Не заборављај прву љубав

Занимљиви живот православног мисионара

Свако од нас има светле успомене о животним тренуцима кад су се у некој прилици испољила наша религиозна осећања, кад смо имали неке духовне доживљаје. Ова сећања су најчешће везана за детињство, ако је дете расло у верујућој породици или с неким одређеним догађајем ако је човек постао верник већ у свесним годинама.

    

И озарења која смо доживели у прошлости могу бити оријентир, извесно духовно клатно за цео следећи живот. Једна таква успомена на то колико смо се тада радовали и како нам је било лепо може да оживи периоде духовне суше који наступају с времена на време.

Још у совјетско време познавао сам једну московску породицу, пола руску – пола јеврејску. Сви су се истовремено крстили и скоро одмах после тога су отишли у Тројице-Сергијеву лавру. Тих година је било великих проблема с црквеном литературом – књигама и молитвеницима. Ушли су у црквену продавницу и упитали монаха који је продавао књиге:

– Која је ваша најдебља књига с молитвама.

Монах је погледао полице, па каже:

– Ево, најдебљи је Минеј за фебруар.

Они су отворили Минеј, погледали су, па питају:

– То су молитве?

           – Јесу, молитве, – каже им монах.

           Били су срећни и понели су овај зелени Минеј – покојни владика Питирим их је издавао – и кренули кући у Москву. И почео је њихов молитвени живот – две или три године су свакодневно читали овај Минеј ујутру и увече. Првог дана месеца почињали су да га читају од почетка, понекад се број дана није подударао, али их то очигледно није збуњивало и некако су решавали ту ситуацију.

           Сасвим случајно смо ми, другови, сазнали да немају молитвеник. Десило се тако да сам једном приликом свратио код њих у госте и остао да преноћим.

           – Куда ћете сад кад је пала ноћ, оче ђаконе? (У то време сам био ђакон) – рекли су ми, – сад ћемо да се молимо.

           Добро, мислим, сад ћемо да читамо вечерње молитве. И одједном ваде овај зелени Минеј за фебруар – а била је средина лета – већ је био излизан, похабан, отварају га врло озбиљно и почињу да читају. Збунио сам се, ништа не схватам. Мислим, можда посебно воле неког свеца? Кад су завршили читање, кажем:

           – А да ли имате молитвеник?

           Кажу:

           – Па ово је молитвеник.

           После су ми све испричали. Кажем им зачуђено:

           – Али ви толико често идете код оца Димитрија Дудка, разговарате с њим, како нисте од њега сазнали да постоје јутарње и вечерње молитве?

           – Некако нисмо били у прилици да питамо, – одговарају они, – а до касно нисмо остајали да чујемо како се други моле.

           Касније смо им свечано поклонили нормалан молитвеник – тада су тајно допремани џорданвилски – да би молитвено правило читали како треба. Прошло је извесно време, мислим негде око пола године, опет сам се срео с главом породица и питам га:

– И како је, да ли читате џорданвилски молитвеник? Да ли се сад разумете у молитве?

Он каже:

– Да-да, читамо, наравно. Све је у реду. Сад се разумемо. Будимо се – читамо јутарње молитве, а увече – вечерње. Али знаш, оче ђаконе, толико понекад желимо да читам фебруарски Минеј! Син понекад каже: „Хајде да данас читамо фебруарски Минеј!“ И ми га извадимо и почињемо да читамо...

Ето, управо то је прва љубав о којој се говори у Новом Завету: Али имам против тебе то што си оставио своју прву љубав (Откр. 2, 4). Она је обично врло хаотична и неорганизована, то је чисто бунило неофита, али је врло драго Господу као прво тепање малог детета. То је прво и најватреније осећање које се рађа у вернику.

У мом животу се такође десио сличан догађај, он је повезан с првим, још увек дечјим исповедањем вере. Одрастао сам у Подмосковљу, у Орехово-Зујеву, и имао сам друга Сергеја Шустрова. Једном смо се боксовали, ознојили смо се и ја му кажем:

– Хајде да се мало оперемо.

Отрчали смо, опрали смо се, отварам ормар да узмемо пешкире, а он узима везени пешкир у који је бака увек стављала Јеванђеље. Кажем му:

– Не смеш да дираш тај пешкир.

– Зашто? – пита Сергеј.

– Не смеш, у њега се умотава света књига, Јеванђеље, – одговарам му у ходу, на брзину, као ствар која се сама по себи подразумева (за мене је то било природно стање ствари).

– И ти верујеш у то? – зачуђено ме пита. – Је ли ова књига и за тебе света?

– Да, – кажем му, – наравно.

И у том тренутку сам осетио такву унутрашњу радост, тако необичну унутрашњу топлину – разлила ми се по целом телу, од темена па све до врхова прстију на ногама. Нека необична топлина и као светлост око мене. Чак сам се уплашио. Дао сам му пешкир, а ја сам отишао у другу собу и тамо сам мало поседео да се приберем.

То је било прво отворено исповедање вере. Постављено ми је директно питање и ја га нисам избегао, одговорио сам: „Да, ова књига је за мене света.“        

И кад поново желимо да доживимо стање прве љубави према Богу треба да се сетимо таквих озарења која смо некада доживели: прва исповест, прво причешће. Или, на пример, човек је први пут прочитао Библију од корица до корица, окренуо је последњи лист – и затворио је књигу. И то је апсолутно посебан тренутак, врло радостан. Осећаш да си прошао неки важан део у свом животу. Или први одлазак на Гроб Господњи у Јерусалиму. Прва мисао кад човек одлази целивавши Гроб јесте: сад могу и да умрем. То је радосна пасхална мисао.

Зато се стање прве љубави не сме заборављати. То није нешто што треба вештачки изазивати у себи, не, али кад наступе тешка времена, кад дођу чамотиња и сувоћа, треба да се враћамо тренуцима кад нас је духовно озарење грејало својом благодаћу.

Ваш коментар
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBookGoogle, or enter your information:
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

ПОСЛЕДЊИ ДОДАТАК