Зидни календар са ликом цара Николаја II Романова стигао је у Грачаницу на дан Видовдана. Браћа Руси су га послали. Професор Леонас Толваишис стигао је Грачаницу са ходочасничком групом коју предводи Зоран Ћирић из удружења „СВИ ЗА КОСМЕТ“, носећи у рукама повећи пакет.
Одмах сам пожелела да поделим календар. Прва се обрадовала монахиња Теодосија која је узела два. Пробијала сам се кроз народ и делила календаре.Људи су га са радошћу примали. Он нам се смешио у свечаној униформи, леп: истовремено осмехнут и озбиљан. Неки су питали колико кошта, други су желели још за брата или комшију. Убрзо су људи почели да прилазе. За трен је отишао један свежањ, колико сам могла да понесем. Упутила сам се у црквену продавницу по још. Девојке су га расподелиле и делиле на неколико места. Прошетала сам са новим свежњем. Узимали су млади и стари, они са Косова, из Метохије, Црне Горе, Војводине...и ко зна у чије ће све домове ући свети Цар. У порти манастира могло се видети како људи на све стране са пажњом носе његову слику. Само две стотине...
Размишљала сам да није важно ко узима.Када уђе у кућу, он припада свима. Два последња примерка која сам држала у рукама, понудила сам двојици озбиљних мушкараца. „Не, ми нећемо“, рекао је један. „Ми нећемо“, потврдио је други. Тада сам у једном од њих препознала старијег Приштевца. Нисам сигурна да ли је Турчин или Албанац. Дала сам календаре онима који су желели. Када сам се окренула да потражим суграђане, да поразговарам са њима, није их било.
Видовдан је дан који се на Косову чека читавих годину дана. Дан који светли и који обећава. Много је народа, обиље радости и изобиље молитава дели се и прима на овај дан.
На Газиместану сваке године сретнем некога ко ми је драг, коме се много обрадујем. Ове године је то господин Тејлор, Американац, о коме сам слушала пре десет и више година. Његов животни пут кроз православље ме је импресионирао и подсећао на драгоценост коју ми православни хришћани рођењем добијамо. Пријатеља Млађу бих увек када се сретнемо питала за породицу Тејлор, као да смо добри пријатељи...Јер, ревност и начин на који он шири хришћанство у мени изазива осећање између велике радости, благог чуђења и стида. И великог поштовања. Он спознао нашу веру и заволео је свим срцем.
На Газиместан полазим аутобусом који из Београда води свештеник Радивој Панић. Међу њима је и двадесеторо углавном младих, православних Американаца. Помажу мама Вери која свог болесног, у колицима, сина увек води на ходочашћа по косметским светињама. Њихов вођа је био средовечни човек беле косе, којег отац Радивој ослови са „Тејлор“.
На Газиместану се упознајемо, шаљемо поздраве заједничким пријатељима и захваљујемо једни другима. „Хвала Богу за све“, добијамо за узврат. На овом месту ветар увек дува и гаси нам свеће током парастоса.
Беседа духовног учитеља Милутина Тимотијевића, ректора Призренске богословије у Нишу, поучила нас је и поручила нам да нађемо оно добро у својим срцима, да бисмо то добро налазили и у другима.
Није било политичких парола, узвикивања, ни осуда. Бивши и садашњи политичари, иако су били присутни, нису никоме били важни у овај дан. Они и сви ми, били смо само народ који је дошао да ода почаст мученицима који су своје животе дали за крст часни и слободу златну.
Када смо одлазили са Газиместана, док је аутобус кретао, поглед ми се зауставио на човеку са брковима који је уз груди пажљиво носио слику мученика, цара Николаја II Романова.