,, Ој Лазаре, Лазаре, овде кућа богата, са хиљаду дуката,
овде браћа живују, овде нама казују...!” После
уласка у двориште у ноћи од петка на Лазареву суботу,
група девојчица или девојака познатије као Лазарице, овим
стиховима започињу благосиљање свих људи који у тој кући
живе. Лазаричке песме које се у ораховачком крају вековима
певају, и даље трају. Смењују се генерације, а ретко има
жене, која у Великој Хочи или Ораховцу живи, а да у свом
детињству или девојаштву бар једне године није
“играла” Лазарице.
Песме
се раније увежбавају, а у облачењу доминира бела
боја, која је симбол васкрсења, као што је васкрсли
Лазар, умотан у бело платно, приказан у црквеном
сликарству. Велики је благослов ,, играти“
Лазарице, а највећи је кад нека девојка има улогу
Лазара. На глави шешир окићен јоргованом и другим
рано - пролећним цвећем и зеленилом, бела дугачка
кошуља, јелек преко ње, чакшире, па око струка
појас... У руци окићен штап са задебљањем на врху
којим се ударајући у капију најављује улазак Лазарица
у дом. А Лазарица је обично сироче, покривена белим
чаршавом, и осим њених другарица нико не сме знати ко
је, све док се обичај не заврши. Поред Лазара и
Лазарице, у групи је још најмање једна или више
девојчица, и то по обичају у непару. У Ораховцу је
ове године све српске православне домове обишла само
једна група Лазарица, док их је у Великој Хочи било
неколико, те су се такмичиле која ће група највише
домова обићи, и највише дарова добити. А ако би се
среле две групе на улици, чуло се довикивање:
“Чух те, пребих те!”. После испеваних
лазаричких песама које се певају сваком члану
породице по старешинству од бабе (О Јелено госпођо),
деде (Кмет ми седи у столу), преко брачних парова
(Два се драга гледаше), момака (Има мајка синове;
Јунак шета улицом), девојака (Ори Вуко девојко; Има
мајка три кћери), дечака (Има мајка јуначе) и беба
(Има мајка Јоргован/Ружицу), свештеника (У попове
дворове), Лазарице отпевају песму: “Обрни се
Лазаре, па се лепо поклони, да нас лепо дарују,
Лазарице обоце, а Лазару чизмице! Ај, сад с Богом из
куће!”. Сви чланови породице се тако
благосиљају, а где има новорођенчади, изнесе га мајка
и спусти Лазару у крило, док му испевају песму.
Домаћице дарују Лазарице шареним јајима, слаткишима,
новцем, чарапама, марамама и другим даровима. Не
ретко, Лазарице обилазе домове до јутра када се
огласи звоно у цркви за литургију, па заједно оду у
цркву, помоле се Светоме Лазару Четвородневном, па
тек се онда разиђу кућама. Верује се да ће дом, у
који Лазарице уђу и благосиљају својим песмама,
заиста бити благословен у наредној години, а укућани
здрави и весели.
И
последњих година када српски народ у овим крајевима
нема потпуну слободу,обичај није прекидан, али уз
Лазарице иде и пар одраслих људи, који брину о
безбедности девојчица.
Лазарички
обичај у Ораховцу и Великој Хочи траје вековима. Још
је руски конзул И.С. Јастребов, боравећи на Косову у
19. веку забележио да у околини Призрена, постоји леп
обичај везан за Лазаровдан, и записао неколико песама
које су Лазарице певале. Професор српске књижевности
на Филозофском факултету у Приштини, Владимир Бован
је средином прошлога века, боравио у Великој Хочи и
писао о овом обичају.
