Свако од нас има светле успомене о животним тренуцима кад су се у некој прилици испољила наша религиозна осећања, кад смо имали неке духовне доживљаје. Ова сећања су најчешће везана за детињство, ако је дете расло у верујућој породици или с неким одређеним догађајем ако је човек постао верник већ у свесним годинама.
И озарења која смо доживели у прошлости могу бити оријентир, извесно духовно клатно за цео следећи живот. Једна таква успомена на то колико смо се тада радовали и како нам је било лепо може да оживи периоде духовне суше који наступају с времена на време.
Још у совјетско време познавао сам једну московску породицу, пола руску – пола јеврејску. Сви су се истовремено крстили и скоро одмах после тога су отишли у Тројице-Сергијеву лавру. Тих година је било великих проблема с црквеном литературом – књигама и молитвеницима. Ушли су у црквену продавницу и упитали монаха који је продавао књиге:
– Која је ваша најдебља књига с молитвама.
Монах је погледао полице, па каже:
– Ево, најдебљи је Минеј за фебруар.
Они су отворили Минеј, погледали су, па питају:
– То су молитве?
– Јесу, молитве, – каже им монах.
Били су срећни и понели су овај зелени Минеј – покојни владика Питирим их је издавао – и кренули кући у Москву. И почео је њихов молитвени живот – две или три године су свакодневно читали овај Минеј ујутру и увече. Првог дана месеца почињали су да га читају од почетка, понекад се број дана није подударао, али их то очигледно није збуњивало и некако су решавали ту ситуацију.
Сасвим случајно смо ми, другови, сазнали да немају молитвеник. Десило се тако да сам једном приликом свратио код њих у госте и остао да преноћим.
– Куда ћете сад кад је пала ноћ, оче ђаконе? (У то време сам био ђакон) – рекли су ми, – сад ћемо да се молимо.
Добро, мислим, сад ћемо да читамо вечерње молитве. И одједном ваде овај зелени Минеј за фебруар – а била је средина лета – већ је био излизан, похабан, отварају га врло озбиљно и почињу да читају. Збунио сам се, ништа не схватам. Мислим, можда посебно воле неког свеца? Кад су завршили читање, кажем:
– А да ли имате молитвеник?
Кажу:
– Па ово је молитвеник.
После су ми све испричали. Кажем им зачуђено:
– Али ви толико често идете код оца Димитрија Дудка, разговарате с њим, како нисте од њега сазнали да постоје јутарње и вечерње молитве?
– Некако нисмо били у прилици да питамо, – одговарају они, – а до касно нисмо остајали да чујемо како се други моле.
Касније смо им свечано поклонили нормалан молитвеник – тада су тајно допремани џорданвилски – да би молитвено правило читали како треба. Прошло је извесно време, мислим негде око пола године, опет сам се срео с главом породица и питам га:
– И како је, да ли читате џорданвилски молитвеник? Да ли се сад разумете у молитве?
Он каже:
– Да-да, читамо, наравно. Све је у реду. Сад се разумемо. Будимо се – читамо јутарње молитве, а увече – вечерње. Али знаш, оче ђаконе, толико понекад желимо да читам фебруарски Минеј! Син понекад каже: „Хајде да данас читамо фебруарски Минеј!“ И ми га извадимо и почињемо да читамо...
Ето, управо то је прва љубав о којој се говори у Новом Завету: Али имам против тебе то што си оставио своју прву љубав (Откр. 2, 4). Она је обично врло хаотична и неорганизована, то је чисто бунило неофита, али је врло драго Господу као прво тепање малог детета. То је прво и најватреније осећање које се рађа у вернику.
У мом животу се такође десио сличан догађај, он је повезан с првим, још увек дечјим исповедањем вере. Одрастао сам у Подмосковљу, у Орехово-Зујеву, и имао сам друга Сергеја Шустрова. Једном смо се боксовали, ознојили смо се и ја му кажем:
– Хајде да се мало оперемо.
Отрчали смо, опрали смо се, отварам ормар да узмемо пешкире, а он узима везени пешкир у који је бака увек стављала Јеванђеље. Кажем му:
– Не смеш да дираш тај пешкир.
– Зашто? – пита Сергеј.
– Не смеш, у њега се умотава света књига, Јеванђеље, – одговарам му у ходу, на брзину, као ствар која се сама по себи подразумева (за мене је то било природно стање ствари).
– И ти верујеш у то? – зачуђено ме пита. – Је ли ова књига и за тебе света?
– Да, – кажем му, – наравно.
И у том тренутку сам осетио такву унутрашњу радост, тако необичну унутрашњу топлину – разлила ми се по целом телу, од темена па све до врхова прстију на ногама. Нека необична топлина и као светлост око мене. Чак сам се уплашио. Дао сам му пешкир, а ја сам отишао у другу собу и тамо сам мало поседео да се приберем.
То је било прво отворено исповедање вере. Постављено ми је директно питање и ја га нисам избегао, одговорио сам: „Да, ова књига је за мене света.“
И кад поново желимо да доживимо стање прве љубави према Богу треба да се сетимо таквих озарења која смо некада доживели: прва исповест, прво причешће. Или, на пример, човек је први пут прочитао Библију од корица до корица, окренуо је последњи лист – и затворио је књигу. И то је апсолутно посебан тренутак, врло радостан. Осећаш да си прошао неки важан део у свом животу. Или први одлазак на Гроб Господњи у Јерусалиму. Прва мисао кад човек одлази целивавши Гроб јесте: сад могу и да умрем. То је радосна пасхална мисао.
Зато се стање прве љубави не сме заборављати. То није нешто што треба вештачки изазивати у себи, не, али кад наступе тешка времена, кад дођу чамотиња и сувоћа, треба да се враћамо тренуцима кад нас је духовно озарење грејало својом благодаћу.