У мојим сећањима отац Данило се појављује као неки прозрачан човек. Имао је тако танану конструкцију да кад се рукујеш с њим, осећаш да му је рука крхка, бестежинска и као да светлост продире кроз кожу. И сећам се његових блиставих очију и одблеска од стакла огромних наочара и добродушног и отвореног осмеха за сваког – као за најбољег друга – он је сав био човек који светли.
Господ је створио светлост пре светила – Сунца, Месеца и звезда. Чак и свеци говоре о томе да је светлост створена прва, зато што свет као свој коначни циљ такође има светлост. Међутим, ова првобитна светлост после стварања свих небеских светила је била скривена и предвиђена за праведнике.
Кад у свом животу наиђемо на светост видимо, колико смо у могућности, првобитну светлост која као да се пробија према нама из таме садашњег света. Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега Који је на Небесима (Мт. 5, 16).
Отац Данило, којег сам познавао преко десет година, чинио ми се баш таквим светлим, блиставим човеком. Једном му је православни мисионар из Кине поклонио јакну с капуљачом и он ју је често носио и кад би се испод ове црне капуљаче појавило његово лице врло светле коже, блиставих очију и с осмехом, то ме је подсећало на Мојсија који је покривао своју главу да светлост која је исходила од његовог лица не би заслепљивала људе (в. 2 Мојс. 34, 35). Отац Данило је био задивљујућа личност и ја сам захвалан Богу за могућност који ми је дао да служим, да радим и да се дружим с њим.
Свети оци нам препоручују да се у тешким животним тренуцима, кад нам постаје неиздрживо, кад нас нападају чамотиња и депресија, сетимо нечег светлог и радосног. Пре него што се упокојио отац Данило ја сам се сећао своји дечјих представа о рају. Тада ми се чинило да се рај налази одмах иза царских двери. Тамо где су облаци тамјана, где је све врло лепо – довољно је да уђеш као што то чине свештеници и одмах ћеш доспети у рај.
Кад ми је бака објаснила да се рај налази на небу било ми је веома тешко – јер то је толико далеко! Међутим, ипак су ме грејале ове дечје успомене. А кад ми је блеснула светлост оца Данила знам да кад ми се приближи чамотиња, кад се на мене обруше неке тешкоће, просто се сетим овог светлог, сунчаног човека и замишљам како ми прилази, скида своју капуљачу и каже ми:
– Што си тужан, дебели? Хајде да се помолимо!
Упознали смо се отприлике десет година пре његове смрти и некако смо се одмах разумели. Он је тада био још сасвим млад и изгледао је као младић који тражи свог Голијата с којим ће ступити у двобој. Такво је било његово животно расположење.
Кад је одлучио да постане свештеник одлучио је да оде у Псковопечерски манастир код старца Јована (Крестјанкина) да сазна Божју вољу о својој намери. И како ми је сам после испричао, старац га је примио врло топло, очински, али ништа није хтео да му каже. Гледао га је с неком радошћу и ништа није говорио. Ово је било помало чудно за оца Данила, јер на самом почетку свог пастирског пута није налазио никакве одговоре и указивања одозго, чак ни приближно. Ипак је осећао извесну личну сигурност и радост.
На повратку из Печора у Москву зауставили су кола код шуме како би се накратко одморили и њега је ујео крпељ, па је добио енцефалитис. Касније је целог живота патио од болова повезаних с овом болешћу, али је све врло постојано подносио..
– Вероватно је, – говорио је, – смисао мог живота који сам хтео да сазнам од старца Јована, у мучеништву. И кад патим од ових болова и нехотице почињем да сањам о потпуном мучеништву.
– Али с твоје стране то помало личи на дезертирање, – рекао сам му. – Значи, хоћеш што пре да побегнеш у Царство Небеско, а ми овде треба да се мучимо у овој долини патње? Коме ћеш оставити своју породицу, ко ће се побринути за твоју супругу, за три кћерке?
– Оставићу их Мајци Божјој – оставићу их друговима, они ће се побринути. Ето, Стењајеве, ти ћеш се побринути!
Истовремено је сматрао себе потпуно недостојним мучеништва. Једном ми је рекао:
– Поново читам блаженог Теофилакта, он размишља о томе зашто су витлејемска деца била први мученици за Христа. И изражава мисао да ако желимо да се удостојимо мученичког венца, треба да будемо чисти, као она деца. А ми овде седимо и једемо ракове, пијемо пиво – далеки смо од тог стања!
Стално су му претили – добијао је претње да ће му одсећи главу, распорити стомак. А он је тим људима одговарао:
– Ако ми то учините бићу вам веома захвалан, јер ћу после тога постати мученик, а мученици не пролазе кроз митарства, они иду право код свог Господаа.
Људске особине којима се одликовао су пре свега некаква потпуна отвореност и максимална пажња према човеку с којим је у датом тренутку разговарао.
Отац Данило се трудио да свакоме поклони максималну количину времена. Говорио је да ако желимо да будемо прави свештеници сваког човека треба да доживљавамо као свог најбољег друга. Исте речи је говорио и архимандрит Кирил (Павлов). И отац Данило се реално трудио да то чини.
Као мисионар био је јединствен по томе што је истовремено радио у неколико праваца: с атеистима, с протестантима, с неопротестантима и с муслиманима. Отац Данило је најактивније проповедао међу муслиманима, чак је одлазио са својим помоћницима на њихов празник Курбан-бајрам и тамо им је говорио о православљу и о Христу – налазио је невероватне ствари за проповед. Кад је убијен половину чланова заједнице његовог храма су чинили крштени муслимани.
Верске дискусије које је организовао узбуђивале су читаву Москву. Он није био кабинетски мисионар, више је волео „пољске“ услове и није случајно што је његов последњи пројекат била припрема широке мреже уличних проповедника.
То је био апсолутно црквени човек, од почетка до краја. Увек је инсистирао на томе да све што радимо треба да радимо по благослову свештеноначалија. Прво ми се чинило да је то у извесној мери чак поклоњење црквеној бирократији. Он није одлазио ни на једно путовање и није имао ниједно излагање без црквеног благослова и често је понављао да ако је Црква „стуб и утврђење истине“, као што је записано од најстаријих времена, нормалан живот хришћанина није могућ без њеног одобрења.
– А ја сам московски клирик и добијам благослов лично од патријарха! – говорио је с неким младићким одушевљењем. – И после тога се осећам као у тенку! Ако имам благослов лично од патријарха, ничега се не бојим!
Као свештеник волео је службу, волео је литургију, волео је исповест. Сам се исповедао два-три пута недељно.
– Човек треба да се труди да приђе канону Евхаристије помиривши се с Богом – у таквом стању кад се срце потпуно помирило и кад си замолио од Христа опроштај за све за шта си могао, – говорио је.
Ми смо се исповедали један код другог, што је било врло згодно пошто смо тесно сарађивали и то је трајало све до његове смрти. Кад се исповедао код мене увек сам имао осећај да исповедам дете... У хитним случајевима могли смо у свако време да назовемо један другог и да кажемо свој грех или да замолимо за молитву.
Као друг то је био човек који је ако га неко назове у сред ноћи могао одмах да ухвати такси и да долети код тебе на други крај града и да решава твоје проблеме. Једном, после његове смрти, кад су се на мене навалиле тешкоће, узео сам слушалицу и окренуо његов број, као пре. Наравно, нико ми није одговорио, али сам још дуго слушао како телефон звони и то ми је било тешко.
Ја сам га спремао на последњи пут. Дошао сам у мртвачницу како бих учествовао заједно с другим свештеницима (међу њима је био и његов рођени отац, такође свештеник) у његовом облачењу на смртном одру и кад су нам изнели обнажено тело оца Данила, и кад смо угледали његову дугачку косу, браду и изранављено тело, имали смо снажан осећај скидања с крста.
Помазивали смо тело освећеним уљем и облачили смо га – а тело свештеника се облачи тако као да се спрема за литургију: исто тако се читају молитве за облачење подрасника, за десну наруквицу, за леву наруквицу – и његове руке су све до последњег тренутка сачувале мекоћу и неку унутрашњу топлоту, уопште није било укочености која је уобичајена у таквим приликама.
Кад је убијен пролило се врло много крви и питао сам људе који су се налазили у близини:
– Шта сте радили с том крвљу?
Рекли су ми:
– Све смо сакупили белим чаршавима и марамицама – ниједна кап није изгубљена.
Чак су ми дали марамицу натопљену овом јарко црвеном крвљу. Тако се радило и у стара времена с крвљу мученика, сакупљана је и чувана као светиња.
У раној Цркви није било никакве канонизације мученика. Они су сматрали светима чим би пролили крв за Христа. Од тог тренутка је почињало њихово поштовање[1]. И несумњиво, отац Данило је нова звезда која се појавила на руском духовном небу, многи му се већ обраћају за помоћ и добијају је.
Тајна његове смрти је и тајна његовог живота. Да бисмо схватили како се данас појављују људи као што је отац Данило Сисојев, како постају посебни Божји изабраници и молитвеници за нас – треба, наравно, да питамо Бога у молитви, јер то не можемо да схватимо сопственим снагама.
[1] В. на пример, житије свештеномученика Поликарпа Смирнског.