Дана 23. септембра 2026. године у Москви је одржан Скуп игумана и игуманија манастира Руске Православне Цркве. Главни реферат на седници изложио је Његова светост патријарх московски и целе Русије Кирил.
Фото: Прес-служба патријарха московског и целе Русије
Преосвећене владике! Свечасни оци и матере игуманије! Драга браћо и сестре! Желео бих да почнем тако што ћу вас све срдачно поздравити и изразити благодарење Господу за то што имамо могућност да се редовно срећемо како бисмо разматрали важна питања уређења монашког живота у нашој Цркви. Кад гледам салу која је пуна људи који су одговорни за монашки живот, схватам колико се променило све што се тиче друштвеног положаја наше Цркве.
Ја сам затекао време кад се није могло замислити да би у оваквој сали, у Храму Христа Спаситеља, могли да се сретну сви они који одговарају за монашки живот. Тада су владари који су имали власт у нашој земљи, одређивали апсолутно конкретне временске оквире после којих је требало да престане сваки верски живот. Ипак, Руска Црква постоји, живи и развија се. Развија се, између осталог, и врло важна компонента нашег црквеног живота – монашка заједница.
Још једном све вас срдачно поздрављам и изражавам радост због могућности да вас видим, а затим и да чујем оне који буду говорили.
На нашим регионалним сусретима, у братским и сестринским разговорима, скоро увек се покреће тема очувања монашких идеала у условима данашњице. То је исправно, зато што друштвени, политички и културни контекст не погодује монашком животу.
У нашој земљи нема прогона Цркве и монаштва, али је култура живота таква да монашки завети и монашка аскеза представљају нешто страно у поређењу с тим како живе сви остали људи, премда су многи православци, који иду у цркву и моле се.
На срећу, у последње време се све заиста у великој мери променило набоље, али је монашки живот нешто посебно. Наравно, он је повезан с манастирима, али се појављује све више монаха и монахиња на црквеним послушањима, који живе ван манастира, у својим заједницама. Све то сведочи о променама које су повезане с временом, али оне црквеном руководству, монашком руководству, намећу многе задатке и упућују им многе изазове. Међу овим задацима има и оних који захтевају труд, пажњу, па чак и духовни подвиг.
Ако се укратко издвоје теме које се обично покрећу на нашим сусретима, пре свега се истиче тема очувања монашких идеала у условима данашњице. Живот се све време мења, а монашки идеали остају: ови идеали се чувају онолико времена колико миленијума има монаштво. А различити животни услови су или мање-више неутрални према остваривању ових идеала или, као што је то било у време пре револуције, помажу у остваривању ових идеала, или неретко стварају потешкоће у њиховом поштовању (као што је то данас случај).
Наравно, то је разумљиво, зато што свет живи по својим законима. Ови закони се разилазе са заповестима које је Господ дао свима нама и с оним црквеним поставкама у складу с којима монаштво живи. Стога треба имати на уму да овај спољашњи контекст, који није нарочито повољан по монашки живот, не може да не утиче на њега. Он данас с одређеном снагом и упорношћу прониче кроз зидине обитељи и улази у унутрашњи живот монаха. Пре свега улази преко средстава као што је интернет, огледајући се у бесконачној бујици информација од којих човек не може да се огради – такав је данашњи живот.
Правде ради треба признати да манастир као организација више не може да живи без средства за комуникацију. Ипак, чак и у овим условима који су сложени за очување монашке аскезе, наш задатак се састоји у томе да сачувамо унутрашњи мир, да се подвизавамо подвигом самоограничавања и уздржавања, да чувамо ум и срце од саблазни, чувајући самим тим монашки дух и спасавајући своју бесмртну душу. Оруђе за то јесте верност заветима који се дају на монашком постригу. Ако се прекрше завети, уништава се свака могућност и способност да човек живи по светоотачким смерницама и у складу с православном традицијом која уобличава монашки живот.
Знам да су размишљања о испуњавању монашких завета у савременим условима била тема саопштења и дискусија на регионалним округлим столовима који су се ове године одржавали у епархијама, које се налазе на територији свих федералних округа. Закључци са ових сусрета су још једном потврдили очигледну истину: суштина завета и монашког живота је непромењива. Одрицање од света, целомудреност, послушање, сиромаштво и подвижнички дух – све ово треба да се сачува у монаштву без обзира на све изазове времена.
Сваки монах полажући завете за време пострига изговара најважније речи овог чина – „по слободној вољи“. Завети се човеку не намећу на силу и споља, већ их он полаже својом вољом од срца и, наравно, уз љубав према Господу и Спаситељу и са спремношћу да иде путем којим већина људи не иде, путем који човеку који је њим кренуо, помаже да се приближи Господу, само да га се човек у извесном тренутку не одрекне.
Давши завете калуђер или калуђерица не само да тачно одговарају на питања текста чина, већ улазе у другу духовну реалност. Изговоривши једном ове речи монах у току свег свог даљег живота тежи ка томе да их испуни, савладавајући греховне склоности и одевајући се у врлине или одступа од свог монашког призвања и пада у нерад.
Врло је корисно да човек с времена на време поново прочита текст пострига покушавајући изнова да осмисли сваку реч и обнављајући у себи ревност, одлучност и љубав према Богу којима се срца испуњавају у тајанственом тренутку примања анђеоског чина.
Хајде да обратимо пажњу на унутрашњи значај главних монашких завета, као што је то изложено у „Уредби о манастирима и монасима“ – главном документу којим је прописан савремени монашки живот.
„Живот у целомудрености не претпоставља само телесну чистоту, већ и чистоту душе која монаху отвара пут ка срдачној спознаји Бога[1]. Секуларном свету појмови „целомудрености“ и „свештеног страха“, отворено ћемо рећи, изгледају као застарели, чудни и несхватљиви. Међутим, управо ова својства чувају монаха од разорног деловања страсти и омогућавају му реално општење с Богом.
„Завет монаштва монах полаже како би искоренио из срца среброљубље и стекао слободу духа и непристрасност према земаљским стварима“[2]. То је непоходно како би, одрекавши се многих ствари, човек обезбедио себи правилне духовне услове за живот, те да би ишао за Господом.
Врло је жалосно ако у обитељи слабе ове тежње и ови принципи. Немар према поштовању принципа сиромаштва обеснажује монаха лишавајући га смелости у молитви и компромитује монашки живот пред световним људима. Монах својим начином живота не би смео да улива људима сумњу у то да се институција монаштва формира по доброј жељи оних који крећу монашким путем и да није повезана ни са каквом жељом за напредовањем у каријери. Начин живота монаха пре свега треба да буде у складу с традицијом, која је уткана у институцију монаштва (ови услови важе већ миленијумима) и, наравно, умногоме зависи од духовног расположења монаха.
Истовремено, старешина је дужан да сабраћи обезбеди ствари које су потребне за живот: квалитетну одећу, одговарајуће лекове и храну која ће бити у складу са типиком, али која садржи потребне састојке за одржавање снаге.
„Испуњавање завета послушања се састоји у одсецању своје воље и извршавању воље Божје која се монаху открива кроз добровољно и смерно послушање игуману и свој братији“[3].
Данас бих посебно желео да кажем нешто о послушању као о основи црквеног јединства и обавезном услову за спасење душа оних који су кренули путем монашког живота и монашког служења. Послушање није просто неки услов за киновијски живот, већ је то оно што спаја јединство Цркве. И ако ово послушање девалвира, ако се уништава, слабе снаге које све нас спајају у јединствено Тело, у Христову Цркву.
Градећи послушањем, смирењем и љубављу једномисленост и једнодушност у својим обитељима, од којих свака представља малу Цркву, монаси самим тим јачају целу Цркву. И на томе треба да раде игумани и игуманије, као и обична браћа и сестре, чинећи манастире школама светости и примерима црквеног јединства.
Црквено јединство не може да се заснива само на спољашњим организационим структурама, иако су такве структуре, наравно, важне. Међутим, још су важнији јединство воље, заједничко стремљење ка Богу и оданост Христу. Због тога јединство без послушања постаје само привид, а заправо, у стварности, сви живе по својој вољи: наизглед постоји институција послушања, а на нивоу живота такво послушање не постоји увек.
Ако погледамо историју Цркве, видећемо да све црквене поделе – од малих свађа у манастиру до великих раскола – имају исти корен: гордост и човекову жељу да поступа по својој вољи, да утврђује своју истину, да крчи свој пут уместо да се, следећи јеванђељски позив, одрекне себе, да заволи Бога и ближњег (Мт. 16: 24; Мт. 22. 37-40).
Историја Цркве обилује катастрофама које називамо расколима и јересима. Све што дели Цркву, чини је слабијом и лишава људе могућности да иду путем спасења. Свети оци су нас упорно упозоравали да не дозволимо себи да доспемо у такво стање. „Ако се неко не повинује Цркви, ако се неко одвојио од Цркве, ако је неко расколник, колико год метанија да чини, колико год да пости, колико год да се моли, неће моћи да се спаси... Без смирења није могуће бити Христов ученик... Без послушања Цркви нема смирења; без смирења нема спасења,“ – то су речи светитеља Игњатија (Брјанчанинова)[4]. Изузетно је важно да се монах подсећа на ово. Ако брат или сестра крше послушање у малом, ако споре с игуманом или игуманијом, ако осуђују одлуке свештеноначалија, укључујући и манастирско руководство и не кају се, неће слушати ни у већим стварима, а на крају крајева могу доћи и до тога да пренебрегну послушање целој Цркви.
Ако се сетимо историје Цркве, видећемо да многе јереси и расколе нису започињали свештеници, већ монаси. Монаси су, обузети ревношћу, понекад падајући у гордост, постајали родоначелници раскола. То је било у далекој прошлости, као што знамо из уџбеника црквене историје. Али ако се пажљивије загледате у наш живот, видећете да често непослушање према архијереју и самовоља не потичу од људи који нису нарочито уцрквљени, већ и од оних који јесу. Зато што се човеку понекад помути разум, па мисли да је старац или старица. Чини му се да је све што говори сушта истина. А ако неко такве људе почне да коригује, укључујући и архијереја, они почињу да мисле да је архијереј лош, да не схвата суштину и монашког, и црквеног живота. Веома је важно да нас аскетизам не доводи до таквих заблуда.
Духовни подвиг не може бити само материјални, односно, не може се огледати само у одрицању од одговарајуће хране, ограничавању кретања и боравка само у манастиру. Подвиг је увек повезан са стањем душе. Човек сам треба да се мења изнутра како би испуњавао монашке завете. Не треба да се мења формално, већ онако како се осећа монах који је заиста одан Господу и Цркви, зато што без таквог живота није могуће истински угодити Богу. Без таквог живота много тога другог престаје да помаже у спасењу и обрнуто, развија егоизам, међусобну отуђеност и надменост.
Да ли често размишљамо о томе да завет послушања није само лични подвиг, већ је и допринос очувању целовитости Цркве? Јер, као што је послушање основа јединства, тако је и осуђивање почетак поделе у Цркви. Осуђивање је разорно за самог човека који осуђује: тешко му је због тога што осуђује и више није у стању да ваљано извршава своје обавезе, није у стању да ваљано обавља своје молитвено и духовно делање.
Никада, ни у каквим околностима, човек не треба да се пореди с другима, између осталог, у манастиру, и да говори: „Боже, хвала Tи што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник“ (Лк. 18: 11). Чим почне поређење с другима и чим човека обузме опасна помисао на то да се његов начин живота, његово понашање у манастиру и све остало разликује од других и да је боље, почињу духовни проблеми. Зато што је смирење оно главно и најтеже за шта је монах позван. Смирење је теже од молитве и теже је од поста (притом немам у виду спољашње смирење, и сладуњавост који се понекад дешавају: „благословите“, „опростите“ и све остало), већ право смирење, свест о томе да је човек гори, а не бољи од свих.
Од давнина су монашке киновије представљале пример истинског хришћанског јединства, а монашки живот је био истински пример смирења и послушања. Још у првим вековима су се у обитељима преподобног Пахомија Великог монаси назвали „браћом“, а саме обитељи „братствима“[5]. Ово показује колико је велико јединство владало међу сабраћом у киновијским манастирима. Светитељ Василије Велики који је у младости обилазио египатске монашке обитељи надахнуто је писао: „Шта се може упоредити с овим животом?... Шта је савршеније од овакве блискости и од оваквог јединства?... Људи, који су се окупили из различитих народа и земаља, достигли су такво савршено јединство да изгледа као да у многим телима постоји једна душа и као да су многа тела оруђа једне воље“[6].
Данас имамо сведочанство, између осталог, од наших игумана и игуманија који посећују савремене египатске манастире, о процвату коптских монашких заједница, о многобројним братствима која живе у љубави и слози. Притом треба имати у виду да је средином ХХ века монаштво у Египту доживело озбиљну стагнацију: у целој земљи је остало само осам манастира и 206 монаха и практично нико није ишао у манастир. Обнова монашког живота у Египту, која је почела крајем 60-их година ХХ века и чије плодове видимо данас, умногоме је условљена управо повратком принципима које су у темељ уткали сами оци – оснивачи монашког живота у III-IV веку. Појавили су се заиста ревносни монаси који су рекли: „Не желимо да буде као што је сад, кад манастир постаје место некаквих привилегованих група, које за себе сматрају да су духовно изнад других. Желимо подвиг, желимо осамљеност.“ Оваква браћа су одлазила у пустињу и оснивала су своје мале монашке групе које су на крају довеле до обнове и процвата монашког живота.
Овај феномен заслужује посебну пажњу и темељно изучавање. Радује ме то што је у току XXXIV Међународних Божићних образовних предавања у јануару ове године радила секција посвећена наслеђу египатских отаца – родоначелника монаштва, на којима су учествовали представници Коптске Цркве, што је омогућило да се на нов начин сагледа практични значај древне традиције за савремено монаштво. Какав закључак се може донети из таквог искуства општења? Ако се испоставило да је обнова истинског монашког живота и љубави према монаштву на темељу старе традиције могућа за египатске хришћане, зашто не би била могућа и за нас?
Како се у монашком општежићу постижу једнодушност и братска љубав? Наравно, то се не дешава просто зато што су се људи окупили на једном месту и живе по истом распореду и поретку. Важан фактор који учвршћује монашко братство јесте духовни углед игумана. Многи се обједињују у заједницу око таквих људи.
Преподобни Сергије Радоњешки је постављајући темељ својој обитељи управо духом љубави и јединства привлачио људе и приводио их је Богу. Само овај дух љубави и јединства може да учврсти људе који се окупљају како би прешли монашко поприште. У његовој заједници су, како читамо у житију „владали потпуна слога и братска љубав; свако је, кад би се испоставило да је то потребно, био спреман да жртвује сам живот, а да не говоримо о угодности, ради очувања мира и спокоја остале браће“ [7].
Послушање уклања дубоке узроке подела: самољубље, тежњу ка томе да човек у свему тражи личну корист, да инсистира на свом мишљењу као једино исправном. Послушање у душама утврђује смирење и спремност на то да људи чују једни друге. Ако у манастиру постоји послушање, он живи као јединствени организам; ако послушање слаби, монашка заједница се распада. Послушање није нека тежина и додатак другим и важнијим околностима монашког живота, већ је сама срж монашког бића. Ако се уништи послушање, распада се и монашки живот.
Важно је да се послушање не доживљава као тешко испуњавање обавеза, већ као дело вере и љубави. Не слушам игумана зато што сам добио такву наредбу или зато што ћу, ако га не будем слушао, имати неких проблема, већ зато што заиста имам поверења у игумана или игуманију, зато што их волим братски или сестрински и зато што нисам у стању да превалим преко језика неку реч која би подривала ауторитет игумана и игуманије и разорила ткиво братских односа.
Више пута сам говорио и данас вас поново молим, драги оци и матере: немојте занемаривати своје главне обавезе – проналазите време и могућност да разговарате са својом браћом и сестрама, упућујући им речи подршке и утехе. Оне могу бити и врло једноставне, али треба да буду прожете живим саучествовањем. Понекад такав разговор игумана или игуманије с браћом и сестрама, добра реч од стране људи који су на челу манастира, помаже у превладавању криза које се с времена на време појављују у души монаха или монахиње. Ако игуман или игуманија виде да се нешто дешава у души брата или сестре, важно је да не прођу поред, већ да њега или њу позову код себе, да поразговарају, да питају. Ако се у таквом добром разговору открије душа човека којег нешто тишти, то му може помоћи да изађе из кризе која се неретко завршава тиме да човек напусти манастир или да озлојеђено потпуно напусти и сам црквени живот.
Наравно, монах који схвата сву дубину и истински смисао послушања, које гради црквено јединство, и који га испољава у свом свакодневном животу, не само да сам напредује, већ постаје и прави ослонац за игумана и цело братство доносећи велику корист целој Цркви.
Послушање, још једном желим да кажем, није фактор који нас ограничава, који понекад изазива љутњу, умор, жељу да се некуда оде или да се нешто уради заинат. Послушање је обавезан услов монашког општежића. И не треба га доживљавати као тешкоћу, већ као обавезан услов. Као што без одговарајућег образовања човек не може, на пример, да постане инжењер, тако не може бити монах без послушања. Чим послушање престане или чим изазива унутрашња негативна осећања према ономе кога треба да слуша, такав монах треба врло озбиљно да размисли о себи и можда да се обрати духовнику.
Неспособност за слушање и потчињавање разара монашки живот. Одједном се појављују некакви псеудостарци у овој или оној обитељи који претендују на вођство и позивају монахе на разговоре у келију. Ако то нарушава углед игумана или игуманије, то није добро, већ је погрешно и опасно, зато што у манастиру треба да постоји један начелник. А од тога на који начин ће игуман или игуманија располагати овим угледом, неће зависити само уређење монашког живота, већ и одговор на Страшном суду. Јер, ако преузимају одговорност за живот других људи, игуман или игуманија треба да чине све како би обезбедили духовно здрав живот своје монашке заједнице. Притом, наравно, треба имати на уму да се то не може остварити без наклоности игумана или игуманије према својој браћи и сестрама.
Игумани и игуманије притом не треба да игноришу обавезе очувања монашке заједнице, које имају према Цркви и које несумњиво захтевају послушање братства или сестринства, али ни у ком случају не треба да заборављају да су исти као остали и да игуманска дужност није привилегија, већ крст. То је посебна и повећана обавеза према себи као према монаху у погледу сопственог живота. Ако захтеваш аскезу, први треба да будеш аскета; ако захтеваш да се извесно време проводи у молитвеној осамљености, први треба да пружаш такав пример – тек онда ћеш бити духовни отац или духовна мајка. А ако уместо личног примера само испољаваш власт, престаћеш да будеш отац или мајка и може се десити да те монаси или монахиње подвргну заслуженој критици.
Игумани и игуманије имају врло велику одговорност, посебно у наше време кад слаби призив за монашки живот, што је проузроковано општим развојем савремене цивилизације. Има много тога што савремени човек може да има и чему може да се радује у свом животу. Нема сиромаштва као што је то било у време Совјетског Савеза, нема животног сивила, све је прилично комфорно и удобно. Људи су почели више да живе за себе и задовољавајуће с материјалне тачке гледишта. Међутим, то што су се животни услови променили набоље не треба да утиче на промену основних духовних принципа манастирског живота, између осталог, ни велике одговорности коју за своју браћу или сестре имају игуман или игуманија.
Кад игуман или игуманија виде да нешто у животу монаха или монахиње није сасвим исправно, и ако је ова критика повезана с критиком упућеном игуману или игуманији, с неслагањем с поступцима игумана или игуманије, томе не треба повлађивати (зато што су разлози за то различити), већ то представља повод за то да човек размисли о себи: да ли све радим исправно, зашто се то десило?
Духовна атмосфера наших манастира, изградња истинског братства или сестринства не зависи од једног човека – од игумана или игуманије – већ обухвата одговорност свих, укључујући искушенике, искушенице, монахе и монахиње. Зато што сви само заједно могу да стварају духовне услове за живот који помажу људима који су дошли у манастир да се приближе Царству Божјем.
Хвала вам на пажњи.