Човек понекад има прилике да чује од неких људи таква измишљања као да су скоро сви свештеници у време Совјетског Савеза сарађивали с КГБ-ом, да су сакупљали податке о својој сабраћи за ову канцеларију, па чак и да су откривали тајну исповести.
Ја сам постао ђакон у совјетско време, имао сам већ 25 година и добро се сећам ситуације кад су власти покушавале да контролишу живот верских заједница. Међутим, то ни из далека није изгледало као што неки фантазери данас измишљају.
Кад би свештеник био позван у КГБ или у неке сличне органе, његова сабраћа-свештеници би одмах сазнали за то. Понекад је он већ сутрадан долазио на службу и говорио у олтару:
– Јуче су ме позвали, питали су ме за тебе, за тебе – за све вас.
Кад сам дошао да служим као ђакон у своју прву парохију у Кирсанову буквално другог или трећег дана ме је позвао старешина, отац Константин. Била је среда, а он је ставио испред мене шољу куваног млека и рекао:
– Пиј! Добро је за здравље.
То је била провера да ли сам лицемер. Кажем:
– Ако благословите, оче, попићу, пошто је послушање изнад поста и молитве....
После тога ми је рекао:
– Оче ђаконе, прочитај: да ли сам тачно написао о теби овде, немој после да се жалиш.
И даје ми папир на којем пише: „Извор саопштава да је у парохију која му је поверена дошао ђакон Стењајев Олег Викторович, рођен 1961. године. Ништа што завређује прекор код њега није примећено осим што у личној библиотеци коју је донео постоје књиге иностраних издања.“ И стоји назив издавачке куће: „ИМКА-Прес“, Џорданвил.
Питам:
– Шта је то, пријава?
Он каже:
– Јесте.
– А зашто ми све то показујете?
– Па ти си мој сабрат по вери, не могу то да ти радим иза леђа. Ако одобраваш овај текст, послаћу га – не желим да се после жалиш на мене.
– Коме и како могу да се жалим?
– Како где? А на Страшном суду? Не желим да одговарам ако после будеш имао напријатности. Ако одобриш, даћу им овај папир. Зато што ће у сваком случају дотрчати онај њихов координатор и питаће зашто му ништа нисмо рекли о новом ђакону. Чак ћу те молити да додаш нешто у овај текст да све буде с твојим одобрењем.
Кажем:
– Па, можете да додате, на пример, да увече слушам „Немачки талас“ и „Глас Америке“.
– Не, то ће већ бити превише – одговара он. – „Немачки талас“ ћемо оставити, а „Глас Америке“ ћемо избацити.
– Добро, – кажем, – што се мене тиче, то је у реду.
А код другог свештеника, оца Василија – обојица су већ мртви – на симсу је увек стајала вотка. Чим би приметио да долази кагебеовац – град је мали и сви су га тамо познавали – одмах би попио вотку и дочекао „госта“ раширивши руке:
– Уђи, мили, хајде да сарађујемо, да тражимо непријатеље!
– Зашто си стално пијан? – каже му кагебеовац. – Кад год дођем код тебе ти си пијан.
– Али сам зато одан! Одан сам као оклопни воз на резервном колосеку! – он се тако ругао.
– Па добро. Реци ми о овом и оном, само никоме немој да причаш. И никоме немој да причаш да сам долазио код тебе.
После извесног времена опет долази код оца Василија који је опет стигао да попије своју вотку, па каже:
– Све је у реду, никоме ништа нисам причао, само нашим, провереним људима!
– Којим то „нашим“?!
– Провереним. У нашој улици живе двојица чланова партије – један совјетску власт воли до лудила, посебно поштује Чапајева.
Овај почиње да га псује!
Зато су приче о томе да су сви свештеници пазили једни на друге и да су једни друге пријављивали, а тим пре да су пратили парохијане и откривали тајну исповести, чисте измишљотине, таквих ствари није било. Тим пре што по совјетским законима није ни требало пријављивати људе који су се кајали. Ако би се десило да свештеник буде позван на суд као сведок, од њега се није ни тражило да открива тајну исповести. Могао је да говори само оно што је било ван исповести.
Чак је и совјетској власти било јасно да је то апсолутно незамисливо, јер би људи онда просто престали да одлазе да се исповедају. Ако се људи кају пред Богом за своје грехове, то треба да се сачува пред Богом. Тако да је ситуација била потпуно другачија.
Узгред речено, представници градске власти извршног комитета су ми тих година тврдиле да никад нећу постати свештеник, него ћу заувек остати ђакон на периферији. Међутим, како су снаге комунистичке идеологије слабиле и како се она повлачила, ја сам се приближавао Москви и кад је потпуно нестала, успео сам да постанем свештеник.
Од стране властодржаца је заиста било таквих притисака и притискања, али од стране клирика није било. Напротив, кад су захтевали да се неки свештеник пребаци у други храм или да се избаци студент богословије, исти ови надлежни архијереји су их подржавали, помагали су им материјалним средствима, новцем.
– Не могу да те сачувам у овој парохији, – говорили су у таквим приликама, – али ћу издејствовати да добијеш другу парохију.
Ето, тако су се људи помагали, зато не треба превише ватрено фантазирати на тему да су сви свештеници пријављивали једни друге.