Стрељање грађанина Романова или пак ритуално цареубиство?

    

Тешко је објаснити мистериозну хистерију нашег либералног друштва у вези са новошћу о томе, да Истражни комитет у случају цареубиства у ноћи 17.јула 1918.године истражује између осталог и могућност ритуалног карактера тог злочина.

Још је чудније то, што су се од првог тренутка дискусије, са повишеним тоном, у исту укључили представници традиционалне конфесије Русије – јудаизма: веле, пред нама је антисемитска оптужба. Пре ће бити да су неразумевање испровоцирали исти они либерални новинари, који су помешали (или се само правили да су помешали) две савршено различите ствари – „ритуално убиство“, то јест убиство са религиозним, мистичким мотивима и употребом ритуала и симболике, и „крваву клевету“ – то јест, средњевековни мит о рабинима који на Пасху убијају хришћанске младенце. Новинари су почели да позивају рабине са глупим питањем: „Да ли је истина да вас РПЦ окривљује за убиство цара?“ На шта, наравно, представници јеврејске заједнице нису могли, а да не одреагују негодовањем. Лукаво навођење.

Заправо, ритуална убиства су сатанска и окултна, за њих су се сумњичиле и руске секте, као хлисти. Усамљени психопата апсолутно може да се надахне дивљим квазирелигиозним идејама и такође изврши ритуално убиство.

За разлику од „крваве клевете“, којој се стидела да прибегава чак и хитлеровска пропаганда, ритуална убиства од стране сатаниста, секташа и окултиста, су, авај, део наше свакодневнице. 19. новембра, у америчком затвору је умро секташ и организатор ритуалних убистава Чарлс Менсон. Православно свештенство, с времена на време, постаје жртва манијака сатаниста: присетимо се убиства монаха Оптина Пустиње на Васкрс 1993.године или расправу у саборном храму Јужно-Сахалинска, у фебруару 2014.године.

Лицемерје наших „слободоумних“ је очигледно – док вичу о привидном „антисемитизму“, затварају очи на очигледне чињенице: међу привидним атеистима бољшевика било је пуно окултиста – од народног комесара за просвету Луначарског, до једног од главних наручиоца цареубиства – Свердлова. То, што су секташки мотиви код оснивача совјетске власти били изузетно јаки, сведочи и култ црвене звезде (при томе, она се прво представљала обрнуто), и чудна завера са Маузолејем, која се може објаснити не толико поштовањем мртвог Иљича, колико надом на његово оживљење...

Сав рани бољшевизам био је испуњен мрачном, свакако не безазленом симболиком, а у поступцима његових вођа пројављивала се не само политичка, већ нека метафизичка мржња према цару, пређашњем хиљадугодишњем уређењу Русије, и разуме се, цркви.

У материјалима истраге у вези са стрељањем царске породице, постоји много сведочанстава која заслужују пажњу: чудни графити на зидовима, од којих се део чини као бесмислица, а део има смисла, попут цитата код Хајна, на немачком, који је саставио неко врло паметан: «Belsatzar ward in selbiger Nacht / Von seinen Knechten umgebracht» „Валтасара су ове ноћи убиле његове слуге“. Валтасар се у Библији звао вавилонски цар, али његово име је аутор цитата изврнуо – уместо Belsazer, написао је Belsatzar, да би се добила титула – tzar.

Само овај цитат ставља крај на несавесне шпекулације неосовјетских апологета о „стрељању обичног грађанина Романова“. Убијали су цара. Руског цара. Сакралну фигуру и центар хиљадугодишње Руске државности.

„Нико неће порицати да је император, и по абдикацији, остао, безусловно сакрална фигура, симбол. Убиство цара и његове породице, које ставља последњу тачку на постојање, за нову власт тако мрске тристагодишње династије Романов, било је посебна ствар, за многе испуњена ритуалним, симболичким смислом“, – приметио је Епископ јегорјевски Тихон (Шевкунов), секретар Патријаршијске комисије за проучавање резултата експертизе остатака царске породице.

Овде се и крије узрок бучног метежа наших „либерала“. Не штите добро име јеврејског народа – спољашње околности убиства ничим не подсећају на мит о „крвавој клевети“. Они не желе да званично, на државном нивоу, буде установљена чињеница да је те ноћи у подруму Ипатијевског дворца убијен Цар, а не „грађанин“, да су убице у томе виделе смисао својих деловања да заувек раскрсте са руском православном монархијом као средиштем оних духовних сила, које се, према светоотачком учењу, супротстављају светском злу у свим његовим облицима.

Руско правосуђе је, безусловно, обавезно да у оквирима своје истраге сагледа све верзије догађаја. Ипак, немамо посебне сумње у то да џелати јекатеринбуршке трагедије нису свесно знали да чине управо цареубиство.

А кога штите и коме служе они, који се труде да одведу истрагу до лажних трагова, који распламсавају религиозну мржњу, покушавају да „запуше“ дискусију причама о томе да је „антисемитизам“ истраживати злочин ритуалног карактера– наравно, врло је интересантно сазнати.

Ваш коментар
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBook
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

×