У храму сам певао у хору за левом певницом и читао. Чтец сам био од детињства, још ме је бака научила, али сад сам већ званично обављао ту дужност и радио сам целе година, а после сам поднео документа за богословију. Две године сам био редован студент, али сам после због породичних околности прешао на ванредно студирање и отац ректор ми је одмах предложио да будем рукоположен. Позвао ме је и рекао ми је да је владики Валентину из Тамбовске епархије потребан ђакон за град Кирсанов. Сложио сам се зато што је требало да помажем родбини и ближњима – више нисмо имали довољно средстава, бака је често боловала, није могла да ради.
Рукоположен сам у самом Тамбову, па су ме послали за Кирсанов. Прва парохија је прва љубав. Кад се човек рукополаже, он као да се венчава за парохију – поју се исте песме као приликом венчања.
У Кирсанову сам за становање добио половину дрвене куће недалеко од храма. Пре тога никад нисам имао свој стан, а сад сам добио пола куће и башту с љуљашком.
Имао сам двадесет пет година и први пут сам почео да водим домаћинство – пржио сам кајгану у шерпи. После су ме под своје узеле баке и жене са парохије, све су организовале: одмах су донеле јастуке, ћебад, кухињско посуђе и почеле су да воде бригу о мени. Најзанимљивије је то да је прошло већ толико година, а ја једном годишње из тог краја добијам пошиљку – баке из Кирсанова ми шаљу дуге гаће до колена и вунене чарапе. То су вероватно кћерке оних бака које су ме лично познавале, само је једна од њих, слушкиња Божја Тамара, још увек жива и она такође још увек води рачуна о мени.
У нашој парохији су била тројица свештеника. Старешина отац Константин, други свештеник отац Василије, и дужност трећег свештеника су у различито време обављали разни оци – час једног пошаљу, час другог. А ја сам био једини ђакон.
Проповеди су се у овом храму држале по зборнику проповеди из времена пре револуције – то је била занимљива традиција – и људи су већ све проповеди знали напамет.
– Благословите ме да држим проповеди, – рекао сам оцу старешини. – Све време по књизи. То је некако неозбиљно.
Он ми је дозволио и ја сам постао ђакон-проповедник. Свештеници су то одобрили, народу се то свидело и ја сам за сваки празник држао проповед.
Парохијски живот је живот велике породице, потпуно се уливаш у њега и почињеш да живиш у том свету: помажеш да се крсте бебе, да се сахрањују мртви – пред твојим очима се одвијају сви циклуси људског живота.
Једном се код нас десила трагедија – убијен је црквени благајник Владимир, мислили су да се код њега вероватно налази велики новац. Ово је потресло парохију, сви су били врло уплашени и молили су да објасним зашто Бог дозвољава такве ствари, јер трудимо се да живимо сложно, подржавамо једни друге и међусобно се помажемо. Покушавали смо да све то осмислимо и тако се појавио библијски кружок – окупљали смо се и разматрали разна питања која су нас занимала ослањајући се на Свето Писмо.
На службама сам помињао за здравље затворенике – Зоју Крахмаљникову, Александра Огородникова, оце Александра Пивоварова и Глеба Јакуњина. Спискови оних који су тада били у затвору због вере с времена на време су се читали на „Гласу Америке“.
– За здравље затворенице Зоје, затвореника протојереја Глеба... – изговарао сам на јектенијама.
Људи на власти су се према томе односиле врло негативно и поручили су ми преко председника црквеног одбора да не треба да помињем све ове затворенике. Кажем:
– Код нас је обичај да се људи моле чак и за криминалце, а ови људи су у затвору због својих уверења.
Зоју су заправо ухапсили само због тога што је издала „Добротољубље“ малог формата: нашла је издаваче у иностранству и средства. То је било врло згодно издање, ретко – мали формат, и многи су га радо користили.
Почели су да врше притисак на мене: или престаните да помињете или напустите парохију. Осим тога, властима се није свидело до што често имам госте. Увек су се распитивали ко су гости. Код мене су долазиле православне московске породице, дисидентска интелигенција, крштени Јевреји, писци, омладина, разни људи. Тих година су свештенослужитељи избегавали да разговарају с омладином зато што су то могле бити провокације: увек је постојала извесна опасност да ће неко почети да те напада, да ће те оцрнити. Али још ми је духовник рекао:
– Ако хоћеш да будеш мисионар, стави велики крст на своју репутацију – то ти неће бити опроштено. И најгоре је што ти своји неће опростити – они који треба тиме да се баве, а не баве се.
Радио станица „Глас Америке“ је емитовала неколико емисија о нашем полуилегалном библијском кружоку – мислим да је отац Виктор Потапов причао о њој. И власти су биле врло подозриво настројене према мени, али су се ипак плашиле да приђу да се не би дигла велика прашина. Притисак се вршио постепено.
А с клиром сам врло лепо живео, сви су били наши. И председник црквеног одбора је био интересантан човек – сећам се, стално је одгонетао значење речи. Каже, рецимо:
– Китај, Китај (Кина не руском, прим. прев.)... Зашто „Китај“? Зато што је велика као кит. Кад га видиш, викнеш: Ај! (Бојиш се.) И тако испада: Кит-ај!
Или је сипао стихове. Неко каже:
– Долази отац намесник.
Он одмах:
– Намесник се наместио, под клупицу сместио, па се онесвестио.
Имао је риму за сваку реч:
– Ђакон – вади паре он. Пошто је млад он иде у хлад.
Био је то врло оригиналан човек... Чак ми је жао што нисам записивао шта је причао.
У Кирсанову су живели и секташи. У тамбовском крају живе секташи молокани и ја сам веома желео да их боље упознам, да чујем њихове познате песме. У то време све то није могло се нађе једноставно снимљено, могло се само уживо чути.
Молокани су врло отворени: дођеш код њих, одмах те одведу на катедру: држи проповед.
– Ви сте православац? Одржите нам проповед, сви смо ми овде заблудели! – тако су се шалили. Били су то једноставни људи, међу њима се није могла запазити никаква агресија.
Они су тамо, у тамбовском крају, молокани у четвртом-петом колену, за њих је молоканство начин живота који их је спасавао од совјетске власти, од безбожности.
