Прот. Андреj Ткачов. ”Земља чуда” и друге приче

Током последњих четврт века у Русији је све присутнија јединствена појава да се свештенослужитељи прихватају пера и постају писци. Најчешће пишу дела која углавном личе на проповеди или житија, мада су границе њиховог стваралаштва често далеко шире, и има много примера да свештеници постају одлични публицисти и књижевници, а њихова дела добијају највише оцене.

У огромној већини случајева, кључну улогу у овом стваралаштву има тежња ка проналажењу нових форми, са циљем да се људима пренесу јеванђелске истине и речи спасења.

И тако, вољно или невољно, служитељи Цркве дају свој допринос ризници руске књижевности, чија су многа дела прожета јеванђелским духом, идејама борбе добра и зла, покајања и вечног трагања за истином и смислом нашег постојања.

Аутор књиге коју држите у рукама добро је познат у Русији као плодан проповедник, црквени публициста, полемичар, апологета и талентовани мисионар. Овом приликом он нам се представља и као аутор прича-есеја. Одмах да нагласимо да о. Андреј није задао себи циљ да се опроба као писац и књижевник. Идеја за настанак ове књиге родила се у уредништву издавачке делатности Сретењског манастира, које га је замолило да од својих радова изабере оно што може да се окарактерише као књижевно стваралаштво. Тако је настао овај изванредни зборник.

Земља чуда је убрзо стекла популарност, добила је низ књижевних награда и издата је у неколико тиража.

Веома се радујемо што је издавачка кућа Бернар сматрала неопходним да ова књига треба да се преведе и објави на српском језику. У том смислу, Бернар наставља своју традицију упознавања српског читаоца с најбољим примерима руске духовне прозе. Са своје стране желимо да изразимо наду да ће ово издање наћи свог благодарног читаоца, и да ће представљати још један пример плодне сарадње наших издавачких кућа.

Види такође
Старица Старица
Протојереј Андреј Ткачов
Старица, што се оно каже, никако да умре. Све донедавно је у селу устајала с петловима, пословала по кући и око куће и тек је кад би наступила хладноћа дозвољавала унуцима да је одвезу у град да презими код њих.
Умро ми је друг Умро ми је друг
Протојереј Андреј Ткачов
Разумеш, умро ми је друг. Нисам ни знао да ми је толико драг. А назвао сам га и глас његовог детета ми одговара: „Тата је умро.“ Где сам стајао, ту сам и сео и заплакао. Умро је Валера! Не могу да замислим да није у покрету. Не могу да замислим гранитни споменик с његовом фотографијом на којој се смеје.
Професор Професор
Протојереј Андреј Ткачов
Има старих професора који су отишли у пензију, али не могу да живе без школе. Често управо они држе наставу у групама целодневног боравка или за пола плате раде нешто друго.
Град којег нема Град којег нема
Протојереј Андреј Ткачов
Зар сам мислио да ће бити другачије? Нисам. Разумом сам схватао да не може и не треба да буде другачије. Али сам у срцу осетио непријатан бол.
Архијереј и режисер Архијереј и режисер
Протојереј Андреј Ткачов
Притом архијереј и режисер, како год да окренеш, имају нешто заједничко.
Ваш коментар
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBook
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

×