Колико су последње године двадесетог века за нас са Косова и Метохије биле велики потрес и преокрет у многим ситуацијама постајемо свесни тек много, много касније. Били смо као кротке овце спремне за клање или као глинени голубови спремни за одстрел. Редослед убистава полицајаца, деце у кафићу у Пећи, сва појединачна и групна убиства после двадесет три године тешко је начинити. И њихови бројни гробови подсећају и опомињу.
Међутим, постоји списак оних који су киднаповани и нестали у току 1998. године па до 24. марта, до почетка бомбардовања и тај списак садржи 144 имена. За мирнодопско време за земљу која је веровала да живи у миру, много, премного.
И постоје они који још увек чекају правду и истину, који чекају макар честицу онога, а можда и тело, њима најдражег ко је у неком тренутку косметског мрака нестао. У Удружрњу породица киднапованих и несталих лица на Косову и Метохији постоји списак имена, постоји документација, негде се знају отмичари и мучитељи. На земљи правде још увек нема за све оне мајке, супруге, децу, браћу и сестре који чекају и окупљају се да би се чуо њихов глас. Како је тврдо срце светских покровитеља и делилаца правде, а познавалаца истине све даље од ових људи, тако су они- стрпљиви чекаоци- међусобно све повезанији. На жалост, све су усамљенији јер не ретко људи „хоће да заштите себе... исувише је тешко , не могу да поднесу ту причу...све знају а немоћни су да помогну...“ па се не прикључују ни људи из најближе околине.
Тако је Удружење породица киднапованих и несталих лица са малобројнима који прате њихову достојанствену тугу у Косовској Митровици одржало трибину сећања на сам почетак лета пре двадесет и три године. Тада је на површинском копу Белаћевац код Косова Поља одведено деветорица радника. Вукмировић Драган, Аџанчић Зоран, Гојковић Филип, Аџанчић Душан, Трифуновић Мирослав, Аџанчић Пера, Буха Мирко, Савић Србољуб, Лемпић Божидар непосредно испред предузећа- нестало је. Одведени су у непознатом правцу. Недељу дана раније, вероватно као упозорење киднапован је Спасић Жарко.
До породица су неко време стизали гласови да су живи. Добили су информацију да постоји потенцијални сведок спреман да лоцира место где су сахрањени рудари, али сви посматрачи, истражитељи, комисије, Унмик, Еулекс- зауставили су истрагу.
На овој трибини тихе заједничке муке чули су се готово невероватни подаци. Након доношења Резолуције Савета безбедности 1244 и после потписивања војно-техничког споразума у Куманову и доласка војних снага КФОР-а, киднаповања и нестанци нису престали него су се током јуна и јула интензивирали. Жртве су били цивили српске и других националности. Нестајала су и лица албанске националности која су била лојална Србима.
Током конфликта, након 1998. године нестало је 6064 лица, а судбина још није позната за 1639 лица од којих је 568 српске и неалбанске националности.
Од 144 лица која су нестала у време „мирне године“, када су нестали и рудари из Белаћевца још 78 води се као нестало, међу њима и рудари. Од 701 Срба и неалбанаца који су нестали или киднаповани непосредно по доласку КФОРа још увек се 420 води као нестало.
Комисија Владе Србије за нестала лица има податак о постојању 144 логора за Србе до 2003. године. Траже истрагу, али она се не покреће. Траже истрагу и за логоре у Албанији, али је то још теже. Траже идентификацију за још 354 тела и делова тела киднапованих и несталих која се налазе у мртвачници у Приштини.
Траже ископавања на одређеним локацијама где су већ почета па прекинута. Траже истаживања и за оне локације где са сигурношћу знају да постоје закопане или удављене жртве, али помака нема.
Породице киднапованих траже да питање несталих постане хуманитарно и правно питање, а не политичко. Верују да злочини не смеју бити заборављени, а починиоци не могу остати некажњени. Траже достојанствен живот за породице које су остале без храниоца. Траже пензије за и за оне породице које још увек нису пронашле тело самим тим и нису прогласиле мртвим свог оца или супруга. И да нико други нема право да несталог прогласи мртвим, осим његова породица. Очекују солидарност и других јавних предузећа у којима су радили нестали да помажу породице на начин како то ради ЕПС. Од радника ЕПС а 26 је убијено и 13 киднаповано. Преко пет хиљада радника отерано је са својих радних места.
У кратким разговорима сусрећете жену са штаком којој је у Вучитрну нестао брат. Младу жену којој је нестао отац. Па Стојковића из Урошевца коме су нестали отац и брат. Будимир Миленковић из Приштине штеди ваш мозак и срце па кратко прича како су задавили његовог оца и одвели брата. Све то гледала је његова сестра са својом осмогодишњом девојчицом. У Француској су пронашли убицу; за диловање дроге и убиство осудили су га на шест година затвора. Пустили су га после три године, прогласивши га за неурачунљивог. Скамењен човек прича како је присуствовао суђењу од три рочишта. И друго шта је преживео, а ја немам снаге да срочим.
Корона је однела животе великих бораца за истину Веске Мајмаревић, Драгише Мурганића и Милорада Трифуновића. Удружење ће их памтити.
И сви заједно памтиће исповести само једног дела уцвељених мајки, деце, очева, жена и браће које су састављене у документарном филму „Трагом истине- где су?“