У совјетско време, почетком 1980-их година познавао сам једног човека који се звао Серафим Иванович Марин. Преко двадесет година је провео у затворима и логорима због проповедања Јеванђеља. Имао сам шеснаест година кад сам се с њим упознао. И он ми је испричао следећу причу о свом брату Николају.
Серафим је 1930-их година већ био верујући човек, молио се и читао је Јеванђеље, а његов брат који се звао Николај био је неверујући, ишао је на игранке и слушао грамофон. Према религији се односио добронамерно, али истовремено и нехајно што је касније довело до трагедије.
– Једном, – рекао ми је Серафим, – прилазим брату и као да ме је неки ветар запахнуо, из мојих уста су се неочекивано отргле речи:
– Николају, треба да идеш у цркву!
Он ми одговара:
– Симо, обећавам ти: кад будем у годинама као наши родитељи, постићу, молићу се, спремаћу се за причешће, ићи ћу у цркву – радићу све што треба!
– А мене, – каже Серафим, – опет као да је неки ветар запахнуо, и опет су ми се отеле речи:
– Коља, пази да не закасниш!
Сутрадан је Серафим био на послу, радио је као ватрогасац, кад га је одједном неко назвао телефоном:
– Је ли та и тај ваш брат? У његовом именику смо нашли ваш телефон и за овај број пише „брат“. Догодила му се саобраћајна несрећа, на неколико места су му сломљени лобања и кичма; дођите, сад ће бити оперисан.
Серафим је дошао у болницу, окупила се друга родбина. На крају излази лекар и каже:
– Трудили смо се колико смо могли, али смо били немоћни – ваш брат је умро.
Узели су тело, однели су га кући. После тога су читав дан и ноћ уследили непрекидни послови: место на гробљу, ковчег, одело и све остало; спремање у кухињи. Тек нешто пре четири сата ујутру све је утихнуло, уморне жене су прилегле да мало одспавају, а Серафим је сео поред ковчега, хтео је да мало поседи с братом. И после ми је причао:
– Сео сам у фотељу и одмах као да сам упао у неку визију.Видим: отварају се врата и улази мој брат. Млад, леп и здрав – без свих ових прелома лица и лобање – у чистој дугачкој кошуљи. Иде право према мени, чак осећам његов дах на образу. И својим гласом, јасно и гласно ми каже: „Симо, Симо, чујеш ли ме?! Закаснио сам!“
Дакле, ако човек закасни на посао, може да напише изјаву. Ако човек закасни на састанак с другим човеком, може да замоли за опроштај. Док траје живот много тога се може поправити и надокнадити. Али ако се живот изненада прекине, а човек је закаснио да се помири с Богом – то је најстрашнија ствар која може да му се деси. Понекад нас, свештенике људи питају:
– Где је тачка од које више нема повратка, до које човек дође и више не може да се врати Богу?
Физичка смрт је тачка после које нема повратка. Док си жив, многе ствари су у твојој власти, то значи да Бог још увек нешто намерава да учини с тобом. И срећа је ако човек на време схвати ову Божју намеру и не пређе тачку после које нема повратка.