Победа немоћних и понижених

Ђаковица – На куцање и питање: „Има ли кога?”, глас с оне стране врата спремно одговара: „Има, било је и биће!”.Тако је свих ових година. Ко год да је у Ђаковицу дошао радовало му се као најрођенијем, као да је једини и најважнији гост на свету, што он у овој осамљености и јесте био. У срцу града,у ком су живеле читав живот ђаковичке баке Пољака Кастратовић, Јела Мијовић, Надежда Исаиловић и Васиљка Перовић,среле су се,после рата 1999. године,са потпуном изолацијом и само су ретке комшије желеле, понекад кришом, прозборити по коју реч. Хаос и брутално етничко чишћење старице су преживеле у својој скромној цркви и трошној лепој кућици из деветнаестог века.

Чували су их италијански војници КФОР-а, а хранили дечански калуђери. Многи су пробали да их одговоре од таквог начина живота, али без успеха. Ту, у Српској улици, у самом центру града живеле су да сачувају његов дух, да га припазе од нестанка и да има ко дочекати путника или посетиоца у месту које у екстремним албанским круговима слови као „град забрањен за Србе”. Онда је дошао 17. март 2004. године, руља је кренула према цркви, Италијани су евакуисали баке, а извештач телевизије Косова јављао је те вечери како грађани Ђаковице протествују и како је „ситуација у граду мирна док српска црква гори”.

Црква Успења Богородице у Ђаковици Фото Ж. Ракочевић
Црква Успења Богородице у Ђаковици Фото Ж. Ракочевић
Никога није било брига шта се десило са бакама од чије цркве, вредних икона и књига са старим натписима, кућице, покућства, ситних старачких потрепштина није претекло готово ништа. Остала је пуста ледина прекривена пепелом и на њој темељи храма. Живот су наставиле у манастиру Дечани, одакле су,најчешће са расељеним суграђанима,долазиле да запале свећу на згаришту, често и под камницама које су бацали њихови, углавном млађи суседи.

Међутим, Епархија рашко-призренска је полако, камен по камен, обнављала своју порушену имовину и светињу да би на крају,кад је већина ствари довршена унутар високих зидина,осванула лепа метохијска кућа, обновљена црква и парохијски дом.Баке су се пре две године поново вратиле у свој град. Са Васиљком је стигло цвеће, а владика Теодосије је сам прекопао земљу иза куће за становање.Зову је владикина башта.

Јуче је црква Успења Богородице у центру Ђаковице постала женскиманастир и метох ВисокихДечана. Упорна и бескомпромисна жеља јединих српских становника овог града да живе на своме без обзира на услове и место, као и подршка која им је све време стизала из Високих Дечана,довела је до оснивања најмлађег манастира Српске православне цркве.

Замонашена старица Пољка Кастратовић је добила монашко име Теоктиста, а затим је постављена за игуманијухрама у Ђаковици. Она је, све време, заједно са преостале три ђаковичке баке прислуживала у храму . У доба комунизма избачена је из школе у којој радила јер је и тада долазила у ову цркву. Заједно са њом јуче је замонашена Ружица Спајићи добила је монашко име Јоаникија.

Освећење, монашење и литургију, у препуном храму служили су митрополит црногорско-приморски Амфилохије и епископ рашко-призренски Теодосије . Митрополит Амфилохије је нагласио да се обновом ове распете светиње, у Ђаковици обнавља црква Христова и да „храм сија светлошћу богопознања и божијом љубављу свим народима и људима. То је знак за Косово и Метохију јер се креће у духу обнове и обновљења”.

Епископ Теодосије каже да је у ратним данима, 1998. године,митрополит Амфилохије посетио цркву и да се тада при одласку окренуо и рекао: „Теодосије,ове старице и ово место теби на душу! Данас је,после свега,овде велика радост и победа љубави за све нас.”

Изгледа да ова данашња упорност има своје дубоке корене у прошлости становника Ђаковице,који су вековима из ове исте улице тражили за себе више слободе и просвете, преписивали делове књига дубровачких песника и чували своју посебност. Ни ових година никада не заборављају свој град и улицу. Његов брижни хроничар Милорад Глигоријевић гледа са црквене капије своју кућу у којој станују неки други људи и као за себе каже: „Не знам јесам ли жив. Јесам док год имам где да се вратим!”

Живот има свој продужетак тамо где је све танко. Они који су превидели снагу немоћних и понижених изгубили су крупне и важне битке или што неко јуче у Ђаковици понови више пута: „сила Божја се у немоћи показује”.

-----------------------------------------------------------

Прво венчање у Ђаковици после 1999.

Јучерашњу обнову цркве у Ђаковици посебно је увеличало прво венчање Срба у овом граду после 1999. године. Брак су склопили професорица Валентина Питулић из Лешка и Жељко Тарбук из Лике.

„Посебно сам радосна и срећна што је овај свети чин обављен у Ђаковици. Ово је знак да Пресвета Богородица бди над српским народом и да ништа није изгубљено. Ово је порука да је на Косову земља ближа небу и да нас Бог чува боље од било ког оружја”, казала је Валентина.

Ваш коментар
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBookGoogle, or enter your information:
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

ПОСЛЕДЊИ ДОДАТАК