У заказани дан дежурни ме је пробудио у зору како бих се без сувишног испраћаја обукао и отишао на трећи спрат. Спремам се и видим – имам свету водицу. А како да је понесем? Ако буде провера, неће ми поверовати, још ће помислити да носим узорак воде као у филму „Председникова грешка“... И одлучио сам: покропићу војничке шињеле! Били су окачени у непосредној близини.
– Господе, благослови другове моје! – и почех да их прскам водом.
Момци спавају тако да топ не може да их пробуди, а дежурни је видео. И шта је могао да помисли? Тим пре што је био један од мојих противника. Воде овог Стењајева у Сибир као последњу вашку, издајника домовине. И он нечим полива – сигурно бензином, чим би другим? Одлучио је да запали рођену јединицу!
Ухватио ме је обема рукама отпозади:
– Аха, ухватио сам те! Шта то радиш?
– Па поливам шињеле светом водом, – кажем му.
– Зашто?
– Да би момцима било лакше да служе.
Склонио је руке:
– И шта, то помаже?
– Наравно, – кажем, – помаже.
– А можеш ли и мене?
– Могу! – и све што је остало пролио сам му на главу.
– Шта, тако треба – да ме полијеш толиком водом?
– Што више, то боље! – рекао сам му.
Овде, узгред речено, желим да поменем још једну сличну причу, од раније. Кад су многи већ знали да сам верник и кад смо почели да водимо разговоре на тему православља, испоставило се да тројица међу мојим новим пријатељима нису крштени. Назвао сам свог духовника оца Димитрија – понекад нам је било дозвољено да телефонирамо својима – и рекао сам му да овде има тројица војника који желе да се крсте. Рекао ми је:
– Можеш и сам да их крстиш. У Цркви постоји правило да крштени хришћанин, чак и ако је мирјанин, може да крсти другог човека, али касније такво крштење треба да буде допуњено миропомазањем од стране свештеника. Тим пре је то умесно у војсци где постоји опасност по живот и где људи у принципу не знају куда ће сутра бити послати.
Испричао сам ово момцима и они су пристали да се крсте. Тајна се одвијала у прилично забавним околностима. Одлучио сам да их крстим једног по једног како бисмо то максимално сакрили од недобронамерних. Војници после повечерја обично одмах падну у кревет и моментално тону у сан, пошто се у току дана поприлично уморе. Рекао сам првом оглашеном:
– После повечерја сачекај једно пола сата ради сваке сигурности, па неприметно отиђи до купатила, а ја ћу после неколико минута доћи за тобом. Само пази да не заспиш!
После повечерја је наступила тишина, светло је угашено, чекам и одједном видим: у мраку кроз ваздух лебди бело људско тело без ногу! Као авет. Он се нечујно кретао у белом вешу и црним чизмама које се нису виделе у тами. Тихо сам склизнуо с кревета и кренуо за њим.
Претходног дана сам му објаснио како ће се крштење одвијати и да ћемо све морати брзо да обавимо, и у тренутку кад је већ био крштен и кад сам ја по правилима обреда ишао с њим око лавора с водом неочекивано је ушао један војник да опере чарапе. Прострелио нас је погледом, али је онда показао да га се то не тиче, стао је по страни и почео да пере своје чарапе.
А ја све треба да завршим: новокрштеног кропим водом и тихо, да не чује онај други, говорим му на ухо одређене речи.
И војник који је прао чарапе није издржао и озлојеђено нам је рекао:
– Педери, ви стварно нисте нормални!
Кажем му:
– Зашто тако грубо?
– Па зашто га прскаш?
Кажем му:
– То је крштење.
– Како крштење? Зар си ти поп?
– Не, нисам поп, – кажем, – ја сам крштен, а крштен човек може да крсти другог човека у тешкој ситуацији.
– А-а-а, крштење... И ја сам крштен. А шта је то, света вода? Где си је набавио?
– Имао сам мало богојављенске, – одговарам му.
Он каже:
– Попрскај ме!
Попрскао сам га врло срдачно, само што нисам сву воду просуо. Он се смеје, а ја му кажем, као и у догађају са шињелима:
– Што више, то боље!
Тада су крштена тројица људи; човек из комсомола је за то сазнао, зато су момци и посумњали на њега да ме је он издао. Кад смо седели за време испраћаја један Грузијац му је викнуо:
– Што си се покрио по глави – правиш се да си заспао! Ниси ти заспао, твоја савест је заспала!
Момци су с њим врло оштро разговарали.