8/14/2011
Живојин Ракочевић
Етничка изолованост, страх од другога и формирање гета већ 20 година су начин живота и модел опстанка за Србе на Космету
Приштина и цео простор Косова и Метохије, што се цивила тиче претварао се у две колоне, једна је већински ишла према Албанији, а друга претежно према централној Србији
Манастир је миниран под доласку Кфора, а данас једва може да се препозна камење које је некада чинило зидине овог здања
Испред је тешка метална рампа, около су колутови бодљикаве жице, замршени и нагомилани од многих додавања. Из металног контејнера излази полицајац, одмахује руком, што значи да се може ући у манастир Девич код Србице.
Утврђено да на том месту земља није померана последњих сто година
Екстремне групације из манастирске околине и јавно мњење ниједног тренутка не сагледавају несебичност братства Високих Дечана које је у најтежим тренуцима НАТО бомбардовања и сукоба између Срба и Албанаца пружало помоћ локалном албанском становништву.
Служба одржана упркос томе што је Црква Светог Николе заштићена законом о специјалним зонама, у којима без дозволе СПЦ и српске заједнице није могуће изводити обреде
Уништавање гробаља у протеклих двадесет година је део систематског уклањања трагова српског и православног присуства на Косову и Метохији
Ја, мама од 82 године и сестра успели смо да се вратимо у Косово Поље. После толико година овде се изградило много објеката да је тешко за људе да се снађу, каже Влада Вукадиновић
Страх је пресудио, због њега десет дана нисмо успели да убедимо ниједног избеглог Србина из Неродимља да нам покаже пут до овог места и свој крај
Стално одузимање људских права довело је десетине хиљада Срба на КиМ у институционални гето
Оно што нису завршиле тројке које су слушале којим језиком ви говорите на некој градској улици на Косову и Метохији, сада довршавају институције. Институције желе да задовоље форму а да притом униште језик који је у званичној употреби.
У повратничком селу у близини манастира има двадесет двоје људи са осморо деце. - Живе са истом скромношћу и трпељивошћу као и манастир Будисавци. - Нико не размишља о продаји земље, али им је помоћ неопходна
Док у разговору меша екавицу и ијекавицу, тврди како је призренска вода пресудна за квалитет хлеба, и смеје се.
Господско лице Сенке Јововић, мајке убијеног Ивана, личи на камен који је постављен изнад места где је издахнуо њен син. Стоји усправна и нема, гледа у своје дете, гледа у нас и у године које је однело зло
У уторак сахрањена грачаничка игуманија Ефросинија била је монахиња која је готово читав живот провела служећи у овом манастиру
На Косову се од Срба тражи да пристану на албанску пројекцију слободе. Албанцима је важнија било каква борба против Срба од сопствене независности, јер док траје борба, постоји и привид независности
Муке породице Крстић која живи у селу Љевоша, али без папира јер их систем не препознаје
На питање шта је Еулекс у међувремену урадио „Политици” је је јуче стигла једна једина неписмена реченица: „Случај је на разматрање од стране канцеларије специјалног тужилаштва Косова (СТРК)”
Цркву подржавају најзначајнији западни политичари, а истовремено косовске власти, као њихови пулени на терену, настављају с терором против светиња, гробаља и верника
„Политика” је дошла до интерних НАТО докумената из којих се види да је Кфор у лето 1999. ухапсио па пустио војнике УЧК који су масакрирали жетеоце из Старог Грацка
По доласку Кфора ниједан храм Српске православне цркве није остао читав, у општини Сува Река није остао да живи ниједан Србин, нико се, већ четрнаест година, није вратио
Одузимање сваке националне или државне димензије прославе Видовдана на Косову и Метохији основни је циљ свих напада и провокација протеклих година
По благослову епископа Теодосија, архимандрит Михаило је започео велико подизање комплекса српског цара Душана, где је дословце све за обнову и где се мора почети од темеља, како од конака, тако и од две цркве од којих су сачувани само ниски зидови.
Дошао је Албанац и пожњео ми жито. Каже да земља није моја. Ја сам поново преорао њиву и сејаћу, а ко ће жњети видећемо”, каже Славољуб Савић из Батуса
Боли нас равнодушност. Осећај је да нико не мари за нас. Прође овај страшни дан, после тога нас нико не зове, нити пита како смо”, казала је Јелена Драговић, путница аутобуса „Ниш-експреса” дигнутог у ваздух пре једанаест година, у Ливадицама код Подујева.
Деветорица богослова, професори и свештеник са породицом повећали су број српских становника Призрена за 100 одсто.
На куцање и питање: „Има ли кога?”, глас с оне стране врата спремно одговара: „Има, било је и биће!”.Тако је свих ових година. Ко год да је у Ђаковицу дошао радовало му се као најрођенијем, као да је једини и најважнији гост на свету, што он у овој осамљености и јесте био. У срцу града,у ком су живеле читав живот ђаковичке баке Пољака Кастратовић, Јела Мијовић, Надежда Исаиловић и Васиљка Перовић,среле су се,после рата 1999. године,са потпуном изолацијом и само су ретке комшије желеле, понекад кришом, прозборити по коју реч. Хаос и брутално етничко чишћење старице су преживеле у својој скромној цркви и трошној лепој кућици из деветнаестог века.
Гораждевац код Пећи заувек је обележен злочином када је још неоткривени злочинац убио двојицу дечака и ранио још четворо младих
