29/6/2016
Протојереј Олег Стењајев
Једном сам био позван да причестим једну верујућу болесну жену. Дошао сам и видео да је баш у позним годинама – вероватно је имала преко деведесет година. После исповести и причешћа поставио сам јој питање које увек постављам људима у сличној ситуацији, при чему већ унапред могу да претпоставим какав ће бити одговор
Свако од нас има светле успомене о животним тренуцима кад су се у некој прилици испољила наша религиозна осећања, кад смо имали неке духовне доживљаје.
У мојим сећањима отац Данило се појављује као неки прозрачан човек. Имао је тако танану конструкцију да кад се рукујеш с њим, осећаш да му је рука крхка, бестежинска и као да светлост продире кроз кожу. И сећам се његових блиставих очију и одблеска од стакла огромних наочара и добродушног и отвореног осмеха за сваког – као за најбољег друга – он је сав био човек који светли.
Познати правник пре револуције Плевако сакупљао је занимљиве случајеве из адвокатске праксе кад је одбрана на суду била стопостотно успешна. Описао је следећи догађај.
У совјетско време су ми моји другови из заједнице оца Димитрија Дудка, Вадим и Алик предложили да одем код једне старице у позним годинама која се као девојчица од пет година једном срела са светим праведним Јованом Кронштатским.
Заправо, проблем с влашћу се дешава на следећи начин. Свети оци тврде да ће нам, ако будемо живели побожно, Господ послати добронамерну власт која ће се лепо опходити према нама, а ако будемо живели лоше у моралном смислу, послаће нам сурову власт као казну за наше грехове.
Човек понекад има прилике да чује од неких људи таква измишљања као да су скоро сви свештеници у време Совјетског Савеза сарађивали с КГБ-ом, да су сакупљали податке о својој сабраћи за ову канцеларију, па чак и да су откривали тајну исповести.
Једном се десило да сам разговарао с једним јеврејским рабином који је дошао у Москву и на разговор сам га одвукао на једно врло некошерно место – ресторанчић „Јолки-палки“ код метро станице „Третјаковска“.
У совјетско време, почетком 1980-их година познавао сам једног човека који се звао Серафим Иванович Марин. Преко двадесет година је провео у затворима и логорима због проповедања Јеванђеља. Имао сам шеснаест година кад сам се с њим упознао. И он ми је испричао следећу причу о свом брату Николају.
Други чеченски рат који је представљао жетоки сукоб између руске војске и чеченских терориста-вахабита показао је да је наша омладина у потпуности способна да се надахне идеалима прошлих генерација.
За време једног од путовања у Чеченију – пет пута сам имао прилике да боравим тамо – нашао сам се у једној од руских војних јединица код Гудермеса.
За време другог Чеченског рата – то је било 1998-2000. године – ми смо по благослову свештеноначалија организовали добротворне и мисионарске програме на територији Републике Чеченије.
Још 1990-их година сам имао прилике да разговарам с једном баптисткињом која ме је, а да ни сама то није желела, још једном чврсто уверила у то да човек треба да има икону испред себе кад се моли
Једном су у храм Преображења Господњег на Ординки где сам тада служио и бавио се рехабилитацијом људи који су доспели у секту дошли супружници и испричали су ми своју невољу
Једном, док сам још похађао богословију, позван сам на заједнички скуп педесетника из разних заједница, притом су и човек који ме је позвао, и многи други од њих знали да сам православац.
Једном док сам служио у унутрашњим снагама МУП-а у Кемеровској области од једног официра сам сазнао да се међу затвореницима налази један баптиста који је на издржавању казне баш због вере, иако је формално осуђен због нечег другог.
Сео сам на неки табуре насред ове пијаце, људи су ме одмах опколили, нешто причају, нешто питају – ја, разуме се, ништа не разумем.
Како се одвија преобраћење човека? Немојте мислити да је мисионарска служба налик на шах: победио сам га својим аргументима – он је изгубио, предао се и постаје православац.
Мисионарењем на улицама сам почео да се бавим још у совјетско време, крајем 1980-их година. Тих година – а то је било време Горбачовљеве перестројке – Арбат је управо постао пешачка зона и одмах су почеле да се организују разне масовне манифестације под отвореним небом.
У Паризу сам боравио средином 1990-их година. После обиласка Свете земље ово је било моје треће путовање у иностранство.
Кад се 1989-1992. године десио војни конфликт у Придњестровју ја сам још био у Заграничној Цркви и служио сам у обитељи Свете Марте и Марије. Замолили су ме да одем у Придњестровје и да однесем тамо хуманитарну помоћ за Црноморску козачку војску (ЦКВ).
Патријаршија је одавно хтела да врати обитељ Свете Марте и Марије, чак су око ње правили литију, сећам се да је на њеном челу био солнечногорски владика Сергије.
Почели су да врше притисак на мене: или престаните да помињете или напустите парохију. Осим тога, властима се није свидело до што често имам госте.
У ствари, првобитно је текст био: „Изнад неба плавог“ – то су били стихови о Новом Јерусалиму, небеском граду, рају. Али наравно, ово није био рај, био је то скоро пакао, овде је људима страшно тешко да живе, размишљао сам гледајући сјај равног квадрата затворске територије.
У заказани дан дежурни ме је пробудио у зору како бих се без сувишног испраћаја обукао и отишао на трећи спрат. Спремам се и видим – имам свету водицу. А како да је понесем?
Овде је мој задатак био да не слажем, зато што човек у том случају губи Божју помоћ. Господ је рекао: А кад вас поведу да вас предаду, не брините се унапред шта ћете говорити, нити се припремајте, него што вам се даде у онај час оно говорите; јер нећете ви говорити него Дух Свети (Мк. 13, 11).
У међувремену је објављена регрутација за војску мојих вршњака. А ја имам проблеме с бубрезима и сумња се да имам дијабетес: шећер ми је повишен.
Има један свештеник који се не плаши да разговара с парохијанима, чак радо разговара и с омладином, он ће ти одговорити на сва питања!
Увек сам гајио љубав према старим стварима, према старим иконама и књигама. У наш храм Рођења Мајке Божје људи су често доносили старе књиге, ако би, на пример, неко од укућана умро и у породици више није било верника.
Деда је касније прошао кроз три немачка концентрациона логора и Немци су га само на првом испитивању ударили у лице, после га никад нико ниједном није дирнуо све до последњег дана у заробљеништву.
Протојереј Олег Стењајев је један од познатих савремених свештеника Руске Православне Цркве. Дуги низ година ради као мисионар у земљи и иностранству. Познати је хришћански проповедник и аутор низа публикација посвећених библијској анализи и актуелним проблемима повезаних са животом Цркве и друштва.
Пре неколико месеци, убрзо после Васкрса, који је огромна већина хришћана због познатих разлога дочекала код куће, отац Олег је у једној од својих беседа детаљно говорио о томе како се према карантину односи Свето Писмо и како православац треба да се понаша за време сличних епидемија.
Оцена: 8|Гласови: 133
Светитељ Амвросије Медиолански је говорио: „У читавом писму дише благодат Божија, али у слаткој песми псалама она дише првенствено. Историја подучава, закон учи, прориче, предсказује, морал убеђује, а књига псалама уверава у све ово и представља потпуни лек за човечије спасење.“
Оцена: 8|Гласови: 100
Сви знају да је пушење опасно по здравље. А да ли ту постоји и духовна опасност? Зашто се та погубна навика сматра грехом? Па и у православној Грчкој пуше чак и свештеници. За одговоре на ова питања обратили смо се пастирима Руске Цркве.
Оцена: 9.1|Гласови: 13
Вероватно je свакоме од нас познато стање када почињеш да се молиш и кроз неко време одједном схваташ да речи молитве не дотичу срце, изговараш их механички, а мисли су ти већ одавно прешле на неке свакодневне проблеме. Како да сачувамо усредређеност у молитви, како да избегнемо расејаност? Своје савете дају пастири Руске Цркве.
Оцена: 5.6|Гласови: 5
Злословље је грех од кога је, вероватно, најтеже уздржати се. А и ми се не трудимо посебно на том плану: тамо смо некога осудили, ту смо „нешто невероватно!“ сазнали и испричали другима, оговарали власт... Међутим, злословље је озбиљан грех и ако се оно укорени то може имати веома штетне последице.
Никита Попов
Протојереј Олег Стењајев је 1999-2000. године, за време Другог чеченског рата, неколико пута одлазио у Чеченију. Он говори о томе који је био циљ ових путовања и каква је мисија свештеника за време оваквих сукоба, зашто се освећује оружје и да ли се Христос може проповедати муслиманима и како.
