Домаћа кинематографија нас је у току последњих деценија навикла на „ролеркостере“ који гледаоца бацају из претеране сентименталности у подједнако претерану суровост. У том контексту, нова велика историјска драма „Романови: оданост и издаја“, која је крајем септембра почела да се приказује у биоскопима, видно се издваја међу помало псеудоисторијским спектаклима, који су људима већ помало досадили и у којима су од стварне историје остали само костими, а чија веродостојност се често налази под великим знаком питања. Филм редитеља Василија Чигинског изненађује својим уједначеним, мирним и сабраним ритмом. Сад, кад је први талас премијерне еуфорије остао иза нас и кад су се слегли површни утисци, постаје очигледно да циљ аутора није био да по сваку цену оставе тренутни утисак на гледаоца. Зато нису посезали ни за триковима видео-ефеката, нити за другим сувишним украсима који заклањају глуму и суштину филма. Пред нама није спектакл за забаву уз кокице, већ доследно и јасно урањање у једно од најтрагичнијих раздобља наше историје: од 1914. до 1918. године.
У филму Чигинског све је приказано јасно, прецизно и разумљиво: ко, шта, када и зашто. Редитељ не преузима улогу ни тужиоца ни браниоца, већ поштено и пажљиво приказује историју, настојећи да остане што је могуће више дистанциран, објективан и неутралан. Василиј Чигински овде показује ретку редитељску храброст за данашње време – он обуздава сопствено „ја“ и ауторске амбиције подређује логици историјских докумената. Пред нама није још једно остварење из серије „Ја сам редитељ, моје виђење је овакво,“ у којем ауторски его потискује историјске чињенице, већ је у питању готово документарни и темељни приказ једног историјског раздобља.
Филм не залази у замршене и бескрајне слојеве генеалошких и унутрашњих политичких односа, који би преоптеретили нарацију, али истовремено не прелази ни у површно препричавање догађаја. Могуће је да ће неки професионални историчари желети да оспоре тумачење појединих догађаја. Ипак, основу филма чини поглед на историју који у највећој мери одговара не само здравој логици разумевања овог преломног периода већ и мишљењу већине нашег друштва. То је прича о пропасти велике земље кроз призму трагедије једне породице, у којој су се нераскидиво испреплели лично и државно.
Током гледања, човек се с времена на време затекне како у себи одахне с олакшањем. Нехотице му се јавља мисао: „Хвала Богу што овде нема…“ – и пред очима му на тренутак промичу кадрови из ранијих, неуспелих и отворено спекулативних покушаја да се прикаже руска катастрофа с почетка XX века. Хвала за то што овде нема измишљених љубавних афера с револуционарним барикадама у позадини. Хвала на томе што државници на екрану не падају у хистерију, а официрски кор не није приказан као руља на карикатури. Хвала на томе што су аутори имали довољно такта да царску породицу не претворе ни у безвољне марионете, ни у идеализоване ликове налик на наивно сликарство.
Оваква кинематографска зрелост не би била могућа без снажног књижевног темеља. Сценарио је заснован на истоименом монументалном роману познатог прозаисте Сергеја Козлова. Управо је његов темељан књижевни рад, поткрепљен озбиљним архивским истраживањима, филму дао исправан етички и наративни правац. Козлов је успео да сувопарне чињенице из историјских хроника преточи у живу, животну причу која дише, у којој сваки лик има своју истину и сопствену трагедију.
Говорећи о настанку овог значајног пројекта, немогуће је прећутати име познатог песника, јавног делатника и мецене Дмитрија Мизгулина. Његово вишедеценијско предано залагање за очување историјског памћења и подршку домаћој књижевности створило је плодно тло на којем је ова идеја израсла. Захваљујући људима попут њега, који културу не схватају као индустрију забаве, већ као вид служења, и данас настају филмови којих се нећемо стидети пред будућим нараштајима. Допринос Дмитрија Мизгулина подстицању и афирмацији оваквих пројеката, заснованих на дубљим вредностима и смислу, одређује саму могућност да се на филмском платну појави искрен разговор о судбини отаџбине.
По својој унутрашњој структури, педагошкој и уметничкој вредности, филм „Романови: оданост и издаја“ представља остварење од програмског значаја. Својом строгошћу и јасноћом приповедања он наставља најбољу традицију домаће филмске класике. Уз њега се природно сврставају и велике филмске адаптације из прошлости: „Тихи Дон“ Сергеја Герасимова, „Рат и мир“ Сергеја Бондарчука и „Љермонтов“ Николаја Бурљајева. То су филмови који представљају својеврсне оријентире, остварења после чијег гледања човек нема потребу да полемише са њиховим ствараоцима, нити има о чему да полемише, јер су уметничка и људска истина ових филмова потпуно целовите и постојане. Управо зато су „Романови“ филм који би данас требало приказивати ђацима. Када се у завршним разредима средње школе обрађује сложена и противречностима испуњена тема почетка XX века, пропасти царства и Грађанског рата, визуелни приказ у филму Чигинског и Козлова могао би да послужи као изузетно наставно средство. Он неће збунити тинејџере ауторским домишљањима, нити ће им наметати тренутне политичке ставове и интересе. Приказаће трагедију издаје и величину оданости на начин који ће им заувек остати у сећању.
Ова филмска хроника посебно снажно одјекује уочи важних новембарских датума – Дана народног јединства и још једне годишњице Октобарске револуције. Историјске прекретнице наше прошлости, овековечене на филмском платну без сувишне сентименталности, подстичу нас да се поново замислимо над једним од темељних историјских закона: снага је у јединству. Колико нам је само пута историја то показала, и то не искључиво на примеру наше државе! Подела унутрашњих снага и отимање око сфера утицаја унутар једне државе никада нису донели ништа добро. И сад је прави час да о томе размислимо. Не знамо све, нити ћемо икада сазнати са потпуном сигурношћу како се све заиста одиграло и како је могло бити да је... Али историја не познаје кондиционал „шта би било кад би било“! Зато се потрудимо да и данашње догађаје проживљавамо тако да у будућности не бисмо морали да уздишемо и говоримо: „Ех, да смо...“