У совјетско време су ми моји другови из заједнице оца Димитрија Дудка, Вадим и Алик предложили да одем код једне старице у позним годинама која се као девојчица од пет година једном срела са светим праведним Јованом Кронштатским.
Врата је отворила стара-прастара бака врло ниског раста и испричала нам је нешто о незаборавном сусрету са старцем Јованом.
– Код њега ме је одвела моја мама. Зимски ветрови у Кронштату су веома јаки, успут сам се смрзнула и буквално сам дрхтала од хладноће. Нисмо успеле да уђемо у цркву Светог Андреја зато што је било много људи, него смо стајале близу припрате чекајући да отац Јован изађе. Кад је изашао одмах је обратио пажњу на мој нос који је потпуно поплавео од хладноће. Осим тога, у гомили ми је слетела марама и ја сам се привијала уз мамицу надајући се да се бар мало загрејем. Отац Јован је пришао, ставио ми је десну руку на главу и рекао: „Угреј се, кћери, угреј се!“ Од тада ми никад није хладно, а глава ми је увек топла. Можете да је додирнете!
Додирнули смо старичину главу и уверили се у то да су њене речи тачне. У то време сам такође чуо следећу причу о светом праведном Јовану Кронштатском.
Једна жена је кренула код њега у цркву Светог Андреја како би дала веома велики износ као прилог. Знала је да отац гради старачке и дечје домове и да се бави разним другим богоугодним делима.
Ових дела је било толико много да је често на њих користио сву своју свештеничку плату коју би потрошио на путу до куће. Попадија је једном чак поднела жалбу против њега Конзосторији. И Конзосторија је донела одлуку: „Због јуродивости јереја Јована Сергијева плату исплаћивати попадији.“ Ето, таква је била званична формулација. Кад су људи за то сазнали почели су да му доносе још више пара схватајући да ће их потрошити на најбољи начин.
И кад су му људи пришли по благослов после службе ова жена је са својим великим свежњем новца такође стала у заједнички ред. Надала се да он као прозорљив човек зна шта да ради с овим великим износом, на шта да га потроши – наравно, молила се за то. Отац Јован стоји с крстом, све благосиља, а њу је благословио и одмах ју је одмакнуо у страну:
– Склоните се, немојте да сметате.
Жена покушава да објасни да жели да му да веома велики прилог, али јој он опет каже:
– Склоните се, идите, немојте да сметате!
Она је отишла у страну, стоји збуњена, само што не плаче. Отац Јован је све благословио, па пита:
– Зашто плачеш?
– Како да не плачем, – одговара она, – од свих сте узели прилоге, а од мене нећете.
– Нећу узети твој новац, – каже отац Јован. - Него, ево шта да урадиш, мајчице. Устани сутра што раније, помоли се – те и те молитве прочитај, па после тога изађи из куће и дај их првом човеку којег сретнеш.
У недоумици и душевном узбуђењу због налога оца Јована који није могла да схвати, жена је отишла кући. И зар је могло бити речи о спавању! Чим је дочекала свануће и помолила се, изашла је напоље. Иде празном улицом с овим свежњем новчаница сакривеним испод капута и мисли: „Кад би наишла нека сирота бака, која је у старости остала без свог кутка, или дечак-сироче, који нема будућност због сиромаштва...!
Кад одједном, иде јој у сусрет официр, раздрљен, пуши лулу, сав је у дуванском диму. Жена се пренула, осврће се око себе: да није некога пропустила?! Некога којем је веома потребан новац, ради кога ју је свештеник и послао напоље у овај рани час?
Међутим, око ње нема никог другог; срели су се – официр је сав у облаку дима, осећа се на алкохол, изговара неке неповезане речи. Жена га гледа разрогачено: „Како таквом човеку да дам, отац је вероватно погрешио!“ А он ће јој:
– Што ме тако гледаш?
Она се сва тресе од узбуђења, али је одлучила да ипак пружи свој свежањ:
– Узмите, ово је за вас!
Он се зачудио, па пита:
– А шта је то?
– Замољена сам да вам то дам, – каже она и наводи износ.
У том тренутку је официр почео да дрхти, испустио је лулу и повикао:
– Како си сазнала, мајко моја?! Па ја сам ове ноћи на картама изгубио управо толики огроман износ и идем на мост да се упуцам. А имам жену и малу децу!
Он поче да плаче, она поче да плаче и обоје иду у цркву Светог Андреја код оца Јована Кронштатског да му се захвале због очигледног чуда.
Тамо по обичају стоји гомила народа, пробијају се кроз ову гомилу, обоје ридају, а отац их угледа, па рече:
– Немојте да дижете овде буку и грају, идите кући и благодарите Богу!