Велики у благодатним подвизима, велики у божанској мудрости, велики у христочежњивој светости, велики као молитвеник и пастир, свети Тихон је уврстио себе међу свете оце Цркве, те вечнобудне очи Цркве, које видовито воде путем спасења све душе, гладне и жедне Господа и Његове правде. Због многих посведочених чудеса над његовим моштима, овај дивни богоугодник проглашен је за светитеља најпре од народа, а потом и од званичне Цркве 1861 године.
Два келејника светога Тихона, Василије Иванович Чеботарев и Иван Етимов, оставили су нам драгоцене белешке о њему, његовим подвизима и светости живота. Ми ћемо се унеколико осврнути на сведочанства тих живих сведока и очевидаца његових, да бисмо бар донекле завирили у свету тајну његовог светог и богоугодног живота.
Сам свети Тихон казивао је свом келејнику Василију Чеботареву о виђењу које је имао још пре ступања свог у монаштво: „Ово је било до мог пострига у монаштво. Још као наставник ја сам имао обичај и волео да ноћи проводим без сна, бавећи се или читањем душекорисних књига или душекорисним размишљањима. Али ја ти ово кажем келијски, и ти си дужан ћутати о овоме. У месецу мају ноћ беше пријатна, тиха и светла: ја изађох на северна вратанца и стајах размишљајући о вечном блаженству. Одједном се небеса отворише, и тамо се показа такво блистање и светлост, да је то апсолутно немогуће смртним језиком исказати и умом схватити. Али то потраја кратко, па се небеса поново затворише. Од овог необичног виђења у мени се још јаче разгоре жеља за усамљеничким животом. И дуго после овог виђења усхићење ми је испуњавало и срце и душу, па и сада, када се тога сетим, ја осећам у срцу неку веселост и радост“.
Сада да опишем, вели келејник светога Тихона Чеботарев, како је светитељ проводио свој живот у Задонском манастиру,[4] и његове богоугодне подвиге и трудове, уколико сам ја убоги био њихов очевидац.
Прво: Светитељ је имао обичај да за време ручка слуша читање Светог Писма Старог Завета, а ја сам читао. Но при томе падала је у очи његова велика и пламена љубав к Богу. Он је ретко јео без суза умилења, нарочито када се читала књига пророка Исаије. Понекад нареди: „Читај поново ту главу“, а сам остави кашику и почне плакати. Исто тако падала је у очи и његова искрена љубав према ближњима. Скоро сваки дан, чим би сео за сто, он је имао обичај говорити: „Хвала Богу! ето, у мене је добра храна, а моја сабраћа: један, јадник, седи у тамници, други нема потребну храну, трећи нема соли. Авај, тешко мени кукавцу!“ За време пак вечере ја сам му читао Нови Завет, и то дуго. Понекад би ме упитао: „Разумеш ли што читаш?“ И кад одговорим: „Не, ја ово не могу да схватим“, онда ми је он објашњавао по читав сат, па и више. Он је имао обичај да ноћи проводи без сна, а легао би у зору. Ноћи је проводио у молитви с поклонима; при томе молитве његове нису биле хладне већ веома жарке, лиле су се из скрушена срца, тако да је понекад гласно вапијао: „Господе, помилуј! Господе, поштеди!“ и још додавао: „Хранитељу помилуј!“ а сам је главом ударао о под. Све то он је радио из великог унутрашњег жара и љубави к Богу. У саму пак поноћ он је излазио у предњу келију, и певао свете псалме тихо и умилно. Када је бивао у мрачним мислима, певао је псалам: „Благо мње, јако смирил мја јеси“…, а када је бивао у ведрим мислима, певао је псалам: „Хвалите Господа с небес“…, и остале радосне псалме, и то свагда са умилним сузама и срдачним уздасима.
После ручка светитељ се одмарао један сат, а каткад и више. После тога читао је житија светих отаца и друге књиге. У летње време он се шетао по манастирској башти и позади манастира; тада ми је наређивао: „Ако бих ти био неопходно потребан, немој ми прилазити, него се накашљи, и ја ћу се осврнути“. Ја сам тако и поступао. Али једном приликом он беше у башти, и ја, не прилазећи му, накашљах се много пута, Међутим он, удубљен у мисли, није то примећивао, него је клечао према истоку са рукама подигнутим к небу. Ја му приђох и рекох: „Ваше Преосвештенство!“ Он се толико уплаши, да га чак и зној проби, и рече ми: „Ето, срце ми дрхти као голуб, а ја сам ти давно говорио да се накашљеш не прилазећи ми“. Ја му одговорих да сам се накашљивао, нашта ми он рече: „ја нисам чуо“. – Он никада и никуда није ходио нити путовао без Псалтира; Псалтир је увек имао при себи, и најзад га је знао сав напамет; њиме ме је он и благосиљао. Путем он је свагда читао Псалтир, а понекад и наглас певао, и мени показивао, или ми неки текст објашњавао. Он је сваки дан ишао на свету литургију, и сам певао за певницом, и то ретко кад без суза. Може се рећи, он је имао од Бога нарочити дар суза, и из његова два ока стално су текла два потока. Он се ретко, врло ретко осмехивао; а осмехне ли се чему, одмах би рекао: „Прости, Господе! ја бедник сагреших пред Тобом“. Он се веома чувао празнословља; обично је разговарао о вечним мукама и о вечном блаженству, о пороцима и о хришћанским врлинама. Од природе имао је одлично памћење; изврсно је знао Свето Писмо и Старог и Новог Завета, и увек наводио текстове из Светога Писма, и указивао из које је књиге и главе; исто тако наводио је многа места и из житија светих отаца.
Светитељ Тихон често нам је говорио: „Ко у нераду живи, тај непрестано греши“. А сам он увек је нешто радио.
У својој келији светитељ Тихон је имао само оно што је најпотребније. Постеља му је била: распрострт ћилимчић и два јастука; покривач није имао већ овчију бунду; опасивао се кожним појасом; имао је једну мантију, и то од грубе вуне; и бројанице је имао врло просте. Он није имао ни сандука нити каквог ковчега, већ само једну кожну торбу, и то стару; куд год је путовао, њу је носио, и у њој књиге и чешаљ. У својој келији није имао других украса сем светих икона.
Треба рећи нешто о милосрђу и милосрдним делима светог Тихона, вели келејник Чеботарев. Он је радо хранио сироте и беспомоћне, убоге и ниште; речју, он је све раздавао: и пензију коју је добијао, и велике количине новаца које су му слали богати људи; чак је и рубље своје раздавао, и остављао само оно што је на себи имао; раздавао је и хлеб који су му слали добротворне спахије; усто је и сам куповао хлеб и раздавао. Од њега су сиромаси добијали и одећу и обућу; ради тога он је куповао бунде, кафтане, платно, стоку, и све то раздавао сиротињи. Значајно је ово: дан у који су к светитељу долазили многи сиромаси и он раздао много новаца и других ствари, увече тога дана он је бивао веселији и радоснији; а дан у који је код њега било мало сиромаха, он је тога дана бивао тужан. Смело кажем: он је био око слепима, нога хромима; његова су врата увек била отворена свима сиромасима, ништима и путницима: они су код њега налазили храну, пиће и утеху.
Други келејник светога Тихона, Иван Етимов, између осталога пише о њему и ово: Преосвећени је имао таква својства душе да је људе који су га грдили, ружили, вређали и клеветали, само горко оплакивао; сажаљевајући њих, он је виновником тога сматрао непријатеља Божјег и хришћанског – ђавола. А када би неко од таквих људи увидео своју кривицу и замолио Преосвећенога за опроштај, он га је са сузама радости загрлио, целивао и опростио му од срца, препуног љубави. И тада је обично изговарао тако пријатну поуку, да је од непријатеља и ругача правио себи пријатеља и друга. Дешавало се: Преосвећени раздаје гомили просјака новац, свакоме према његовој потреби; али би понекад онај који прими мање стао у очи грдити Преосвећенога, називајући га најпогрднијим именима; Међутим Преосвећени се не само није љутио на то него је, смешкајући се као на малу децу, понекад одговарао овако: „Хајде, вређај! вређај још више!“ И онда би и таквоме дао још, са жељом да и њега задовољи, да не би отишао ропћући. – Преосвећени је нарочито био милостив и дарежљив према удовама и сирочићима. По урођеном човекољубљу свом он је толико био сажаљив према свакоме, да је мужика, који би се разболео на путу за град Задонск, узимао к себи у келију и неговао га док не оздрави. Његове су келије биле отворене не само беднима и сиротама и старима него и свима путницима.
Отац Митрофан, пише келејник Етимов, казује ово: Преосвећени ми је причао да је ноћу обилазио око цркве и молио се: „Господе, покажи ми оно што си уготовио онима који Те љубе“. И кад је молећи се тако стао према олтару, он имаде овакво виђење: отвори се сво небо, и манастир обасја силна светлост, и би глас: „Види шта је уготовљено онима који Бога љубе“.
И виде он неисказана блага, и од страха паде на земљу, и једва је могао да допузи до своје келије.
Упокојио се у Господу кога је неизмерно љубио, свети отац наш Тихон и сам се удостојио тих неисказаних вечних блага, благодаћу и човекољубљем Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.