Није на продају

Један од индиректних, али моћних фактора мог васпитања у детињству били су цртани филмови. Ви, који волите да грдите читаву прошлост СССР у целини, заћутите!

    

Говорећи о нашој тадашњој мултипликацији, још једном наилазимо на конкретне чињенице које превазилазе оквире било какве уске историософске шеме. Више нико и никад (то је потпуно јасно) неће цртати и снимати тако много добрих цртаних филмова моралне садржине, тако скривено-православне цртане филмове, ако желимо да будемо поштени до краја. Нико, нигде и никад.

Нас, неколико генерација совјетске деце, уз помоћ птичица и зверчица које су говориле, а биле су нацртане, од пластелина или плетене, учили су да не лажемо, да не крадемо и да бранимо слабе. Многоме су нас учили и нечем су нас ипак научили. Хвала.

У једном од таквих цртаних филмова (звао се „Летећи брод“) радило се о изградњи чудесне летелице. Цар, који је удавао кћерку, дао је младожењама у задатак да саграде баш овај летећи брод. Међу претендентима на принцезину руку је био богати трговац дебелих усана и великог стомака. „Хоћеш ли направити брод?“ – пита цар. „Купићу га,“ – басом одговара овај.

„Све ћу купити, рекло је злато. Све ћу узети, рекао је бодеж.“ Класика.

Благословен је богаташ који у извесним тренуцима живота смирено каже: „Немоћан сам. То се не купује.“

Проклет је богаташ који је дрско уверен да ће све купити и да ће све набавити. Само треба да се цењка. Учили су нас да делимо са два самоувереност и да не приписујемо новцу атрибуте Бога – односно свемоћ.

Али, од извесног времена живимо у атмосфери ових „класичних“ односа где се све купује и продаје, где се на питање: „Хоћеш ли саградити?“ – одговара: „Купићу.“

Многима се управо и чини да се све може купити и то је јасно као Божји дан. У то не верују само они који поседују велике износе и који су у стању да купе робу од слонове кости, мермера, злата и свиле; не само купци и продавци здравља, среће, људских душа и тела. У то верују и они који једва да могу да напабирче у џепу ситнину за погачицу с кимом и ништа више од тога не могу себи да дозволе.

Сиромашни су заслепљени идејом свемоћи новца још више од богатих, и то је истинска невоља, а можда и проклетство. Управо у овој наивној вери сиромаха у свемоћ богатства се крије зверско лице богатства, дрског, суровог и непринципијелног.

***

Образовање се више не стиче и не усваја тек тако. Оно се купује.

Здравље се купује. Породична срећа се осигурава од евентуалних непријатности, унапред се уговара подела кола, тигања, виклера и квадратних метара.

За новац се ваде унутрашњи органи. Због новца се почињу и ратови, уз плаћање у новинама и часописима чланака о неизбежности војних операција.

Право је време за то да се започне гласан разговор на тему шта се уопште не продаје, шта се не може мерити новцем; о ономе за шта је неумесно цењкати се.

***

Зен-будиста може рећи да је најскупља – мртва мачка. Она нема цену. То је тачно. То је ударац по њушци онима који су решили да баш све калкулишу. Међутим, то је мало.

Да би се новац потиснуо с места који му не припада, није довољно испаљивати источне каламбуре. Треба одредити главни списак ствари и појмова који се не мере новцем.

Жена, деца и родитељи се не продају. Чак и ако им неко одреди цену, наведена сума није за разматрање. То је ценкање оним што нема цену и оно је срамотно.

Не продаје се домовина, ако наравно, овакав појам постоји у мозгу пацијента.

Не продаје се вера.

Не продаје се част.

Савест, чак и ако је погажена уз помоћ шушкавих новчаница, свеједно ће одбити да призна да је продата и мучиће безаконог продавца до смрти и после ње.

Сваки човек обавезно треба да се запита: шта ја ни под којим условима не могу да продам? Шта нећу продати чак и ако ме лично баце у ватру и припреме оруђа за мучење?

Тако ћемо захваљујући мисленом труду у сувом остатку добити неприкосновену резерву истинских вредности које нису на продају и захваљујући овим вредностима живот ће моћи да добије истинску дубину и смисао.

Иначе девојка развраћеног ума без икаквих унутрашњих потешкоћа може да прода невиност, а саму продају да сними камером како би опет касније продала касету за још више новца.

И мамица, која је зачела ко зна с ким, моћи ће да прода новорођено дете за извесну суму. А ако се ухвати на делу, још ће се чудити: „Што су се закачили за невиног човека?“

И читав овај хаос и содома ће се приказивати на телевизији, односно опет ће се продавати информације онима који праве рекламе како би се утувиле у мозак телевизијских гледалаца. А они ће, у складу с тим, пољуљавши ионако пољуљан унутрашњи свет, трубити на свакој раскрсници да се ето, све продаје и купује. Читаће се у новинама под насловом: „Купујем“ списак ствари за којима влада потражња, укључујући „душу“ и „савест“. И неки ће покушавати да продају своју убуђалу робу, при чему тешко да ће схватати разлику између њене истинске вредности и цене непознатог купца.

Дакле, порука је једноставна:

- издвојити међу стварима и појмовима који се продају и купују списак појава и предмета који никад не могу бити продати и који се чак никад не могу процењивати;

- одвојити ове ствари и појмове као недодирљиве предмете који се морају чувати у Светињи над светињама;

- и тек после тога се човек може сматрати човеком.

Иначе ће живот уверити све и очигледно ће доказати да људи који нису обавили сличну духовну процедуру, заправо нису људи, већ „антропоморфна бића“.

Однос према њима је одговарајући и блажена вечност није за њих.

Узгред речено, јеврејска реч „свет“ („кодеш“) значи „издвојен“, „изузет од предмета за свакодневну употребу“.

У сваком случају то значи – „није на продају“.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић

9/18/2013

Види такође
Божићни пост – две лепте од душе и тела Божићни пост – две лепте од душе и тела
Протојереј Андреј Ткачов
Храна нас не приближава Богу и не удаљава нас од Њега, али нас намера приближава, и спољашње дело добија унутрашњу снагу од тога Коме је дело посвећено. Дакле, намеравајући да постимо, посветимо колико можемо, уздржање Ономе Ко је рођен од Дјеве у пећини недалеко од Витлејема.
Да не би отишли Да не би отишли
Протојереј Андреј Ткачов
Из искуства знамо да много људи живи у свету са осећањем бескорисности, тј. остављене или заборављене ствари. Такви људи живе животом који као да и није њихов. Насупрот томе – осећај присуства на правом месту и у право време, осећање сопствене, макар и мале, корисности даје осећај „кључа у брави“.
Потрошачи равнодушности Потрошачи равнодушности
Протојереј Андреј Ткачов
Човек је постао сваштаждер. Ничега се неће уплашити, ни од чега се неће тргнути. Направиће гримасу, али ће појести све што му се понуди, тим пре ако се то снима камером.
Ваш коментар
Дејан Павловић9/19/2013 1:57 pm
Текст који би ваљало умножавати и прослеђивати како у електронској, тако и у штампаној форми.
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBook
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

×