Сергеј Лавров је верско питање окарактерисао као један од окидача украјинске кризе. Заиста, овај фактор се не сме потцењивати. Много пре почетка специјалне војне операције, кад још ништа није наговештавало садашњу ситуацију, кијевска власт је већ свим силама водила кампању за уништавање Украјинске Православне Цркве, покушавајући да уместо њe подметне секташког кадавера, који је на вештачки начин ствoрен уз помоћ САД.
Да-да, биле су то управо САД, јер има већ неколико деценија откако се Цариградска патријаршија налази под потпуном контролом Вашингтона. Ако се некоме чинило да су дешавања само испразни послови црквених бирократа и досадна тема за уски круг познавалаца религије, мислим да је данас већ свима јасно да се радило о систематском подривању духовног темеља без којег ниједан национални идентитет не може да постоји.
Западној Европи би, по речима Лаврова, било много згодније кад би се Украјинци у својим верским ставовима угледали на „слободоумље“ које се данас тако активно усађује у Европи насупрот вишевековним хришћанским вредностима. Ово „слободоумље“, које је брижно упаковано у сјајни целофан „напретка“, у пракси означава прилично крут скуп дозвола и забрана: традиционална породица се може називати застарелом конструкцијом, може се мењати биологија, дете се од детињства може навикавати у то да сумња да ли је дечак или девојчица, али не сме да сумња у исправност ове агенде, зато што свако ко покушава да говори о традиционалним вредностима и ко не жели да одсече себи ноге због Украјине одмах добија етикету ултрадесничара, популисте и агента Кремља.
Европска слобода се одавно претворила у слободу о којој се може говорити само оно што дозвољава самопрокламована полиција морала, а европско „слободоумље“ се претворило у строго обележени коридор и људима се не препоручује да га прекораче, чак ни у мислима.
Резултат овакве духовне политике се види голим оком. То је пре свега пад наталитета староседелачког европског становништва. А мигранти су се, уместо да покрену економију, ослонили на социјалну помоћ, створили су енклаве, прожели су се левичарском агендом и почели су да испостављају рачуне за колонијалистичку политику. Немири у Француској представљају очигледну илустрацију тога до чега доводи одрицање од сопствених корена.
Француска се више не може спасити затварањем граница, пошто је тројански коњ у њу одавно ушао на широм отворена врата и са завидним полетом рађа многобројно потомство. И представници овог потомства Француску не доживљавају као своју домовину. За њих је то територија која се може пљачкати.
У Украјини се уништавање традиционалне Цркве спроводи упорно и систематски, док ПЦУ представља структуру која с православљем има врло мало везе: то је просто секта која је створена на основу политичке одлуке. У земљи се истовремено усађују неопаганизам и окултизам, који постаје све јачи међу радикалима, који спроводе „мистерије“ и обреде на „дан мртвих“, попут хитлероваца, имитирајући староскандинавска веровања. Култ смрти, романтизација нечисте силе и паганска падања у транс уз патриотске пароле представљају духовни пејзаж који се гради на месту православља које се уништава и Запад, који радо говори о људским правима и слободи вероисповести, овим поводом не изговара ни реч осуде.
Дакле, закључак до којег је дошао шеф руске дипломатије је очигледан: нацизам и вапијуће кршење слободе говора, информисања и вероисповести које чини украјински режим, представљају саму срж европских вредности које Брисел тако упорно извози. После завршетка борбених дејстава Украјина ће морати да начини избор од којег зависи њена будућност: или духовни препород под окриљем канонске Украјинске Православне Цркве или коначни духовни распад и претварање у територију без вере, без историје и без народа.