„Свих годину дана Призрен је у нама, а на данашњи дан ми смо у Призрену“, овако је Дејан Крстић, свештеник и професор Призренске Богословије у Нишу, објаснио заједничко осећање Призренаца у Нишу, на дан свете Петке. Коло српских сестара из Призрена, нишки огранак, свету Петку прославља као заштитницу свог удружења. Од 1999. године оне се окупљају и наизменично узимају славски колач и улогу домаћице за наредну годину.
„Окупиле смо се те године у једној месној канцеларији, врло скромно“, поручила је председница Кола Фанија Радивојевић, која због болести није могла да присуствује. „Тада нам је прота Милутин дао скроман прилог и благослов да не прекидамо обележавање овог празника. И ми смо наставиле да празнујемо свету Петку, године пролазе, а ми смо своје место нашле под окриље наше Богословије. Ту смо за Духове, Материце, Бадње Вече, ту смо и када правимо „крошње од воска“ (дугачке уплетене свеће) у велике дане пред Васкрс.“
И подсећања на године у избеглиштву, на живот у Призрену, текла су као непресушна река. Оживео је шадрван, Поткаљаја, камени мост и Богородица Љевишка. Млад официр у униформи довео је своју мајку која живи у другом граду. „Да ли ме се сећате?“- поставила је питање када је ушла у просторију. Сузе радоснице оросиле су ненадани сусрет. Препознале су је, наравно, истог тренутка. Оживео је град музеј, како је о Призрену писала и говорила покојна Роксанда Тимотијевић, историчар уметности, кустос царског Града. Госпођа Роса, супруга проте Милутина, била је почасна чланица призренског Кола, али пре свега њихова пријатељица. Мали број жена овога пута, у епидемиолошкој опрезности, дочекало је гошће из Кола српских сестара из Ниша и Приштине. Као да има пуну салу гостију домаћица Љиљана Жегарац нудила је, наздрављала и започињала песму: „ Еј, у Призрену...“ мора увек да се отпева.
Ова мала призренска свечаност велике љубави употпуњена је присуством доскорашњег ректора Призренске Богословије протојереја ставрофора Милутина Тимотијевића који је пресекао славски колач уз саслужење свештеника Дејана Крстића. Он је за Призренце у Нишу све ове године отац, саветник, помоћник, исповедник и сваком понаособ пријатељ. Одлазак у пензију оца Милутина не значи растанак. То су чланице Кола потврдиле пригодним поклоном. Аутентична фотографија призренске свадбе у Поткаљаји између два светска рата, увеличана у три де формату, са пригодном посветом засведочила је трајну повезаност..
Као млад свешеник Милутин Тимотијевић дошао је у Призрен далеке 1949. и остао у њему све део 1999. године. Као ректор Богословије те страдалне године заједно са ђацима и професорима уточиште је нашао у Нишу. Период од педесет година може се временски одредити изразом „дошао и остао заувек...“, утолико пре што се Призрен утисне у срце сваког ко бар једном посети овај град.
Тихо обрадован пажњом са мало речи се захвалио. Овај смирени учитељ, коме не можете одредити године чак ни онда када каже да је у пензију отишао са шездесет година радног стажа, али, ако га посматрате и слушате, можете измерити време као појам трајања, можете се напити са извора јеванђељске мудрости и бићете радосни што сте добили дар да можете да га слушате.
На поклону- фотографији препознају младиће и девојке у народној ношњи као да је јуче сликано, отац Милутин их се сећа. Помињу породице и породичне надимке. Једне су звали „Пилотови“, јер је њихов предак био пилот у краљевској војсци и сачувана је сабља са угравираном посветом краља. Други су Цинцари, имали су казанџијску радњу у центру, крај Бистрице, ту је изграђен хотел „Теранда“.
Отац Милутин радо прича о другима. Говори о три значајна човека који су допринели формирању и очувању библиотеке у Богословији.
Први је Иван Степанович Јастребов, руски конзул, историограф и етнограф на простору Старе Србије, средином деветнаестог века. Поред тога што је бринуо о духовном и просветном живота Срба у овом мрачном делу Балкана, (црквене књиге стизале су његовим посредовањем), Јастребов је путовао по свим деловима Старе Србије и бележио живот на лицу места. Остале су његове значајне књиге да сведоче историју тога времена.
У знак захвалности Богословија је Јастребову у Призрену поставила споменик испред Епископије који је порушен 2004. године када је Богословија запаљена. Биста је поново постављена испред Богословије у Нишу, а спомен плоча у знак захвалности постављена је испред богословске библиотеке.
Професор, протођакон Петко Трифуновић је пред Други светски рат зазидао школску библиотеку и школски инвентар и тако сачувао оно најважније за потоње генерације. Прота Никола Божанић је 1999. године изнео библиотеку из Призрена.
Сви су поменути са поштовањем и љубављу.
Онда се затвара ризница звана Призрен у хиљаде и милионе срца оних који ће поново или бар једном отићи у овај непоновљиви град.
„Немојте да се расипате, где је ваше срце- ту је ваше. И турско је трајало петсто година“... рекао је једној сестри игуман у манастиру Подмајне, пре више година...