Рушевине древног Наџрана
Предговор
Аравијско полуострво, које обухвата Саудијску Арабију, Јемен, Оман, Бахреин, Катар, Кувајт и Уједињене Арапске Емирате (УАЕ), јесте највеће полуострво на свету. Историјски је било подељено на неколико засебних региона као што су Неџд у централном делу полуострва, Хиџаз на западу, Хадрамаут на југу и Хаџар на истоку. Без обзира на то што с у његовом већем делу простире сурова пустиња, оно је древни центар цивилизације и вековима су на њему цветале многобројне аутохтоне културе.
Апостол Тома, приказан у сиријском рукопису с илуминацијама
Овај регион је у верском смислу најпознатији као колевка ислама. Заиста, положај ислама је на овом острву од његовог настанка у VII веку био толико доминантан да је практично у потпуности бацио у засенак остали део духовне историје Аравије. Ова околност није нимало случајна: она представља директну последицу исламског богословља. Чим се појавио ислам који се, то треба рећи, од самог почетка ширио помоћу терора и мача, прихватио се искорењивања свих других религија у својој домовини. У једном хадису се Мухамеду (како се претпоставља) утемељивачу ислама, приписује отприлике следећа изјава: „Нека на Аравијском полуострву не постоје две религије.“ 1) Наравно, то је значило да све осим ислама треба да нестане – и ове речи су се вековима ефикасно спроводиле у живот.
Хришћанство је постојало и чак је цветало на аравијској земљи много пре него што се појавио ислам
Појава других религија у Аравији је била толико свеобухватна да се савременом хришћанину који има само површна знања о историји ове области, може опростити чињеница да није свестан да је хришћанство постојало и да је чак цветало у овој земљи много пре појаве ислама и да је то трајало и неко време након његове појаве. Постоји читав збор светаца Православне Цркве који су непосредно повезани с овим регионом и ми ћемо у датој публикацији рећи нешто управо о њима.
Кратка опаска: у овој публикацији не нудимо потпуни преглед феномена као што је арапско православно хришћанство, што по свеопштем признању представља опширну тему. Допринос који су Арапи дали животу и историји Православне Цркве је огроман и има дугу историју, која потиче од извора хришћанства. Овде су се, између осталог, подвизавали неки од највећих учитеља Цркве и прослављени оци као што је Јован Дамаскин. Међутим, он је географски у великој мери повезан с Левантом – земљама као што су Сирија и Палестина. (Термин „Аравија“ је у стара времена означавао много већу територију него данас.) Овај кратки есеј има много ужи циљ и нуди разматрање само неких аспеката историје православног хришћанства на Аравијском полуострву, пре све кроз разматрање житија његових светаца.
Рана историја: извори
Свети апостоли Вартоломеј и Тома
Предање прву проповед Христовог Јеванђеља на аравијској земљи приписује светим апостолима Томи и Вартоломеју. Почетак хришћанског присуства на Аравијском полуострву спада у апостолска времена. Светлост хришћанске вере тамо је сијала дуго пре него што ју је столећима касније тама мухамеданства скоро у потпуности угушила.
Свети апостол Тома је у Аравију дошао за време свог путовања према Малабарској обали из северозападне Индије отприлике 52. године наш ере. (Такође је могуће да се враћао из Палестине.) Прелазећи Црвено море извесно време се задржао у Јемену. Затим се свети апостол упутио на острво Сокотра (Сукутра) у приобаљу Јемена. Убрзо после тога Тома је наставио пут преко Аравијског мора у југозападну Индију где је учинио своје највеће апостолске подвиге. О његовом раду у Аравији се сачувало мало детаља, али се може претпоставити да је тамо активно проповедао. После дугог мисионарског рада апостол Тома је примио мученичку смрт у Индији отприлике 72. године наше ере и спомен на њега се слави 6/19. октобра.
Арапетска (или Аравијска) икона Мајке Божје
У вези с нашим казивањем о мисионарским путовањима светог апостола Томе треба истаћи да постоји древна икона Мајке Божје која се назива Арапетском или Аравијском (тип Одигитрија). Иако о самом њеном пореклу има мало података, по једном од предања се сматра да потиче из времена хришћанизације Аравије и Индије трудом апостола Томе. Спомен на ову икону се слави 6/19. септембра.
Свети апостол Вартоломеј је такође традиционално повезан с Аравијским полуострвом. Као и апостол Тома, он је проповедао Јеванђеље у неким деловима Индије и очигледно је посећивао историјску област под називом Аравија Плодна (јужни део полуострва), што је подручје које данас припада Јемену. Сматра се да је он проповедао у Хиџазу (данашња Саудијска Аравија). Апостол Вартоломеј је оставио примерак Јеванђеља по Матеју (на хебрејском) хришћанској заједници коју је основао на југу Аравије. Свети апостол Вартоломеј је мученичку смрт примио отприлике 70. године наше ере или у граду Албана Јерменска или на територији данашњег Азербејџана; спомен на њега се слави: 22. априла / 5. маја, 11/24. јуна и 25. августа / 7. септембра.
Друга значајна личност у раној историји православног хришћанства на Аравијском полуострву јесте свети презвитер Пантен, александријски филозоф (†око 200. године, спомен на њега се на Западу слави 7. јула). Као и у случају светих апостола Томе и Вартоломеја, Пантенов мисионарски рад је углавном протицао у Индији. Међутим, он је неко време провео и у јужној Аравији где се упознао са хришћанском заједницом која је имала примерак Јеванђеља по Матеју на хебрејском, који је оставио апостол Вартоломеј.
Мисионари су јеванђељску вест донели у северно приобаље Персијског залива у другој половини IV века, на подручје данашњег Кувајта, а затим на југ. Недавно је у пустињи Харат ел Шам на северу Аравије, на подручју које се граничи с Јорданом пронађен сафаитски натпис из IV века уклесан у стени. То је молитва у којој се помиње име Исуса Христа и у којој се садржи молба која Му је упућена за помоћ, што указује на то да је у овом крају у то време сигурно неких хришћана 2). На југу Аравије хришћанске заједнице су постојале у прилично рано доба: у сваком случају Јеменска епископија се датира III веком; међу учесницима I васељенског сабора у Никеји 325. године помиње се извесни епископ Маркијан Јеменски. Отприлике у то време или убрзо после тога слична ситуација је постојала у источној Аравији где је постојање епископа посведочено почетком V века. Познато је да је епископ из ове области присуствовао црквеном сабору у Селеукији-Ктесифону 410. године. Видимо добро организовани црквени живот са уређеном црквеном хијерархијом, који је постојао на целом полуострву од раног хришћанског доба.
Овај кратки и овлашни приказ историје раног хришћанства на Аравијском полуострву показује чињеницу да је хришћанство на овој земљи било присутно од најстаријих времена. Оно потиче од доба самих апостола, од којих су двојица ову земљу освештала својим мисионарским путевима и трудом ради Христа. И премда положај хришћана није постао доминантан на целом полуострву, семена која су посејали касније су донела плод о чему ће бити речи у даљем делу текста.
Свети Арета, великомученик наџрански и други с њим
Свети великомученик Арета
Хришћанска заједница је постојала у јужноаравијском граду Наџрану (који се налази недалеко од границе данашње Саудијске Аравије и Јемена), најмање од V века, премда је могуће да је постојала већ почетком III века. Премда није утврђен прецизан датум кад је у њему прихваћена хришћанска вера, Наџран се сматра првим местом у јужној Аравији где се појавила стална хришћанска заједница. Без обзира на то што је Јеванђеље овде проповедано још од времена апостола, локално паганство је било толико укорењено да је било потребно много времена да хришћанска вера пусти корен на овој земљи. Јудаизам је такође имао снажан утицај у региону, о чему ће касније бити речи.
Постоје противречни подаци о томе како је Наџран постао центар хришћанства у јужној Аравији. У једном извору се каже да је почетком III века већ био део епархије која се простирала на Персијски залив. Муслимански научник-традиционалиста из VIII века који је рођен у Јемену, по имену Вахб ибн Мунабих је хришћанизацију овог подручја приписивао проповедима извесног Темиона, каменоресца из Леванта, који се преселио на ово подручје и постепено је освојио локално становништво својим проповедима и чудима. Познати локални трговац по имену Хајан такђе је примио хришћанство за време обиласка Месопотамије у близини Куфе (данашњи град у центру Ирака), после чега је вративши се у Наџран почео да обраћа у хришћанство своје суседе. У сваком случају, нема никаве сумње у то да је у другој половини V и почетком VI века хришћанство цветало у овој области. Ипак, налазило се у окружењу непријатељских суседа-нехришћана. Овде су се и раније дешавали сурови прогони, о чему ће касније бити речи.
Наџран се сматра првим местом у Јужној Аравији где се појавила стална хришћанска заједница
У то време је угледни човек по имену Арета (на арапском ел Харис) служио као префект или градоначелник. Рођен је отприлике 427. године и у време догађаја које описујемо имао је око 95 година. Становници Наџрана су га веома поштовали због његове честитости и светог живота.
Цар Химјарита, или Јужних Арапа у то време био је Дунан или Зу Навас. (Химјарско царство које се простирало на знатном делу Јужне Аравије, која отприлике одговара данашњем Јемену постојало је од II века наше ере до VI века наше ере; престоница царства био је град Зафар који се налазио на извесној удаљености југоисточно од данашње Сане, главног града Јемена). Цар Дунан је примио јудаизам и истакао се као ратоборни и нетрпељиви присталица ове религије.
Цар Дунан је 523. или 524. године покренуо крваве прогоне против хришћана из Наџрана, који су имали дугорочне последице по политички пејзаж целог региона, изазвале су свеопште негодовање и многобројне жртве – тако се у Царству Небеском појавило много мученика за Христа. Дунан је на Наџран кренуо с огромном армијом, која је имала 120.000 војника. Уместо да одмах нападне, обећао је опкољеним становницима да ће их оставити на миру и да их неће приморавати да се одрекну своје вере ако му отворе градску капију и пристану да плаћају данак. Свети Арета, који је био мудар и проницљив, као и невероватно побожан човек, схватио је лукаву смицалицу и посаветовао је грађанима да пруже отпор освајачима. Међутим, они су сами себи наудили не послушавши његов здраворазумски савет и подлегли су наговорима тиранина који је упао на њихову земљу. Дозволили су његовој војсци да уђе и почела је крвава кланица.
Великомученик Арета Наџрански
Једна од првих ствари које су освајачи урадили било је скрнављење моштију локалног епископа Павла који је уживао велико поштовање. Павле, први наџрански епископ, пострадао је неколико година пре тога примивши мученичку смрт каменовањем у Зафару. Његови свети остаци су били извађени без имало срама и спаљени у локалној цркви. Кад је за овај злочин чула сестра епископа Павла, ђакониса Јелисавета, која се пре тога крила, смело је истрчала у цркву и изјавила је да жели да следи свог брата и да буде заједно са Христом. Пошто је неустрашиво исповедала своју веру, бачена је на ужасне муке. Јелисавета је везана конопцима који су јој били чврсто везани око главе и на грудима. На главу су јој ставили нешто попут круне од блата и полили су је врелим уљем. Колико год да су трајале тешке муке она ни за тренутак није престајала да исповеда хришћанску веру. А крају је Јелисавета везана за ноге камиле која је натерана у трк и која ју је вукла по неравном терену док није предала душу Богу. Јелисавета је имала 47 година.
Арету су приморавали да се одрекне Христа, али је се мученик чврсто држао свог става говорећи: „Умрети за Христа значи стећи живот“
У међувремену је свети Арета доведен код нечастивог цара Дунана. Због година и пошто се изузетно потресао услед свега што се десило није могао сам да дође и други су морали да га донесу на место испитивања. Међутим, кад се обрео тамо, Арета је поново стекао храброст и почео је да говори неустрашиво и красноречиво. Приморавали су га да се одрекне Христове вере обећавајући да ће му поштедети живот ако то учини, али се мученик чврсто држао свог става говорећи: „Умрети за Христа значи стећи живот.“ Затим је великомученик Арета предсказао да Дунанови напори на искорењивању хришћанства у региону неће бити крунисани успехом и да ће се цркве буквално обновити из пепела. Свети Арета је наставио да храбро призива своју браћу-хришћане да остану чврсти у својим уверењима и да примају мученичке венце који су за њих били припремљени. Затим је са многим својим друговима повио главу пред мачем, а његова душа се вазнела ка небеској слави.
Блажени Јелезвој (такође Јелесван, Калеб), етиопски цар
Тога дана је у Наџрану мученичку смрт примило 4.300 хришћана. Предање каже да су биле ископане велике јаме у којима су биле запаљене ватре. У њих су бачена тела многобројних верника – како мирјана, тако и свештенослужитеља. Масовна чудовишна погубљења су била просто незамислива. Ипак, у овим зверствима било је показано много примера јунаштва и храбрости и ове приче су се са свештеним страхом вековима преносиле с колена на колено. Жене и деца су показали неке од најистакнутијих примера храбрости. Кад је петогодишњи дечак по имену Каразат видео да је његова мајка спаљена у ватри, лично цару је рекао да жели да је следи и да постане мученик. Угледна жена по имену Рур Бунт Азма је заједно са својом кћерком и унуком неустрашиво храбрила своје другове у невољи и такође је примила мученичку смрт. Исто као и Хабса, кћерка горе поменутог Хајана је са својим сапутницама неустрашиво примила мученичку смрт за Христа, као и служавка светог Арете Махја и још једна жена по имену Танха заједно са својом кћерком и служавком. И многи други хришћани чија имена зна само Бог тога дана су храбро пострадали за Господа (спомен на наџранске мученике обележава се 24. октобра / 6. новембра).
Казивање о зверствима против наџранских хришћана наведено је у писму епископа Симеона Бет-Аршамског и ова вест се касније свуда раширила. Дошла је и до византијског цара који је послао аксумског (етиопијског) цара, светог Јелезвоја у казнену експедицију против Дунана. Војска Химјарита је доживела страшан пораз и свети цар Јелезвој је обновио цркве у овом крају освештавши једну од њих у част наџранских мученика. Извршивши своју мисију свети Јелезвој се касније повукао у пензију посветивши преостали део живота молитви и потпуном затвору. Блажени Јелезвој се упокојио у Господу између 553. и 555. године (спомен на њега се слави 24. октобра / 6. новембра).
Мошти светог великомученика Арете су се сачувале. Део његових моштију почива у манастиру Дионисијату на Светој гори. Наџран је извесно време био центар хришћанског ходочашћа. Касније, кад се појавио ислам, калиф Умар ибн ел Хатаб је 641. године хришћане из Наџрана на силу преселио у Месопотамију, премда се у неким изворима каже да су хришћани тамо били присутни још неколико векова. Ово се десило упркос томе што је Мухамед склопио писани споразум са хришћанима Наџрана.
Светитељ Григорије (Григентије) Омиритски
Светитељ Григорије (Григентије) Омиритски
Следећи светац о којем ће бити речи, дошао је у Јужну Аравију после прогона хришћана, која је покренуо цар Дунан и обнове хришћанства од стране светог цара Јелезвоја. Светитељ Григорије је родом био са Запада. Рођен је у Милану (Италија). Звао се Григентије или Григорије и данас је познат као светитељ Григорије Омиритски (то јест, Химјарит).
О светитељу Григорију је написано да је био светац и да је још у младости чинио чуда. На чудесан начин му је била предсказана будућа епископска служба у Јужној Аравији још док је служио као ђакон у Милану (или Медиолану, како се тада звао). Прозорљиви старац, који се подвизавао у оближњим планинама, јавио му се у визији и заповедио му је да оде у Рим где је требало да се моли у цркви у част светих Вонифатија и Аглаиде. Затим му је заповеђено да иде у Александрију, а отуда у Наџран у Аравији. Светитељ Григорије је добио још једну чудесну потврду за своје призвање одозго, кад су му се првоврховни апостоли Петар и Павле јавили у виђењу и кад су ставили на њега архијерејски омофор.
Светитељ Григорије је послушно испунио све налоге. Док се налазио у Риму био је удостојен новог чудесног јављања апостола Петра и Павла. На крају је светац отишао у Александрију где је наставио да служи у чину ђакона. У међувремену су цркве у Наџрану у Аравији биле обновљене и било им је потребно пастирско руковођење. Кад се александријски патријарх молио Богу да му укаже кога би требало да постави на ову важну дужност, у виђењу му се јавио свети апостол и јеванђелиста Марко. Свети Марко је наложио патријарху да за наџранског епископа постави Григорија који је у то време још увек био ђакон. Касније, за време епископске хиротоније, свети Григорије је заблистао нетварном светлошћу и од њега се ширио миомирис као од мира.
Светитељ Григорије се на Наџранској катедри енергично прихватио обнове хришћанске заједнице. Осим тога, у истиниту веру је преобратио многе пагане и Јудеје. Захваљујући чудима која су учињена по његовим молитвама, победио је рабина у јавном спору. После тога су рабин и сви његови саборци радо примили свето крштење. Након 30 година епископске службе у току којих је мноштво пагана и Јудеја придобио за Христа светитељ Григорије се мирно упокојио у Господу 522. године. Спомен на њега се слави 19. децембра / 1. јануара.
Преподобномученик Абд ел Масих
Преподобномученик Абд ел Масих, игуман Синајске горе
Главни догађаји из живота светог Абд ел Масиха, укључујући његову службу на дужности старешине и мученичку смрт, која је затим уследила и захваљујући којој је проглашен за свеца, одвијали су се ван граница Аравијског полуострва. Међутим, он је родом био из Јужне Аравије, тако да постоје све основе за то да га укључимо у наш чланак.
Абд ел Масих је рођен у Наџрану отприлике у IX веку и на рођењу је добио име Кајс ибн Раби ибн Јазид ел Хасани. (Ова чињеница указује на то да после насилног пресељења хришћана из Наџрана за време калифа Умара у VII веку хришћанство у региону није у потпуности искорењено.) Као што сведочи име ел Хасани, он је био потомак арапског хришћанског племена Хасанида, које је царством у Северној Аравији и Леванту владало до VII века.
Младић Кајс је из Нарџана кренуо на ходочашће у Јерусалим. Успут се срео с неким муслиманима који су одлазили у пљачку, придружио им се и примио је њихову религију. Учествовао је у њиховим походима и помагао им је у вођењу џихада.
Чувши јеванђељске речи Абд ел Масих је био ганут до суза, покајао се због издаје хришћанске вере и одрекао се ислама
Тако је прошло много година. Једном, док се налазио у Сирији, потоњи светац је слушао како свештеник чита одломак из Јеванђеља. Пошто је био ганут до суза и покајао се због издаје хришћанске вере. Светац се одрекао ислама и поново је примљен под окриље Цркве. Положио је оружје пред олтар, продао је све своје имање и поделио је новац сиромасима. Његово покајање је било тако коренито да се замонашио у лаври Светог Саве Освећеног у Палестини. На постригу је добио име Абд ел Масих, што значи „слуга Месије“. После неколико година беспрекорног монашког живота у обитељи Светог Саве ступио је у заједницу манастира на Синајској гори, где је постављен за економа, а касније и за старешину. Ову дужност је обављао седам година.
За ово време Абд ел Масих је локалним муслиманима у самом центру њихове џамије у граду Рамли (данас се налази на израелској територији) објавио да више није следбеник њихове религије и чак им је саопштио где тачно могу да га пронађу. Одступање од ислама је, како тад, тако и данас, кажњавано смртном казном. Међутим, пошто још увек није било дошло време да прими мученичку смрт, светац је на чудесан начин постао невидљив за групе муслимана који су дошли у цркву да га убију. Ипак, неколико година касније, поново у граду Рамли, препознао га је један од старих другова с којима је некада заједно ишао у пљачку. Око Абд ел Масиха се створила гомила. Везан је и одведен код локалног градоначелника који га је убеђивао да се врати у ислам претећи му смрћу.
Свети Абд ел Масих је храбро и одлучно одбио да се одрекне Христа и примио је мученички венац тако што је био обезглављен. Његово тело је спаљено у ватри и бачено у дубоки бунар, али кад су локални хришћани касније извадили његове мошти ради поклоњења, открили су да је лобања мученика била блиставо беле боје и да његове мошти нису оштећене у ватри. Тако је његова светост била славно потврђена после мученичке смрти.
Данашњица и закључци
Црква Јерусалимске патријаршије у част преподобног Исака Сиријског и великомученика Георгија Победоносца, Доха, Катар
Ситуација у којој се Православна Црква данас налази на Аравијском полуострву није нимало утешна. Слобода вероисповести у Саудијској Арабији која заузима већи део територије полуострва практично не постоји, тако да краљевина заузима једно од последњих места по поштовању верских слобода. Званично је и даље забрањено отворено исповедање било које вере осим ислама. Онима који одступе од исламске вере потенцијално прети смртна казна. Иако је ситуација у другим државама на полуострву мало боља, тешко се може назвати идеалном. У скоро свим овим земљама шеријат – свод верских, богослужбених, етичких и правих норми у исламу – чини основу националних закона. Где год да влада ислам ниједна немуслиманска заједница не може да се осећа потпуно безбедно. Због тога се може чинити да ће Арабијско полуострво у духовном смислу јалова пустиња која не погодује ширењу православља и да ће тако остати. Међутим, има извесних наговештаја наде. И, наравно, корисно је да имамо да је оно што се људима чини немогућим за Бога лако и да за Њега нема ништа немогуће. Зато би очајавање због настале ситуације било глупо и представљало би знак неверја.
Свако хришћанско присуство на Аравијском полуострву је веома ограничено. Зато се испоставило да је православље овде мањина унутар мањине. Ипак, има неколико православних заједница и можемо да се молимо за то да се њихов број временом повећа. На пример, постоји храм Јерусалимске патријаршије у част преподобног Исака Сиријског и великомученика Георгија Победоносца у Дохи у Катару. Ова парохија је основана 2004. године.
Пошто су УАЕ с тачке гледишта верских слобода најлибералнија земља на Аравијском полуострву није чудо што овде има неколико православних парохија. У Абу Дабију се налази саборна црква Антиохијске патријаршије у част светог пророка Илије која се налази на подручју Ел Мусафа. Црква је свечано отворена 2018. године и може да прими око 1.300 парохијана. Осим тога, у Абу Дабију с налази православни храм Антиохијске патријаршије у част светитеља Николаја Чудотворца, а у Дубаију – храм исте ове патријаршије у част Благовести Пресвете Богородице.
Организација антиохијских парохија у Абу Дабију започета је 1980. године. Отац Стефан Нејмех који је рођен у Бејруту (Либан) парохијанима у Абу Дабију руководи од 1989. године.
Руска православна црква Светог апостола Филипа, Шарџа, УАЕ
Посебно је занимљива руска православна црква Светог апостола Филипа у Шарџу у УАЕ. То је прва руска православна црква која је изграђена на Аравијском полуострву. Отворена је 2011. године и одликује се тиме да је највећа црква у земљи. Храм је овенчан величанственим златним крстовима, по чему је јединствена у Аравији (где је јавно истицање крстова дуго времена било забрањено) и служи као смело сведочанство о хришћанству у региону.
Чак и у Саудијској Арабији која је најнеповољније место за православље, постоји мали број страних грађана који исповедају православно хришћанство. Наду уливају вести које се последњих година чују о томе да је верска полиција земље (такође, полиција морала, Мутавин) престала да се придржава званичне забране хришћанских богослужења.
Управо захваљујући храбрости, одлучности и самопрегору православних верника на Аравијском полуострву православље ће преживети и развијаће се у овом региону. Пре свега, веома су потребне молитве прилично многобројних светаца са овог подручја, пошто њихова небеска помоћ, ако таква буде била Божја воља, може да учини оно што с људске тачке гледишта изгледа изузетно тешко. Нека би Бог да благослов и нека би Господ даровао да се умножи истинска вера по молитвама светих Аравије!