Осам векова генерације су се смењивале, народ је трпео, падао и устајао, одлазио и враћао се, владари и политике су се смењивале, ветрови су кидисали и врелине су пекле. Војске су пролазиле. Све се печатило на нанизано време, остајало у записима, а ништа није нарушило лепоту непоновљиве грађевине- манастира Грачаница.
Ова велика светиња, једна од четрдесет задужбина светог Краља Милутина, саграђена је 1321. године. Дугачко би било писање, и неуспешно, ако бисмо препричавали како мати Теодора, садашње игуманија манастира казује истирију и трајање овог духовног блага и архитектонског савршенства.
Неизбројива су чудесна исцељења и заштита Мајке Божје. Поред Велике Госпојине, сестринство славски обележава и празнике: Светог Краља Милутина, Видовдан, затим светог Николу и Благовести, (параклиси Манастира су посвећени овим празницима), светог Стефана Новог чије мошти се чувају у ћивоту манастирском, као и светог Трифуна, заштитника виноградара.
Прошле су две деценије како је велика река народа била принуђена да оде из окружења ове светиње, али се опет велика река народа одасвут слива на празник Успења Пресвете Богородице.
Лепо је сећање Ксеније Ђорђевић како се некада, педесетих година прошлог века, славило.
Ноћ уочи Госпојине долазили су запрежним колима из удаљених села, а шпедитерским колима они из Приштине. Долазиле су читаве фамилије. Смештали су се на тканим простиркама и припремали да ту проведу читаву ноћ. Порта је била пуна. Мајке би понеле тепсије са питом, сви су заједно јели све што се поставило, увече посно- на празник мрсно. Потом су жене молитвено улазиле у цркву приносећи зејтин и цвеће. Деца су гледала у звездано небо и покушавала да заспу док се млак поветарац мешао са тихим жамором. Сунце их је будило рано и мајке да их уведу у цркву. Касније су куповали прстенчиће код Јањеваца и ушећерене црвене јабуке. Кад би засвирала хармоника они су трчкарали около и посматрали младиће и девојке док играју коло.
То је било оно време када је река Грачанка била бистра и пуна воде па су жене на њој прале конопљу од које су ткале одећу. И монахиње, на разне начине мучене од комуниста гајиле су конопљу. Позвали су у полицију у Приштини игуманију Ефросинију на саслушање и питали је: “Дакле, ви производите дрогу, је ли тако?“ „А шта ти је то дрога?“- питала је она безазлено...
Нови фрагмент је са краја истог тог двадесетог века, када су бомбе почеле да падају свуда по Србији, по Косову и Метохији, али и око Грачанице. Када је бомба пала у манастирски виноград, кратер је био дубок, кућица у винограду је срушена, а деда Пера који је радио у винограду и спавао у њој, остао је жив и неповређен! Нису могли да се начуде како се то догодило, прича мати Теодора, у то време настојатељица и економка, а он је говорио „Покрио сам се са два јоргана... Ееее, децо моја, ништа нису те њине томахавке спрам силе Божје.“
У то време игуманија Ефросинија није заспала ни тренутка преко двадесет дана, а сестре су имале чреду- по две су непрестано биле у цркви и вршиле правило...Смењивале су се на два сата и дању и ноћу. У те дане су у њиви пронашле неексплодирану бомбу и мати је донела возећи се на трактору. Узела је бомбу, ставила је пред официра и рекла: „Ово је ваше!“ Он је узвикнуо: “Ви сте луди!“ и сви војници су се разбежали. Касније су је деактивирали наредивши да се сестре склоне.
Сада мештани Грачанице знају да молитве њиховог сестринства чувају њих све за све ове године. Рекло би се да по некад, некако нису свесни привилегије коју имају, а то је велики Богородичин манастир у сред села. Јер живот села неминовно се и непрестано одвија у овој светињи. Чим се дете роди- пре него што дође из болнице, отац или баба дођу код свештеника да свети водицу коју пије мајка и по мало додају за купање бебе. Крштење је у манастиру, венчања су обавезна овде као и сечење славских колача. Када се неко из села упокоји узимају стихире које дечаци носе испред поворке. Манастирско звоно прати испраћај покојника кроз село до гробља. И литургија се у Грачаници служи свакога дана.
Сестринство стално дочекује госте са стране и оне домаће који имају разне потребе. Разликује са њихов молитвени дан од оних сакривених манастира у шуми где је молитвени мир апсолутан. А свакога госта који прође кроз малене двери манастирске порте, манастирски мир уводи у заборав на убрзану свакодневицу.
Овогодишња слава, Успење Пресвете Богородице је као и сваке године свечана, молитвена и радосна. Гошће из Београда су редовне, а има и оних које су стигле први пут. Из Ниша су стигле чланице Кола српских сестара, први пут за овај велики празник. Младе послушнице манастира Острог и овде су спретно помагале.
Све гошће су дане проведене у манастиру доживеле као благослов Мајке Божје и као велики дар. Целив Плаштанице, дар из Русије, испуњава сваки дамар, а срце вуче да се врати, опет и опет да Јој се врати, да Јој се дошапне молитва и молба.
Црква је била пуна и припрата и порта. Литије око цркве чиниле су затворени прстен. Освештану водицу свако је понео кући и велики благослов. Поред манастирског колача још два домаћина из Грачанице принела су славски колач и припремила ручак за своје госте. За следећу годину пријавило се четири домаћина.
После ручка започеле су породичне свечаности. У манастир је ушао млади брачни пар и сватови. Обављено је венчање. Затим су се крстиле две девојчице и један младић. На трави су дечица пустала коло са телефона и играла сви у један корак. Дошли су из гњиланског краја. Види се да су увежбани фолклораши.
Малишани чине прве кораке и пружају се да пољубе „Боже, Боже“. У продавници свећа ред православаца и неколико Албанаца из Метохије. Један од њих на српском прича одакле су, да су католици, да живе у иностранству и да редовно одлазе у православне цркве и манастире. Неко је поменуо и целу породицу из околине која је примила православље. А о странцима који су се овде крстили док су били војска и службеници под овим небом, у детаље прича мати Теодора. Један је чак узео за крштено име- Карађорђе и са женом Српкињом отишао за Америку.
Мира Младеновић из нишког Кола српских сестара, прати и фотографише сваки минут овог заустављеног времена испуњеног благодаћу, покушавајући да нађе речи за своја осећања. Речи просто не постоје када се срце препуни. Ипак, једно њено запажање ћемо навести: „ Приметила сам да су сви дечаци на Литургији били у кошуљама. Није било мајца са разним амблемима.“
„То се подразумева...“ одговорила је попадија Милица.