који се чинио током многих година. То понекад оставља такав траг који није могуће 100% избрисати из себе.[33]
Међутим, многи од оних којима није успјело да у потпуности постану хетеросексуални мушкарци истичу да су њихови напори имали успјех у том смислу што су се као резултат ослободили ропства изопаченим сексуалним нагонима. На примјер, Игор пише: „Слободан сам од болесне зависности од човјека са којим ми је једноставно било лијепо и лагано, али то не значи да са њим морам да имам полни однос. Јасно као дан… Прекинуо сам са мастурбацијом, гледањем порнографије и слично. И хомосексуалне фантазије су ме очигледно почеле напуштати. Сада уопште не желим секс са момцима, чак ни ако ми је неки момак симпатичан. Нисам 100% сигуран да ће ме хомосексуална страст потпуно напустити, али 100% знам да НИКАДА више нећу живјети хомосексуалним животом“.
Виктор пише: „ТО није у потпуности нестало из мог живота, али је престало да га одређује“.
Павел (име је промијењено): „За мене је било веома важно да у одређеном тренутку схватим да не морам да се понашам као жртва околности, већ да морам сâм да се борим за живот који би се разликовао од онога прије. Дакле, одлучио сам да ћу се борити са својом хомосексуалношћу ради новог живота… Понекад су били и буду падови у виду порнографије или прљавих погледа у јавном превозу. Али су они постепено постали управо падови, а не доминантна појава. Допада ми се мисао да циљ превазилажења хомосексуалности није хетеросексуалност, већ светост…“.
Да, достизање слободе од ропства пожуди је такође побједа. И то је заиста пут ка светости, о чему је говорио један православни светитељ из 20. вијека, Преподобни Порфирије Кавсокаливит, указујући да је познавао људе који су, како им се чинило, од самог почетка осјећали привлачност према особама истог пола, „међутим, они не само да се нису окренули злу, него су, напротив, обуздали своју природу цјеломудреним и светим мислима (то јест, нису себи дозвољавали да чине хомосексуалне поступке). И проживјевши свој живот попут земаљских анђела, ти људи су од Христа добили велики вијенац дјевства“.
Није случајно то што је Павел говорио о светости. Јер управо је хришћанска, религијска мотивација оно што многима помаже да превазиђу хомосексуалну страст. Понекад чак и познатим личностима ЛГБТ покрета, као што је, на примјер, главни уредник часописа „Млада геј Америка“ (енг. Young Gay America) Мајкл Глатц (енг. Michael Glatze). Он је напустио часопис и објавио да је оздравио: „Када сам озбиљно размислио о томе и помолио се, постало ми је јасно да хомосексуалност не дозвољава човјеку да пронађе своје право ‘ја’. Не можемо видјети истину ако смо заслијепљени хомосексуалношћу“. Он пореди хомосексуалност са смрћу душе и додаје: „‘Прогон’ утицаја хомосексуалног начина размишљања био је најљепша и најупечатљивија ствар у мом животу. Осјетио сам слободу“.
Навешћу још свједочанстава бивших хомосексуалаца. Џон пише: „То је био Велики четвртак 2002. године. Невјероватан дан: осјетио сам неописиву лакоћу, слободу од свих жеља и мисли. Годину дана касније доживио сам слично стање које је трајало једну седмицу — потпуна слобода. Тада сам заиста схватио да је могуће живјети без гријеха. Најважнији су жеља и надање у Господа“.
Дмитриј: „Господ ми је помогао у веома важној ствари: од самог почетка дао ми је снажно увјерење у то да је хомосексуалност неприродна“.
Петар: „Послије потпуне исповијести, заиста ми је, први пут у животу, постало знатно лакше. Смирио сам се и више нисам хтио да бјежим у ‘везе’ — имао сам вријеме да размислим. Барем сам већ могао да се контролишем“.
Константин: „Тешко ми је да опишем осјећај који сам доживио након што сам се причестио. Појавила се лакоћа какву никада прије нисам осјетио. Као да је одједном из срца сапрана сва тешка и нагомилана прљавштина која се годинама таложила, а умјесто ње дошао је чудесан и дубоки спокој. Као да је тамо гдје је била тама изненада завладала свјетлост. Тада сам заиста осјетио колико је велика ствар исповијест и причешће. Наравно, то је само корак, али корак од пресудног значаја“.
Можда ће неко од читалаца рећи: „Али зар многе присталице ЛГБТ покрета не тврде да наводно хомосексуални начин живота ни у чему није у супротности са хришћанском вјером и да се са њом може сасвим добро слагати?“ Да, они то заиста тврде, али то је још једна лаж, и ево, посљедњи од митова ЛГБТ пропаганде који ћемо овдје размотрити.
Седми мит:
Хомосексуалност није у супротности са хришћанством
У Библији се више пута и потпуно јасно говори о хомосексуалном понашању као о најтежем гријеху. Најпознатији примјер је страшна казна становника Содома који су хтјели да силују двојицу тајанствених путника који су дошли код Лота (Пост. 19, 1–26).
Неки западни протестанти који саосјећају са ЛГБТ тврде да се безакоње Содомљана наводно огледало у негостољубивости, а не у хомосексуалности. Међутим, у посланици апостола Јуде је речено: „Содом и Гомора, и градови око њих који се бијеху на њима сличан начин одали блуду и повели за другим тијелом, стоје као примјер, подвргнути осуди огња вјечнога“ (Јуд. 1:7).
Други представници ЛГБТ покрета тврде да Библија наводно осуђује само хомосексуално силовање, док хомосексуалне везе „из љубави и по обостраном пристанку“ тобоже у њој нигдје нису осуђене. Да бисмо разумјели колико то нема везе са истином, довољно је да прочитамо друга мјеста у Библији која се тичу ове теме:
„С мушкарцем не лези као са женом; гадно је“ (Лев. 18:22).
„Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица; да се погубе; крв њихова на њих“ (Лев. 20:13).
„Зато их предаде Бог у срамне страсти. Јер и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно, а исто тако и мушкарци оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду“ (Рим. 1:26–27).
„Не варајте се: мужеложници... неће наслиједити Царство Божије“ (1. Кор. 6:9–10).
Није тешко примијетити да се овдје не прави никаква разлика између хомосексуалних односа под присилом и истих тих односа „по обостраном пристанку“, већ да се даје одлучна и бескомпромисна осуда хомосексуалних радњи као таквих.
И управо се тај став очувао у Цркви Христовој од најдревнијих времена.
У 4. вијеку по Рођењу Христовом, у свом седмом правилу, Свети Василије Велики квалификује мужеложство као тешки гријех, једнак прељуби и убиству и достојан најстроже осуде. Они који су криви за овај гријех треба да на дуги низ година буду одлучени од црквеног општења и подвргнути епитимији. О истоме пише и Свети Григорије Ниски у свом четвртом правилу, изједначавајући мужеложство са скотолоштвом [зоофилија – прим. прев.] и називајући оба ова гријеха „прељубом против природе“.
Свети Теофан Затворник пише: „Обрати пажњу какве снажне изразе користи Апостол у Посланици Римљанима, 1:26–27. Није рекао да су они гајили међусобну љубав и чежњу, него да се ‘распалише пожудом својом један на другога’“.
Свети Јован Златоуст указивао је на хомосексуалност као на изум ђавола: „Ђаво је видио да управо пожуда највише сједињује полове, па се зато трудио да раскине ту везу, како би не само противзаконитим расипањем сјемена прекинуо људски род, него га и истријебио, наоружавши људе једне против других“.
Казну коју су за такво бешчашће требали да приме, содомити су примали у себи самима — примали су је кроз сâмо понижење и срамоћење своје природе. Блажени Теодорит пише: „Оно што њима не би покушао да учини ниједан од непријатеља, то су они сами са највећом ревношћу завољели и сами су на себе навукли казну, на коју их не би осудио ниједан судија“. Након што би Свети Златоуст објаснио овај дио текста, добио би приговоре: „Каква је то казна када је они не осјете већ јој се сами предају у загрљај?“ Светитељ одговара: „Не чуди се што они то не осјећају, него се наслађују. На сличан начин и бјесомучни и они који страдају од поремећаја ума, сами себе мучећи и налазећи се у биједном стању, смију се и забављају тиме, иако други због њих плачу“.
Навешћу, такође, ријечи Преподобног Максима Грка, упућене хомосексуалцима: „Ви, засљепљујући се и прелашћујући се својом богоодвратном тјелесном похотом, не само што се лишавате достојанства и љепоте Божијега лика којим сте били почаствовани, него постајете неразумнији од свих бесловесних животиња, дрзнув се да без стида чините богоодвратну нечистоту пред пречистим очима Онога који вас је створио… Зато би ваљало хришћанима, који уз то имају и тако страшно знање о Божјем гњеву, не само да се гнушају те богоодвратне нечистоте која више од сваког другог безакоња разгњевљује Свевишњега... него и да предају анатеми оне који чине такву нечистоту и не сматрају је за злочин — јер та богоодвратна нечистота распаљује неиздрживи гњев Божији“.
А ево и дијела разговора са грчким светитељем из 20. вијека, Преподобним Пајсијем Светогорцем:
„— Старче, шта се може рећи за хомосексуалце? Неки доктори говоре да се они рађају такви, да је то, наводно, проблем природе и људи не могу да се промијене, те их стога узалуд нападају — они, наводно, немају никакву одговорност.
— Шта то они лупају?! То уопште није тако, брате мој. То је такође страст, као и друге страсти.
— Значи, такав човјек може да се исправи?
— Зашто не би могао? Може. Ако хоће и ако се потруди, може да прекине ту работу. Веома корисна може бити помоћ правог и доброг пријатеља“.
За разлику од многих западних цркава, које су у посљедње вријеме радикално измијениле своје морално учење у погледу хомосексуалности, Руска Православна Црква, која има више од хиљаду година историје, чврсто стоји уз горенаведене библијске ставове. Она не попушта под притиском модерних западних идеја и не издаје своју вјеру ради компромиса са њима. Оно што је Бог назвао гријехом остаје гријех. Овај строго библијски став изражен је у званичним документима Руске Цркве: „Свето Писмо и учење Цркве недвосмислено осуђују хомосексуалне полне везе, налазећи у њима порочно искривљење богостворене природе човјека. Људи који су умијешани у хомосексуалне везе немају право да буду у црквеном клиру“.
За брак се може прогласити само „Богом установљен брачни савез мушкарца и жене“, али ни у којем случају не савез двије особе истог пола. Хомосексуалност је „греховно оштећење људске природе које се превазилази духовним напором, који води ка исцјељењу и личном узрастању човјека“. О „хомосексуалним нагонима“ говори се као о једној од страсти која мучи палог човјека. Као и друге страсти, она се лијечи: „Светим Тајнама, молитвом, постом, покајањем, читањем Светог Писма и светоотачких дјела, као и хришћанским општењем са вјерницима који су спремни да пруже духовну подршку“ („Основе социјалне концепције“ Руске Православне Цркве).
У Саопштењу Светог Синода Руске Православне Цркве од 7. јуна 2012. године наведено је: „Духовно и пастирско искуство свједочи да је у већини случајева хомосексуално понашање посљедица личног избора човјека. Зато је потпуно некоректно изједначавати такозване сексуалне мањине са националним, расним или социјалним мањинама[…]
Изражавамо принципијелно неслагање са било каквим покушајима да се противприродни пороци прогласе нормом. Став Цркве по овом питању заснива се на Божанском Откровењу[…] Црква не осуђује грешника, него се моли за његово ослобођење од власти гријеха. Истовремено Црква одлучно протестује против легализације порока, проглашавања грешног понашања нормалним и позива на очување моралних основа друштва“.
Отац Рафаил (Карелин) даје сљедећа објашњења зашто је хомосексуалност у супротности са Божијим планом о човјеку: „У разговору са хомосексуалцима укажите на цјелисходност свијета, која се нарочито јасно пројављује у склопу и функцијама људског организма. Сваки орган људског тијела испуњава одређене задатке који су у хармоничној повезаности са другима. Један од тих задатака — очување и размножавање људског рода — представља главни разлог подјеле на полове. Хомосексуалност изопачује функције људског тијела које је Божје саздање, као слика коју је насликао велики Умјетник, а она претвара ту слику у карикатуру. У том смислу, хомосексуалност представља нарушавање Божанских закона и скрнављење сопственог тијела.
Религиозни поглед на свијет укључује и осјећај за љепоту. Хомосексуалност је претварање људских односа у ружноћу и клоунаду. Бог је створио мушкарца и жену, а демон, као да се руга томе, жели да мушкарца претвори у женолико биће, а жену — у мушкарца. У браку мушкарац и жена допуњују једно друго; у хомосексуалности свака страна само губи, не добијајући ништа. Мушко сјеме је потенцијални носилац живота, које, спајајући се са женском ћелијом, ствара живи ембрион, у којем је садржан програм читавог људског организма и жива душа. Хомосексуалност је изругивање људском сјемену. ‘Потенцијал новог живота’ се ради осјећаја изопачене пожуде баца у блато — у томе се састоји демонски аспект разврата“.
Како треба реаговати ако ближњи призна да је хомосексуалац? Не треба викати, бунити се или га оптуживати. Треба га, без повишеног тона, загрлити и искрено рећи:
– Ја те волим, али сам увјерен да је оно што се са тобом дешава велика несрећа. Нећу крити да бих желио да те та несрећа прође. Вјероватно си већ прочитао много информација од стране ЛГБТ заједнице и већ донио одлуку за себе. Али вриједи обратити пажњу и на алтернативне изворе информација који ти ту појаву могу открити из потпуно другог угла. Најљепше те молим, прије него што одлучиш ко си и донесеш одлуку која ће одредити читав твој живот — упознај се, ради мене, са овим материјалима.
И потом му препоручити књиге „Хомосексуалност и политика истине“ (Homosexuality and the politics of truth, Satinover Jeffrey, 1994) Џефрија Сатиновера, као и „Родитељски приручник за спречавање хомосексуалности“ (A Parent’s Guide to Preventing Homosexuality, Nicolosi, Joseph & Nicolosi, Linda Ames, 2002) Џозефа и Линде Ејмс Николоси.
***
[1] Byne W. The Biological Evidence Challenged. Scientific American, May, 1994, Pp. 50-55.
[2] https://www.discovermagazine.com/1994/mar/sexandthebrain346
[3] http://dx.doi.org/10.1126/science.284.5414.665
[4] https://www.science.org/doi/10.1126/science.aay2726
[5] https://www.bbc.com/russian/news-49522882
[6] Као и претходни извор (https://www.bbc.com/russian/news-49522882).
[7] Понекад би то оповргавали и сами аутори. Тако је познато истраживање Џона Бејлија (енг. John Michael Bailey) и Ричарда Пиларда (енг. Richard Colestock Pillard) из 1991. године, које је показало да су у 52% случајева код једнојајчаних близанаца оба близанца били хомосексуалци, било критиковано због селективног избора испитаника. Године 2000, сâм Бејли је спровео ново истраживање, сада са већ исправно одабраном групом и испоставило се да само у 20% случајева оба једнојајчана близанца имају хомосексуалну оријентацију (иако је њихов генетски материјал подударан 100%) (Bailey J.M., et al. Genetic and environmental influences on sexual orientation and its correlates in an Australian twin sample. J Pers Soc Psychol. 2000 Mar; 78 (3). Pp. 524-36).
[8] https://realisti.ru/main/homosexualism/gomoseksualizm-bolezn-smi.htm
[9] https://overcoming-x.ru/gomoseksualizm-i-zdorove-fakty.html
[10] Ови и сљедећи цитати из исповијести бивших хомосексуалаца су преузети са сајта https://overcoming-x.ru/
[11] Лысов В.Г. Риторика гомосексуального движения в свете научных фактов. Красноярск, 2019. Сс. 350-422.
[12] http://www.cdc.gov/nchhstp/Newsroom/msmpressrelease.html
[13] P. Cameron, W. L. Playfair, S. Wellum, ‘True Homosexual Lifespan’.
[14] http://vsenovosti.in.ua/vzglad/0225992
[15] Troiden R.R. The formation of homosexual identities // JH. 1989. Vol. 17, N 1. Pp. 43-74
[16] Овдје и у наставку налазе се цитати из материјала «История ЛГБТ» (https://vrk.news/2260-20200623-181740).
[17] https://knife.media/lgbt-abuse/?ysclid=m3yt2irgpi649693253
[18] Чирская Ю. Порок. М., 2022. С. 50.
[19] http://npar.ru/journal/2006/4/homosexuality.htm
[20] Bayer R.V. Homosexuality and American Psychiatry: The Politics of Diagnosis. New York, 1981.
[21] http://www.narth.com/docs/perloff.html
[22] Whitehead N.E. My Genes Made Me Do It! Homosexuality and the scientific evidence. Whitehead Associates. 2018.
[23] https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/9584034/
[24] Bell A. P., Weinberg M. S. Sexual Preference. Bloomington, 1981.
[25] Лысов В.Г. Указ. соч. С. 250.
[26] Rotello, G. Sexual Ecology. AIDS and the Destiny of Gay Men. Dutton, 1997.
[27] https://www.psychology-online.net/articles/doc-2040.html
[28] http://www.narth.com/docs/perloff.html
[29] Nicolosi, J., Byrd, A. D., & Potts, R. W. Retrospective self-reports of changes in homosexual orientation: A consumer survey of conversion therapy clients. Psychological Reports, 2000, Vol. 86. Pp. 1071-1088.
[30] https://archive.iftcc.org/wp-content/uploads/2022/09/Critical-Evaluation-of-SOEC-Report.pdf
[31] https://docs.wixstatic.com/ugd/ec16e9_04d4fd5fb7e044289cc8e47dbaf13632.pdf
[32] Лысов В.Г. Указ. соч. С. 216.
[33] Вриједи, уосталом, напоменути да су науци познати случајеви спонтане промјене хомосексуалне оријентације у нормалну чак и без било какве терапије (Лысов В.Г. Указ. соч. Сс. 216-217). То се посебно тиче адолесцената. Истраживачи су утврдили да се код 75% адолесцената који су у доби од 17 до 21 године показивали било какав степен хомосексуалног интересовања, касније развијала искључиво хетеросексуална привлачност (Savin-Williams 2007).