Архиепископ Марко (Арндт): «Треба да се плашимо само једне ствари – да не изгубимо везу с Богом»

Архиепископ Берлински и Немачки Марко (Арндт) о томе зашто родитељи одбијају да воде децу на часове веронауке, а свештенослужитељи да јавно говоре против содомије, да ли ће Европа постати муслиманска и шта је слобода.

    

Да ли ће муслиманска најезда уништити Европу?

– Владико, данас су тема бр. 1 – ИД, међународни тероризам и догађаји на Блиском истоку који су се претворили у велике проблеме за Европу. Шта мислите о ономе што се сад дешава?

– Гледајући «из свог угла» могу да кажем следеће: Американци су успели да униште Европу. Прво су уништили мир на Блиском истоку и сад се, као последица тога, распада Европа коју је преплавило море избеглица. Наравно, ове људе треба жалити, али не треба заборавити да они са собом доносе ислам. За неколико година имаћемо више џамија него цркава и Европа ће просто нестати.

Ово није први покушај муслимана да продру у Европу. Пре неколико векова Турци су хтели да је освоје, али им то није пошло за руком, њихови напади су одбијени. Сад муслимани иду другим путем и тешко је рећи како ће се све то завршити, али је то у сваком случају огромна опасност.

Наравно, људи на Блиском истоку нису живели у идеалним условима, и непријатељство међу онима који исповедају различите правце у исламу – шиитима и сунитима увек је постојало, али су тамошњи диктатори знали како да спрече сукобе. Истина, нису примењиване мере које бих ја могао да применим. Али, постојао је мир иако је грађен на људском страху. Сад мира нема и људи беже.

    

А хришћана на Блиском истоку практично више нема. У Светој земљи је то одавно почело, тамо су два жрвња – Јевреји и муслимани – они су самлели хришћане и сад у Калифорнији има многобројнијих и јачих православних парохија него у самој Палестини. На целом осталом Блиском истоку егзодус је практично већ потпун, а то су области које су хришћани насељавали 2000 година и где су хришћани и муслимани до сада мирно живели. То је уништено. И последице могу бити врло жалосне.

А шта ми можемо да радимо? Да се молимо. И да не предајемо своје позиције.

– Говорили сте о избеглицама који сад буквално преплављују Европу исламом. Али у Русију такође долази много муслимана из бивших совјетских република Средње Азије. У Москви их има већ на стотине хиљада. А у Русији укупно живи преко 20 милиона људи који исповедају ислам. Притом у нашој држави ипак преовладавају православна цивилизација и хришћански корени – историјски ток догађаја је био такав. Зашто је у Европи другачије? Да ли ће она изаћи на крај с овом кризом?

– С моје тачке гледишта у Русији су у совјетско време веру изгубили, како хришћани, тако и муслимани. Ни једни, ни други своју веру нису практиковали, мада су се сматрали следбеницима своје религије. Сад се вера враћа, хришћани су оживели – истина у мањој мери; муслимани – такође, при чему они одмах, колико се може просудити, постају прилично фанатични.

У Русији постоји искуство мирног суседског живота хришћана и муслимана. Напомињем: у царској војсци су заједно служили – то се види чак и по руским војним гробљима из времена Првог светског рата на Западу. И премда је совјетски систем прекинуо ово искуство, оно је присутно у људској подсвести. У Европи нема таквог искуства. Муслимана је у Европи донедавно било мало; живели су у извесној мери засебно, у складу са својом традицијом. Сад их има све више и више и доводи се у питање равнотежа.

    

И проблем чак није у томе што ће муслимани бити већина, већ у томе што је Запад заборавио своје хришћанске корене, што се не ослања на њих, не живи у складу с њима. Иако је у Немачкој, на пример, у свакодневном животу, остало много више хришћанског него у данашњој Русији. Код нас су други дан Божића, други дан Васкрса и Тројица – слободни дани, има много верских празника који су такође нерадни дани, као на пример, западно Успење Богородице. Европа нас за то сад чак и прекорева – узгред речено, уједињење Европе је такође унело секуларни елемент у живот и европске власти желе да укину многе хришћанске празнике који се у Немачкој још увек поштују. Али људи заправо не живе у складу са хришћанском традицијом, за њих сви ови верски празници значе још неколико слободних дана у току којих могу некуда да оду и да се одморе. У Русији се у људској свести ипак много тога сачувало. Зато мислим да ће Запад прилично брзо пропасти под муслиманским цунамијем.  

– Зар европска цивилизација нема никаквих могућности и никакве снаге да се томе супротстави?

– Мислим, врло мало.

– Зашто?

– Ево само једног примера. Све Православне Цркве у Немачкој одавно су добиле право да држе наставу веронауке у школама. У Баварији се она предаје – наводим приближне цифре, не сећам се тачно – у 30-40 школа. Муслимани су ово право добили пре две године и предају ислам у 400 школа.

– Каква статистика!

– За две године! А наша Руска Црква је ово право имала још од 1960-их година. Грци су га добили пре 20-25 година. Сад га сви имају. Навешћу још један пример. У једном граду, негде на северу Немачке, живи 5 хиљада православаца, чини ми се да су то Антиохијци. У овом граду су једва успели да сакупе једно одељење од 15 ученика да би им држали наставу из веронауке. Родитељи друге деце нису хтели. Знате зашто? Зато што треба водити децу још једном у школу после подне. И тако се испоставља да су сви наши напори узалудни. И то су православци, а о другим хришћанима и да не говоримо. То су људи који су се просто растворили у комфору. Није им згодно да иду у школу још једном после подне! Једном недељно! Заиста, зашто? Деца треба да иду на плес, да развијају своју индивидуалност. Шта ће им веронаука?

    

Тако да је велики проблем чиме ће се све то завршити. Бог зна – а наше је да се боримо за то да останемо православни.

Да ли је лако бити православац на Западу?

– Познато је да су прошлог пролећа парохији равноапостолног кнеза Владимира у берлинском рејону Марцан-Хелерсдорф претили ултрадесничарски екстремисти, чак је експлозивна направа била подметнута у поштанско сандуче. Колико су карактеристични такви случајеви и расположења? Да ли је данас тешко бити православни хришћанин у Немачкој и у Европи у целини?

– Да ли је проблем или није проблем бити православац у Европи и бити хришћанин у Европи? Наизглед, у целини изгледа да није проблем: држава нам помаже, и то нам даје значајну помоћ.

Разуме се, неко може да гаји личну антипатију према православним хришћанима. Могу постојати извесни сукоби у малим заједницама. На пример, у школи. Овде дете треба да брани своју веру.

Што се тиче инцидента који сте поменули треба имати у виду следећи моменат: он се десио у источном Берлину. Тамо има много незапослених који завиде овим новим избеглицама, зато што оне добијају много различитих олакшица, а немачка омладина седи беспослена – зато показује зубе. Треба имати у виду још и то да је у Источној Немачкој, за разлику од Русије, за време комунистичког режима крштено свега два или три процента становништва. Морам рећи да ме је ова статистика запањила. А узрок видим у следећем: Немци су врло тачни и све прецизно испуњавају. Речено им је: «Не треба носити децу у цркву» - и нису их носили. Наравно, овде постоји посебно тло. И то ипак ствара извесну напетост уз коју није тако једноставно бити хришћанин у Источној Немачкој.

Узгред речено, овде су према хришћанима почели нешто другачије да се односе тек пред сам крај постојања комунистичке власти. Јер управо Протестантска црква је почела да се залаже против ове власти, тако да су у политичком смислу хришћани уживали поштовање и то је у извесној мери довело у равнотежу однос према њима, иако и даље има компликација.

А ако се говори о административно-правној страни, православци у Немачкој уживају сва права равноправно с другима.

– На Западу су сад људска права и слободе подигнути на ниво правог култа...

– А заштита нечијих права понекад долази до апсурда. Ево једног примера. У Великобританској епархији је био један руски свештеник из Русије и требало је да се врати у домовину да би извадио сталну визу. Одбијени смо! Зашто? У анкетама које морамо да попунимо било је питање: «Да ли у Енглеској постоји други човек који би могао да обавља ову дужност?» Притом је из других тачака било јасно: немамо право да напишемо да то треба да буде мушкарац, - зато што ће то бити оцењено као ограничавање права жена. Свештенику нису дали визу и морао сам да позовем другог – из балтичке земље која је члан Европске уније.

Али свима је јасно да човек који се нечим бави треба да буде стручњак у свом послу, треба да има одговарајуће образовање. Чак и месар, на пример, треба да буде обучен за свој рад. То се признаје. А да свештеник треба да има потпуно одговарајуће образовање и да свештеник Руске Цркве може да га стекне само у Русији, не мора бити признато. А какво православно образовање се може наћи у Енглеској?!

Слева надесно: архиепископ Верејски Евгеније (Решетников), викарни епископ Московске епархије, ректор Московских духовних школа; протојереј Владимир Воробјов, ректор Свето-Тихоновског универзитета; архиепископ Берлински и Немачки Марко (Арндт) Слева надесно: архиепископ Верејски Евгеније (Решетников), викарни епископ Московске епархије, ректор Московских духовних школа; протојереј Владимир Воробјов, ректор Свето-Тихоновског универзитета; архиепископ Берлински и Немачки Марко (Арндт)
    

– Тема која се логично намеће кад је реч о правима на Западу, где не само да се одавно снисходљиво односе према греху, већ га и проглашавају за норму јесу права содомита. Недавно је председник САД изјавио да су права сексуалних мањина много важнија од верске слободе.

– То је највећа опасност данас. Највећа! Јер мањина диктира целом друштву шта треба и шта не треба сматрати злом, намеће му своја схватања! И на све нас се врши огроман притисак. Засад се отворено изјашњавам о овој теми, говорим у својим проповедима оно што хоћу да кажем и како хоћу да кажем. Али знам да многи већ затварају очи на грех, зато што се плаше прогона.

Користим слободу коју имам. Али многа моја сабраћа не осећају своју слободу. На њих се успешно врши спољашњи притисак. Људи више нису спремни да бране своје ставове. То је страшно! И то је дух времена. Свуда је тако, не само у Немачкој.

– То се вероватно може назвати савременим прогонима хришћана. Како верници да живе у таквој ситуацији?

– Треба да идемо путем који сматрамо исправним и да будемо спремни на мучеништво.

И, знате, у животу нисам видео такав притисак какав се данас врши у свим правцима. Ево, на пример, сексуална настава у школи. То је страшно, просто страшно! И деца, узгред речено, углавном не схватају ништа од онога што им наставници говоре, мисле да су наставници ненормални. Засад не схватају. Али за 10-20 година ова деца ће постати родитељи и већ ће исто тако васпитавати своју децу, усађиваће у њих овакве «вредности». Све ово се и ради због тога.

Ако мајка ради, као и отац, ствар је већ пропала. Зато што јој остаје мало времена за дружење с дететом. Ако сами родитељи не знају како треба да васпитавају дете – ствар је пропала. И овде постоји велико поље делатности за наше парохије. Потребно је да се у парохији окупи извесна група људи која може да разговара с оваквим родитељима и да им говори како и шта да раде.

На пример, дешавале су се следеће ствари. Немачка прима руске Јевреје – не по верском критеријуму, већ по пореклу. Међу њима има и православних хришћана. И неки људи су то схватили и у заједничкој згради у којој сви живе написали су велики оглас: «Ако неко буде виђен у православној цркви, следећег дана ће бити истеран из Немачке.» Наш свештеник је узео овај оглас и однео га је у државну установу, али су му тамо рекли: «То није наша ствар.» Ужаснуо сам се кад сам од једне парохијанке чуо: «Тајно сам дошла, нико за то не сме да зна.» Људи се плаше! Не знају своја права, своје могућности у слободној земљи. Нису навикли. Зато треба да их учимо како да се понашају, треба да обавимо велики посао међу верницима како би знали које су њихове обавезе према Богу и права у односу на државу.

    

– Владико, говорили сте о слободи. А шта је слобода?

– По мом мишљењу слобода представља такве услове у којима могу да служим Богу и да се не клањам ниједном кумиру. Све страсти су кумири. Човек врло брзо доспева у неку зависност. Али је посебно страшно кад се клања Валу.

– Молимо вас да на крају кажете неколико речи поуке нашим читаоцима: како да се не бојимо да будемо хришћани у наше врло сложено време, кад свет не само да се окреће од Христа, већ постаје све агресивнији према онима који остају верни Спаситељу?

– Треба да се плашимо само једне ствари – да не изгубимо везу с Богом. Бог се не окреће од нас, али се ми окрећемо од Њега кроз грех и издају. Зато је за нас важно да живимо у својој вери, да живимо у тајнама Цркве, да знамо своју веру. И то треба да буде свесна вера, а не само глуво и слепо повођење за оним ко нас учи. Живот Цркве треба да усвојимо као основу свог живота. Треба да будемо спремни да постанемо мученици Христа ради.

С архиепископом Марком (Арндтом)
разговарао је монах Рафаил (Попов)

Са руског Марина Тодић

23/10/2015

Ваш коментар
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBookGoogle, or enter your information:
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

ПОСЛЕДЊИ ДОДАТАК