Костомаровски Спаски женски манастир. Пештерни храм у част иконе Спаса Нерукотворног. Фото: Данил Африн / Православие.Ru
Тешко је живети без снова. Веома тешко. Људи сањају о различитим стварима: о богатству, о престижном послу, добром стану, вољеном човеку, рођењу деце и о многим другим стварима, а ми сањамо о ходочашћу. Било је година у којима смо ми (три другарице: Јекатерина, Галина и ауторка ових забелешки) по два пута обилазиле света места. И на путу, у касну јесен, враћајући се, на пример из Дивејева, већ смо сањале о томе како ћемо лети отићи у Оптину. Већ и сам такав сан је био права срећа! Буквално смо живеле ради следећег путовања: читале смо, сазнавале о месту на које смо намеравале да отпутујемо, о његовим подвижницима и светињама. Много смо разговарале и дискутовале и једна с другом смо делиле оно што смо виделе и прочитале. Размишљале смо о томе у које дане је боље да испланирамо путовање, како да купимо карте за воз и где да резервишемо смештај.
Људи сањају о различитим стварима, а ми сањамо о ходочашћу
Међутим, стицај околности је касније постао такав да нисам могла да дозволим себи да ван куће проведем чак ни неколико дана. А дан или бар пола дана! И напокон је дошло време да још једном обиђем света места која се налазе недалеко од куће. Најближе од њих је Костомаровски Спаски женски манастир.
Гаља и ја смо се договориле (сан се испунио!) да ћемо обавезно отићи њеним колима. Овакво путовање неће представљати велики проблем: никога нећемо морати да молимо да нас одвезе. Дакле, проблем превоза је решен. Сад је требало да одредимо датум.
– Као прво, треба да дочекамо годишњи одмор, – размишљале смо. – Као друго, треба мало да се одморимо од једног посла и да мало надокнадимо на другом. А кућни послови су запуштени. Треба оплевити башту, почупати бршљан у дворишту, и тако даље и све томе слично...
То је био Гаљин и мој проблем. Каћа има друге проблеме: не може да путује за време косидбе. Зато треба сачекати да се заврши. Опет, не желимо да у манастир дођемо баш за велики празник. Можда то и није исправно, чак је тачно да није како треба, али вероватно душа која се уморила од буке и овоземаљске испразности тражи тишину и мир. А где човек да га тражи, ако не у манастиру? Онда је Гаља још рекла:
– Било би добро да у Костомарово доспемо у среду или у петак.
Испоставило се да смо баш избирљиве! И тако смо Гаља и ја почеле да бирамо датум. Помислиле смо да ће нам бити теже да одустанемо од пута ако „купимо карте“. „Наши“ дани су пали недељу дана после почетка одмора. „Наши“, зато што смо неколико пута у Дивејево ишле за 7. јул, за Рођење Светог Јована Претече. И у манастиру смо проводиле по најмање три дана:
-
8. јул – празник светог Петра и Февроније Муромске;
-
9. јул – Тихвинска икона Мајке Божје;
-
10. јул – обретење моштију преподобног Амвросија Оптинског.
У прво време овим датумима нисмо придавале посебан значај. А онда смо код Нине Павлове у „Аранђеловдану“ наишле на речи Варсануфија Оптинског:
„Запажајте догађаје у свом животу. У свему постоји дубоки смисао. Сад вам није јасан, али ће вам се касније много тога открити.“
Ово се односи и на црквене празнике у које се дешавају догађаји важни за човека. И схватиле смо да се у Оптиној пустињи нисмо случајно обреле. Јер, у Дивејеву смо више пута 10. јула биле на службама и целивале смо икону преподобног Амвросија. И велики старац нам је милостиво дозволио да посетимо ову благословену пустињу.
А сад смо „ми“ изабрале Тихвинску, зато што је 9. јул 2025. године пао у среду.
Јасно је да се нису сва наша „хтења“ испунила. Сећате се крилатице: „Ако хоћеш да насмејеш Бога, реци му своје планове“? Мислиле смо да ће три недеље пре 9. јула Каћина породица припремити сено за зиму за своје краве. Међутим, почеле су кише... И Каћа није могла да крене. Мада, унапред ћу рећи да смо је на путовању тако често помињале, тако да је на неки начин била с нама.
На званичном сајту Костомаровског Спаског женског манастира наведен је распоред богослужења. Из њега смо сазнале да литургија радним данима почиње у 7:00, а недељом и за празнике у 8:30. Међутим, тамо је стајало да распоред може да се мења и да због тога треба проверити телефоном. Разговарале смо о томе да треба да назовемо, али ни ја, ни Гаља због свакодневних послова то нисмо урадиле. Одлучиле смо да ћемо планирати тако да дођемо у 7:00.
Фото: Данил Африн / Православие.Ru
Нисмо имале посебан план путовања. А и зашто да планирамо путовање од пола дана? Литургија, исповест (то је за мене врло важно!), обилазак пештера и наравно, пењање на Голготу.
Овај манастир није сасвим обичан. Још пре покрштавања Русије „у дебелом слоју кречњачке планине која се налазила на око 3-4 км од Дона, непознати подвижници су ископали предивне пештерне храмове који су постали јединствени споменици хришћанске културе и неми сведоци снаге духа и вере својих безимених твораца“.
Костомаровски манастир се у народу назива „Руска Палестина“ због тога што његов рељеф личи на Свету земљу
Костомаровски манастир се у народу назива „Руска Палестина“ због тога што његов рељеф личи на Свету земљу, зато што се овде налазе и Голгота с крстом и гора Тавор, и Јордан, и Гетсимански врт.
У рано предивно јутро (у 5 сати) крећемо на ходочашће. (Управо на ходочашће, јер смо пре тога у Костомарово ишле просто на екскурзију.) И тако ми је лепо и мирно било у души. Сунце је већ изашло и не само метеоролози, већ и сунчеви јарки и заслепљујући зраци наговештавају да ће дан бити врео. А засад је напољу пријатна свежина. Прекрстиле смо се и кренуле.
Пут је скоро празан. Возимо се лагано, причамо полако и уживамо у пејзажима. У јуну и почетком јула су три недеље падале кише и зато је зеленило бујно и свеже и шарени се пољско цвеће. Радују покошени крајеви, покривени травом скоро као са „травњака“.
Сат времена пута је пролетело неприметно. И кад смо се нашле на низбрдици-кривини према манастиру, остале смо без даха од погледа који се пружао према нама. Идемо са стрме горе. И зато Голгота која се налази доле не оставља снажан утисак због своје висине. Види се поклонички крст на њој. Тамо, с друге стране Голготе, у дубокој јарузи, налази се манастир. Мало испод њега протеже се широка трака дрвећа које расте дуж Дона. Сама река се крије иза овог бујног зеленила. А на другој обали Дона уздижу се величанствена кречњачка брда. Она су још увек зелена. Скоро окомити пут нас је запањио. Који јунак ће се усудити да силази или да се пење њим!
Епископ росошански и остогошки Дионисије
Полако се приближавамо манастирској капији. На сату је 6:28. На великом паркингу нема ниједног возила. С трепетом смо се три пута поклониле на улазу. Идемо према вратима на којима стоји стражар који не изгледа нимало страшно. После поздрава нам саопштава:
– Сестре, литургија се данас служи касније, у 8:30 у кречњачком храму. Служиће владика Дионисије. После тога ће бити литија до извора у част Тихвинске иконе Мајке Божје. Црквена продавница ће се отворити у осам, а у порту можете да уђете од седам.
Гаља и ја се ожалошћено згледамо варећи информације које смо добиле. Ето шта значи не назвати и не проверити.
– Кад бисмо пре службе бар могле да се попнемо на Голготу, – чак ни не молимо човека, већ размишљамо наглас.
– Идите, – пушта нас чувар осмехујући се.
Поклониле смо се као и испред дивејевске свете „канавке“ и почеле смо да се пењемо. Прво иде стрма кречњачка стаза. Затим степениште с великим степеницима и гелендерима. Широка каменита стаза, али то скоро да не примећујемо. Молитва... Не лије се са усана, већ тече из срца. Јасно нам је да је исто тако, али у далеком Јерусалиму, пре више од две хиљаде година на Своју Голготу, усходио Спаситељ, носећи крст. Сузе саме теку мутећи поглед. Душа плаче због своје греховности, немоћи и несавршенства, због тога што не може да издржи искушења без помоћи Божје. Човек моли за опроштај, каје се... На пола пута до поклоничког крста на врху планине налази се капела у спомен на блаженог свештеномученика Петра (Јерјомејенка).
Тако се с молитвом и покајањем пењемо на Голготу. Срце више не осећа трепет, већ само дамаре:
– Господе! Боже мој! Ти си све поднео. Ти си све издржао. Ти си дао живот за нас. Помози, Спасе, и мени, грешници, да издржим своје искушење. Без Тебе по немоћи својој не могу да изађем на крај с њим.
А унаоколо је разливена таква лепота да ми дође да раширим руке колико год могу и да, ако не могу све то да загрлим, узлетим и лебдим на предивном плавом небу с најчистијим белим облацима удишући опори мирис степске траве и да уживам у тишини и миру.
Али управо с тишином се појавио проблем. После нас се на Голготу попела мања група ходочасника. И млада жена је с правом доброг зналца просвећивала своје сапутнике повремено се звонко смејући. На неки начин нам је сметала, а на неки и није. У срцу сам осетила топлину и пала ми је на памет мисао да је ова жена срећна. Ако се смеје и радује, то значи да нема великих проблема. И хвала Богу!
Сишле смо. Селе смо мало на једну од клупица с обе стране дрвореда од борова. (А како се борови уздижу!) Збуњено и одушевљено-радосно истовремено разматрамо шта се дешава:
Галка, па то су Богородичини поклони! Прво, Њен је празник. Друго, скоро празна Голгота у свеже јутро
– Галка, па то су Богородичини поклони! Прво, Њен је празник. Друго, скоро празна Голгота у свеже јутро.
– Лено, а што је главно – архијерејска литургија. И то где! У кречњачком храму. Замисли колико је молитава узнето на том месту и ко се ту молио! Па још и литија.
– Да, – блажено се осмехујем. – О томе нисмо могле ни да сањамо. Мислиле смо да је само путовање поклон.
И скоро са сузама у очима се сећамо речи протојереја Илије Кирјанова, које смо једном „истргнуле“ из филма о Локотској икони „Умиљење“. Међутим, још тада смо помислиле да се ове речи односе на сваку Богородичину икону, на Царицу Небеску уопште:
„Идеш код ње (иконе) са својим питањима, молбама и жељама. И желиш да те она чује и да ти помогне. Једном треба здравље, другом дете, трећем породица, посао или нешто друго. Није битно. Свако има своја питања. Али како она реагује на њих? Е, то је дивно!... Довољно је да човек започне пут, да почне да се креће према њој, где год да се налази: у капели у свом месту, у Москви, у Питеру, у Курску, у Дивејеву... Кренеш и Богородица те већ чује. Види где се налазиш и одмах почиње да ти помаже...“
Из нашег ганутог стања и суза пренуо нас је глас чувара:
– Сестре, продавница већ ради. Данас је раније отворена.
То значи да имамо времена још и да дамо имена за проскомидију, за 40 литургија и псалтир, да купимо свеће, да их упалимо раније и да заузмемо место у храму. А свеће у Костомарову су тако мирисне! Миришу на степске донске траве и на пчелињи восак. Мале коштају само пет рубаља и узимам много за молитве код куће.
Изашле смо из продавнице, идемо према степеништу које води ка Спаском храму. Улазак у њега се налази код основе две кречњачке стене које су спојене малим звоником.
И у том тренутку је Гаљино оштро око спазило настојатељицу манастира мати Јелену. И другарица ме је скоро за руку повукла нагоре по још један поклон (заиста смо дрске!). Како смо само са својим ранчићима на леђима хитале да узмемо благослов пре него што игуманија уђе у храм! То је био прави трк скоро из места. На степеништу смо се задихале више него на кречњачком платоу испред улаза.
Задовољне и срећне селе смо на клупицу. Опет да чекамо поклон. Пење се владика Дионисије, епископ росошански и острогошки, а нас две „благочестиве ходочаснице“ стајемо испред њега:
– Благословите, оче.
На Костомаровској икони се виде трагови од шест метака које је безбожник-црвеноармејац испалио за време прогона Цркве
Али ја треба да се исповедим! Шта ако се исповест обавља пре литургије? Кажем то Гаљи и улазимо у пештерни храм. Доспевамо у пријатну свежину. Дебели зидови од кречњака сакрили су нас и од врелине, и од жарког сунца, и од вреве света.
Главни олтар је освештан у част Нерукотворне иконе Спаситеља. Сводови овог храма ослањају се на осам четвороугаоних зидова који главни простор деле на три дела. С леве стране су два мала прелаза који воде у олтар светих мученица Вере, Наде и Љубави и њихове мајке Софије. Затим пролаз води у келију затворника, крипту и капелицу.
Клањамо се испред распећа и палимо свеће.
У овом храму се налази поштована икона Мајке Божје Костомаровска. Икона је величине људског раста и на поцинчаном лиму ју је насликао Василије Шокорев у другој половини XIX – почетком ХХ века. На икони се виде трагови од шест метака које је испалио безбожник-црвеноармејац за време прогона Цркве. Сама ова икона се после рестаурације налази у доњем (надземном) храму у част иконе Пресвете Богородице „Взисканије погибших“. Целивале смо икону, захвалиле смо се Мати за свој долазак, замолиле смо за опроштај (имамо за шта!) и помолиле смо се за ближње.
Храм у част иконе Мајке Божје „Взисканије погибших“ Костомаровског Спаског женског манастира. Фото: Данил Африн / Православие.Ru
Гаља заузима место преко пута олтара испред којег се на налоњу налази Тихвинска икона Мајке Божје, икона празника и постављен је архијерејски амвон, покривен тепихом. Радујем се због Гаље, јер ће учествовати у изузетној служби, благодатној и веома лепој. Овде је свака радња прописана и симболична.
Архијереја свечано дочекују у припрати. Он се одева на средини храма: одева сакос који симболизује Христову ризу и погружава се у дубоко смирење. За време литургије архијереј стаје на тепихе на којима је приказан град с орлом који лебди изнад њега и као да се узноси над доњим, стремећи нагоре, ка духовном. Специјалним свећама – дикиријем и трикиријем – архијереј благосиља народ. Две свеће симболизују људску и Божанску природу Христа, а три – Свету Тројицу. Прање руку указује на везу с древном традицијом. За време проскомидије архијереј седи на специјално припремљеном амвону. Омофор који се ставља на груди и леђа говори и о Божанској благодати, и о дару одговорности за сваку „овцу“. За време читања Јеванђеља специјалне рипиде симболизују присуство херувима и серафима. Архијерејска литургија нас враћа у дубину векова, онако како се у њој чува древна традиција. Тим пре, она која се одвија у храму који је настао пре много-много векова.
А ја сазнајем да ће се исповест вршити испред олтара мученица Вере, Наде и Љубави и њихове мајке Софије. Пробијам се кроз прохладни засвођени пролаз и видим да се већ направио ред. Обарам главу и смерно се припремам за покајање. Али однекуд се од налоња иза којег треба да стоји свештеник појављује ониска схимница. Она се полако креће поред људи који чекају исповест. С некаквим трепетом и дубоким поштовањем ниско се клањам монахињи која ми се приближава. Можда се управо због тога обраћа баш мени:
– Исповест ће почети кад дочекамо владику.
Дочекујем владику у припрати и враћам се. Ред је још дужи. Исповест почиње истовремено с литургијом. Прво исповеда само један свештеник, а затим долази и други.
Стојим оборене главе и пребирам у мислима оно што желим да кажем. Али оно главно што највише боли баца у засенак све остало. Ипак, бочним видом видим епископа. И чујем дивно појање хора. И у мени се рађа осећај нечег неземаљског и неовдашњег. Чини ми се да се налазим у другом свету.
Дошла сам на ред пре читања Јеванђеља. Свештеник у то време прекида исповест и погнувши главу слуша зачало за тај дан. Нећу писати о томе шта и како сам говорила (то ме боли и срамота ме је).
– То је твој крст! – ове речи свештеника ми остају у глави и срцу.
Пробијам се до Гаље. Завршава се литургија оглашених и почиње литургија верних. Херувимска песма звучи божански.
Игуман Илија (Ждамиров), старешина Белогорског Воскресенског мушког манастира, намесник манастирског црквеног округа Росошанске епархије
Проповед пре Причешћа одржао је игуман Илија (Ждамиров), старешина Белогорског Воскресенског мушког манастира. У њој је говорио о томе како се чудотворна икона Пресвете Богородице појавила у Тихвину.
На крају богослужења епископ Дионисије се клиру и мирјанима обратио одржавши архипастирску беседу. Све смо одлично виделе и чуле, пошто смо стајале у непосредној близини.
После литургије сви су позвани да се придруже литији до манастирског извора у част Тихвинске иконе Мајке Божје. Он се налази на удаљености од три километра од манастира на обали Дона. Искрено признајем да смо се ми, немоћне, колебале: вруће је и далеко. Мене чак није то плашило. Бојала сам се да нећу издржати темпо. Захвалне смо младој монахињи која је делила иконе учесницима у литији.
– Идете ли у литију? – њено питање је више звучало као тврдња.
Гаља и ја смо се погледале:
– Идемо.
И одмах ми се у рукама нашла икона. Не стижем да приметим која, зато што ју је монахиња одмах узела и дала ми је другу:
– Даћу вам икону мученица Вере, Наде и Љубави и њихове мајке Софије.
Као да је знала да ми толико недостају и вера, и нада, и љубав, и мудрост (Софија).
Гаља је добила икону свог вољеног великомученика и исцелитеља Пантелејмона. Наравно, ни то није случајно. Она му се често обраћа, а у Дивејеву је наше место у храму Свете Тројице – поред његове иконе. И Гаља и Каћа обично воде рачуна о свећама на великом свећњаку испред ње, јер танана струја у току целе службе доводи вернике до милостивог Пантелејмона.
Фото: Данил Африн / Православие.Ru
Уз празничну звоњаву звона која се чује са звоника од кречњака и одлази у високо костомаровско небо, пратећи свештенике, монахиње и мирјане силазимо низ дрвене степенице. Ова звоњава све позива на поворку с молебаном и на појачану молитву. Из олтара су изнете икона и крст са престола, Јеванђеље, рипиде, а испред литије је фењер са живим огњем: „Христова светлост просвећује све“!
„Где су двоје или троје сабрани у Моје име, Ја сам с њима“ (Мт. 18: 20). Људи иду да славе Христа и Његову Пречисту Мајку. И не само да корачају – сви се заједно моле. И Господ их чује, зато што заједничка молитва има посебну моћ, она је сведочанство искрене вере.
И нема више никаквих недоумица. Наравно, треба ићи. Примећујем да сви они који су сишли доле накратко одлазе некуда удесно (од дрвећа не видим зашто то раде) и после краћег времена се појављују у мом видном пољу просветљених лица, заузимајући своја места учесника у литији. Кад смо се приближиле, све је постало јасно. Овде је застао владика Дионисије и верници му прилазе по благослов. И ми смо добиле благослов. Притом уопште нисмо рачунале на то, ни пре литургије у порти храма од кречњака, а сад нисмо могле ни да замислимо. Још једна неочекивана радост!
Заједничка молитва има посебну моћ – она је сведочанство искрене вере
У дрвореду од борова скрећемо улево, у правцу према манастирској капији. Пролазимо паркинг и прво идемо путем. Затим силазимо низ Донску улицу.
Вруће је, али смо радосне. Не успевамо да извадимо кишобране које смо домишљато понеле за литију. У левој руци носимо иконе, а десном се крстимо. И испред нас, и поред нас и иза нас (чудно што још нисмо заостале) се поју молитве. Трудим се да не заостанем, али су моји кораци кратки и зато ми се чини да идем врло брзо, да скоро трчим, из све снаге се трудим да не изгубим ритам.
Затим скрећемо из Донске улице, силазимо до широке и обасјане ливаде. Кише које су дуго падале нису дозвољавале да се започне косидба, али сад је скоро цела ливада покошена. И мирисно сено свуда лежи у живописним округлим балама. Испред нас је Дон, с десне стране су висока кречњачка брда, порасло је дрвеће. И како лепо изгледа осамљена бреза белог стабла на врху једног од њих!
Земљаним путем нам је теже да идемо него по асфалту. Међутим, не предајемо се, зато што смо заједно и има нас много. Једна жена у годинама хода са штаповима за скандинавско ходање. Баш је паметна! Друга вози испред себе колица с малим дететом од годину дана. То је истинска вера!
Земљани пут је већ асфалтиран и ми се растежемо. И, нажалост, Гаља и ја лоше чујемо како док се приближавам извору људи поју нашу омиљену молитву „Царице моја Преблагаја“.
Код извора се служи молебан са освештавањем воде. Кријемо се у хладу дрвећа, код подножја шумовитог брда. А низ игумана Илију који је према нама окренут лицем, зној само лије, зато што се налази на самом жаропеку. Али како зато освежава света водица којом кропе учеснике у литији. Прво, као што је ред, кропилом. Затим нас поливају право из кутлаче. И каква је само радост на лицима, каква срећа!
Идемо и носимо флашице по свету водицу. Како је укусна! И то по таквој врелини после пута од три километра. Стижем да приметим да многи за благослов моле свештеника који је служио молебан. Ми не прилазимо. Зашто бисмо? Већ су нас благословили игуманија Јелена и владика Дионисије. Још увек не знамо да је овај свештеник – игуман Илија. Како смо само самоуверене!
Забринуто говорим наглас да ће нам бити тешко да се вратимо у манастир. По многе су већ стигла кола. Међутим, у том тренутку један свештеник објављује:
– Браћо и сестре, не секирајте се. Манастирски комби ће све превести у неколико тура. А мати игуманија вас позива у трпезарију.
Ух, добро је!... Али ни аутобус нам није био потребан. Захваљујући Гаљи, која одговара за „везе с јавношћу“. Она се обратила човеку који је заједно с троје деце седа у своја кола.
– Да ли бисте нас пребацили?
– Двоје можемо да примимо.
И ми седамо у удобна седишта. Испоставља се да је човек знао за ову специјалну службу (требало је и ми да погледамо на званичној групи манастира у VK) и специјално је дошао с дечицом на њу из Вороњежа.
Врло брзо смо се обреле код свете капије. Идемо у трпезарију где смо се почастиле кашом од хељде с рибљим конзервама и купус-салатом и салатом од краставаца. Нисам ни знала да посна хељда може да буде таква укусна.
После трпезе смо још једнм ушле у црквену продавницу. Размишљале смо о томе какав поклон да донесемо Каћи. Не знамо куд да гледамо, овде има тако много свега. Нисмо хтеле да ризикујемо да купимо неку дрангулију за коју се може испоставити да је потпуно непотребна. Дале смо њено име да се помиње на четрдесет литургија.
Храм преподобног Серафима Саровског Костомаровског женског манастира. Фото: monasterium.ru
Попеле смо се до пештера-затвора и ушле смо у храм преподобног Серафима Саровског којег изузетно волимо, а Гаља је ушла још и у пештеру покајања. Због нечега сам помислила да би то после исповести и Причешћа било превише.
У надземни храм у част иконе Пресвете Богородице „Взисканије погибших“ нисмо ни свратиле. „Па шта ми тако ‘паметне и побожне’ да радимо код оригиналне чудотворне Костомаровске иконе Пречисте? Ова икона је раније мироточила, а повремено су се из ње појављивале капи крви,“ – мислим сад са жаљењем и самопрекором.
Код куће и даље размишљамо о Костомарову исто као што не престајемо одмах да размишљамо о Дивејеву или Оптиној
После тога смо попиле кафу и појеле сендвиче за дрвеним сточићима код паркинга и кренуле смо кући. Потпуно смо се препородиле! Имамо море утисака! У току целог пута их делимо једна с другом. Међутим, код куће и даље размишљамо о Костомарову, исто као што не престајемо одмах да размишљамо о Дивејеву или Оптиној. Схватамо, тачније, откривамо да смо биле на правом ходочашћу с великим мноштвом „поклона“. Па још и Каћа, чувши нашу причу каже: „Па ви као да сте биле у Дивејеву!“
Читамо о литургији владике Дионисија у Костомаровском манастиру од 9. јула на званичном сајту Росошанске епархије и сазнајемо имена свештеника који су служили с епископом. Схватамо коме нисмо пришле за благослов на извору!
Поново гледамо „Светиње Русије. Вороњешка област“ с Викторијом Макарском. Посебно нас занима део емисије у којем се говори о кречњачким манастирима Костомарова, Дивногорја и Белогорја. И поново је ту игуман Илија (Ждамиров). Он говори о духовним борбама које се воде у кречњачким келијама монаха који одлазе у затвор. Запањује нас колико се Викторија искрено одушевљава руском Палестином. Пожелела је да се врати управо у Костомарово, да се попне на Голготу, да замоли за снагу у ношењу свог крста. Она је неколико година живела у Израелу и тврди да Костомарово веома личи на Свету земљу. Слушамо казивање намеснице мати Сергије о главној манастирској икони и схватамо колико глуп човек треба да буде, па да се не поклони овој светињи!
– Не, Лено, ми не учимо чак ни на својим грешкама. Бар да смо се хаљине сетиле!
– Да, Гаљо! Ипак смо будале! Вееелике, будале на прагу старости!