1. део: „Русофобија и словенофобија марксизма“
Руси нису Словени, а руска армија „нема чиме да се хвали“
Владимир Иљич Лењин на отварању привременог споменика Карлу Марксу и Фридриху Енгелсу на Воскресенском тргу (данас Трг Револуције). 1918. год. Фото: РИА Новости Карл Маркс се није много разликовао од свог друга у погледима на словенство (из којег изузима Пољаке), Русију и руски народ. Он свим срцем прихвата теорију пољских русофоба о пореклу руског народа који назива „Московитима“. У писму Енгелсу од 24. јуна 1865. године Маркс пише:
„Ad vocem (поводом – А. М.) Пољске с великим интересовањем сам прочитао дело Елијаса Рењоа ‘Европско питање које се погрешно назива пољским питањем’. Из ове књиге се види да догму Лапинског 1) о томе да Великоруси нису Словени брани господин Духински 2) (из Кијева, професор у Паризу) и то врло озбиљно с лингвистичке, историјске, етнографске итд. тачке гледишта; он тврди да су прави Московити, тј. становници бивше Велике московске кнежевине, претежно Монголи или Финци итд., као и они који се налазе даље у источном делу Русије и у њеном југоисточном делу. Из ове књиге се види... да је ова ствар веома бринула петербуршки кабинет 3) (јер би то потпуно докрајчило панславизам). Сви руски научници су позвани да пишу одговоре и неслагања, али се показало да су на делу бескрајно слаби. Аргумент о чистоти великоруског дијалекта и његове блискости с црквнословенским у овим дебатама је наводно више сведочио у корист пољске концепције него московитске...
Такође је доказано, с геолошке и хидрографске тачке гледишта да источно од Дњепра почињу велике ‘азијатске’ разлике у поређењу с местима која се простиру западно од њега и да Урал... нипошто није граница. Закључци до којих долази Духински су: Московити су узурпирали назив Русија. Они нису Словени и уопште не припадају индогерманској раси, они су intrus (незаконито упали – А. М.) које треба прогнати преко Дњепра итд. Панславизам у руском смислу је кабинетска измишљотина итд. Желео бих да се испостави да је Духински у праву и да бар ово становиште почне да доминира међу Словенима.“ 4)
По Марксовом мишљењу Руси уопште нису Словени, већ су то помешана монголска и финска племена која су се населила у руској равници
Дакле, по мишљењу Духинског, Лапинског и Маркса, Руси (Великоруси) – уопште нису Словени, већ су то помешана монголска и финска племена која не припадају „индогерманској раси“ која су узурпирала „назив Русија“ и које треба „поново протерати преко Дњепра“. Ово је у складу с екстремистичкм расном теоријом Француза Ж.-А. де Гобина и расном доктрином идеолога Хитлеровог нацизма. Један од њених оснивача, антрополог-евгениста 5) Ханс Гинтер (1891-1968) је на Русе гледао као на резултат мешања нордијске расе с источнобалтичкм расом и источним Финцима. Истих гледишта се придржавао други нацистички антрополог-евгениста Егон фон Ајкштет (1892-1965), аутор књиге „Расне основе немачког народа“ (1934). Његова асистенткиња, Немица пољског порекла Илзе Швидецки (1907-1997) је под његовом редакцијом објавила књигу „Наука о расама старих Словена“ (1938) у којој је тврдила да су Прасловени припадали нордијској раси, али да су до сада изгубили нордијску компоненту која је скоро у потпуности угушена услед мешања с другим расама. По њеном мишљењу „денордизација“ источних Словена (укључујући Русе) повезана је с „источноевропеидском“ расом чији генотип су им пренела стара источнофинска племена 6). Небулозне теорије пољских и хитлеровских русофоба преузели су идеолози антируског украјинства и данашњи укронацисти. Ову расну теорију је подржавао и Маркс који је желео „да се испостави да је Духински у праву“. Отуда његов однос према Русима („Московитима“) као према азијатским варварима који представљају опасност по цивилизовану Европу.
Ханс Фридрих Карл Гинтер
Маркс и Енгелс су се посебно бринули за судбину подељене Пољске коју је Русија наводно угњетавала и коју су сврставали у „цивилизовану“ Европу. Ова двојица истинских Европљана забораваљају на то да су пољско племство и Католичка црква вековима угњетавали православне Словене, као и то да су Аустрија и Пруска угњетавале Пољаке и пажњу усредсређују на „пијану“ Московију. Међутим, њихова брига за Пољску уопште није била последица несебичне жеље да се Пољаци ослободе „московитског јарма“, већ немачким интересима. Крајем октобра 1863. године Маркс заједно с групом немачких социјалиста пише „Позив лондонског просветитељског друштва немачких радника упућен Пољској“ у циљу организације прикупаљања новчаних средстава за Пољаке међу немачким радницима у Европи и Сједињеним Државама. У њему се наводи:
„Пољско питање је немачко питање. Без независне Пољске не може постојати независна и јединствена Немачка, не може постојати Немачка ослобођена од потчињавања Русији, што потиче од времена прве поделе Пољске. Немачка аристократија је одавно прећутно признала да је цар врховни владар земље. Немачка буржоазија немо, пасивно и равнодушно гледа на тлачење херојског [пољског] народа који је остао једини који Немачку штити од московитске најезде.“ 7)
Односно, Маркс и Енгелс су се за ослобођење Пољске од „руског јарма“ борили како би створили штит од упада „азијатског варварства“ (то јест Русије) у Немачку, а с њим и у „чисту и невину“ Европу. Ово идеолошки представља претечу европске политике из прве половине ХХ века према совјетској Русији и СССР-у.
Марксистичко гледиште на несрећну Пољску „коју угњетава Русија“ преузео је и В. И. Лењин. Држећи крајем априла 1917. године на 7. сверуској конференцији РСДРП(б) говор о националном питању Лењин се категорички није сложио с мишљењем Пољака Ф. Е. Ђержинског „о својој угњетеној Пољској да су тамо сви шовинисти“ и изјавио је:
„Политика Пољске је у потпуности национална, пошто ју је Русија дуго угњетавала и цео пољски народ је потпуно прожет само мишљу о томе како да се освети Москаљима. Нико Пољаке није угњетавао као руски народ. Руски народ је у рукама царева служио као џелат пољске слободе. Нема народа који би био толико прожет мржњом према Русији, нема народа који толико страшно не воли Русију као што су Пољаци.“ 8)
Дакле, по Лењиновом мишљењу, „нико Пољаке није угњетавао као руски народ“. Вођа бољшевика за угњетавање Пољака не оптужује руску владу или „реакционарни царски режим“, већ руски народ издвојивши га међу свим народима Руског царства који су чинили њену владајућу елиту и такође „угњетавали“ Пољаке, укључујући и саме Пољаке. Међутим, Лењин у тлачитељима види само Русе називајући их „Москаљима“ и заборављајући на историјске грехове и злочине пољског племства, краљева, војсковођа, војника, па и масе обичног света према Русији и Русима, као и према другим православним народима који су од пољског јарма побегли код руских царева. Лењин као да је то заборавио. У његовим очима су за све криви Руси – а то је већ русофобија, која потиче од Маркса и Енгелса.
Ево како Маркс тумачи укидање феудалног права у Русији за време Александра II. Он је говорећи на пољском митингу у Лондону 22. јануара 1867. године изјавио:
„Што се тиче ослобођења кметова у Русији, оно је врховну владајућу власт ослободило евенуталне конфронтације с цивилизацијском делатношћу племства. Оно је створило широке могућности за врбовање у своју војску, подрило је задружну својину руских сељака, разјединило их је и учврстило веру у цара-баћушку. Али није их очистило од азијатског варварства, јер се цивилизација ствара вековима. Сваки покушај подизања њиховог моралног нивоа кажњава се као злочин. Довољно је да вас подсетим на владине репресије против друштава трезвености која су покушавала да спасу Московита од онога што Фојербах назива материјалном супстанцом његове религије, односно од вотке. Није познато какве последице ће убудуће имати ослобођење сељака, а данас је очиглдно да је повећало постојеће снаге цара.“ 9)
Маркс понавља мит о пијанству „Московита“ који је колао Европом 10) и светогрдно повезује пијанство и православље. А затим, говорећи о узвишавању Пруске за време владавине Бизмарка, Маркс каже:
„Овај некадашњи пољски вазал се претворио у велесилу првог ранга само под покровитељством Русије и захваљујући подели Пољске. Кад би она сутрадан изгубила свој пољски плен, растворила би се у Немачкој уместо да је прогута. Да би постојала као посебна држава унутар Немачке она обавезно мора да се ослања на Москвите. Недавно ширење њене владавине не само да није ослабило ове везе, већ их је, напротив, учинило нераскидивима и појачало је антагонизам с Француском и Аустријом. Истовремено, Русија представља ослонац на којем почива неограничена власт Хоенцолерна и њених феудалних вазала. Она је њихов штит од народног незадовољства. Дакле, Пруска није бедем против Русије, већ је њено оруђе које је је предвиђено за упад у Француску и освајање Немачке... Дакле, за Европу постоји само једна алтернатива: или ће се азијатски варваризам на челу с Московитима обрушити као лавина на њену главу или треба да обнови Пољску заштитивши се на тај начин од Азије са двадесет милиона хероја како би добила на времену за свој друштвени преображај.“ 11)
Исту ствар је у прошлом веку радила Европа стварајући пољски штит против бољшевика и то је калка данашње политике јадних вођа Европске уније који се застрашујући европске народе руском претњом штите милионима украјинских „хероја“ који Европу бране од „агресивне“ Русије која наводно жели да упадне у „европску башту“ док се њени становници не наоружају како би се спасили од ове измишљене најезде. Испоставља се да су лидери Енглеске и Француске из 1920-1930-их година, као и данашњи руководиоци Европске уније и већине европских земаља марксисти по својој русофобској идеологији!
Осећајући патолошку мржњу према Русији Маркс и Енгелс су изврћући историју на све начине понижавали руску армију
Осећајући патолошку мржњу према Русији Маркс и Енгелс су изврћући историју на све начине понижавали руску армију. Енгелс је 1855. године објавио псеудоисторијску студију „Армије Европе“ где у глави „Руска армија“ различитим категоријама руских војника приписује следеће карактеристике које су незамисливе приликом описивања армија других земаља. Ево шта пише о нижим подофицирским чиновима:
„Већина подофицира је регрутована од војничких синова који су одгајени у државним установама. Пошто су од раног детињства прожети духом војничке дисциплине ови момци немају ништа заједничко с војницима које касније треба да обучавају и којима треба да руководе. Они стварају засебну групу одвојену од народа. Они припадају држави и не могу да постоје без ње; кад су препуштени сами себи ни за шта нису способни. Све што желе јесте да и даље живе под покровитељством владе (а зар у другим армијама није тако?! – А. М.). Ови подофицири у војсци представљају исто што у руској цивилној служби представља најнижа класа чиновника који се регрутују из редова деце истих ових чиновника. То је круг људи који играју потчињену улогу, лукавих, ограничених и себичних, чије их површно образовање чини још одвратнијима; сујетни и похлепни, пошто су се душом и телом продали држави, сами истовремено свакога дана и свакога часа покушавају да је продају по мало, ако то може да им донесе и најмању корист.“ 12)
У овом одељку, ништа не знајући о руској војсци и немајући објективних података за уопштавање карактеристика нижих командира руске армије Енгелс износи своје измишљотине позивајући се на русофобски пасквил маркиза А. де Кистина, који смо поменули, „Русија 1839. године“, чији аутор своје „дубокомисаоне“ закључке доноси на основу разговора с куриром који га прати на путовању по Русији.
А ево шта Енгелс пише о руским официрима:
„Изгледа да ствари с официрима стоје још горе... У армију доспева велики број младих људи у чину заставника или поручника чије се све образовање у најбољем случају састоји у томе да релативно лако воде разговоре на француском на најобичније теме и да се помало разумеју у елементарну математику, географију и историју – све ово им се утувљује просто ради привида... Све до сада, Руси су, којој год класи да припадају, још превише варвари да би налазили задовољство у бављењу науком или умним радом (изузев интрига), зато су скоро сви истакнути људи који служе у руској армији – странци, или – што значи исту ствар – ‘остзејски’ Немци из балтичких губернија... Дакле, међу официрима руске армије има врло добрих и врло лоших, али први међу њима чине бесконачно малу величину у поређењу с другима.“ 13)
По мишљењу Немца Енгелса руски официри су „превише варвари“, мало су способни за војску, премда међу њима постоји слој образованих Европљана – „остзејски Немци“, који у „варварску“ војску доносе светлост европске цивилизације, а „сви истакнути људи који служе у руској војсци су странци“. Али то је потпуна будалаштина! Руски официри по својим војничким особинама ни по чему нису заостајали за официрима европских армија, већ су их најчешће превазилазили, а по спремности на самопожртвованст су били за копље изнад њих (реч „пожртвованост“ не постоји у европским речницима). А све војсковође које су служиле у Руској царској војсци, независно од свог етничког порекла, били су поданици Руске империје, при чему су огромна већина (Шереметјев, Апраксин, Румјанцев, Суворов, Кутузов, Ушаков, Нахимов и др.) Руси или су рођени у Руској империји (Багратион). Што се тиче странаца (Миних, Барклај де Толи и др.), они су били на служби код руских царева и таква пракса је била уобичајена у целој Европи.
Енгелсово мишљење о руском војнику је благонаклоније, али такође с кашиком катрана:
„Руски војник је један од најхрабријих у Европи. Његова упорност скоро да не заостаје за упорношћу енглеских и неких аустријских батаљона (?! – А. М.)... Он не осећа да је потучен. Кареи руске су се супротстављали и борили прса у прса дуго времена након што их је коњица пробила; и увек се сматрало да је Русе лакше поубијати него их натерати да се повуку. Сер Џорџ Каткарт који их је 1813. и 1814. године посматрао у улози савезника, а 1854. године на Криму у улози противника, с поштовањем сведочи да они ‘никад не падају у панику’. Осим тога, руски војник је лепо грађен, доброг здравља, може дуго да хода, није захтеван, може да једе и да пије скоро све и послушнији је својим официрима од иједног другог војника на свету. Главна мана руских војника састоји се у томе што су они најмање жустри на свету. Не могу се искористити ни на служби у лакој пешадији, ни у лакој коњици. Козаци који су у извесном смислу одлична лака коњица у принципу су толико непоуздани да се у додиру с противником у позадини козачких предстража увек ставља друга линија предстража (?! – А. М.). Осим тога, козаци уопште не ваљају у нападу (?! – А. М.)... Пошто Руси подражавају у свему, они ће испунити све или све што им се нареди или на шта буду натерани, али неће урадити ништа ако буду морали да дејствују на своју одговорност. То се тешко може очекивати од људи који никад нису знали шта је оговорност и који ће с истом покорношћу кренути у смрт као да им је наређено да црпи воду да бичује свог друга.“ 14)
А у закључку свог отровног опуса Енгелс пише:
„Руска армија још увек нема чиме нарочито да се похвали. За све време постојања за Русију као такву Руси још нису извојевали ниједну победу против Немаца, Француза, Пољака или Енглеза, не превазилазећи их нарочито по броју. Под истим условима увек су их тукле друге армије изузев Пруса и Турака, али су код Четате и Силистрије Турци освојили победу ако су бројчано били слабији.“ 15)
Али то је дрска лаж! Енгелс је „заборавио“ историју XVIII века кад је руска војска потукла све најбоље европске рамије (Карла XII, Фридриха II), а да не говоримо о Турцима које су Енглези „потпаљивали“ А почетком XIX века руска армија је потукла Наполеонову армију уједињене Европе која је упала у Русију. Наравно, Енгелс је све то знао, али у пориву мржње према Русима бљује свој европски отров на руску армију желећи да је понизи. Он је у европску друштвену свест убацио штетну будалаштину о томе да је руски војник добар, али је официрски корпус лош (изузев малог слоја остзејских Немаца), а сви руски генерали су „месари“ који битке добијају затрпавајући непријатеље лешевима својих војника.
Руска царска војска улази у Париз
Раскринкавањем и мржњом према Русима („Московитима“) прожет је Марксов рад „Раскринкавање дипломатске историје XVIII века“ (1866) 16) у којем пише да је „колевка Московије била крвава мочвара монголског ропства, а не сурова слава епохе Нормана. А данашња Русија није ништа друго до преображена Московија.“ Зато су сви руски људи робови, а руски кнезови и цареви су робови који су постали господари.
„Чак и после свог ослобођења, – пише Маркс, – Московија је наставила да игра своју традиционалну улогу роба који је постао господар. Касније је Петар Велики искомбиновао политичку вештину монголског роба с гордим тежњама монголског господара којем је Чингиз-кан оставио у аманет да оствари свој план освајања света.“ 17)
Маркс је етничке Немце у државном апарату, образовању, економији, армији и на руском двору сматрао „цивилизаторима“ Русије
Маркс је измислио некакву посебну „словенску расу“ која се формира око „руске расе“ и која тежи ка томе да влада светом, која се супротставља цивилизованим европским народима („германско-романској раси“) и против које Европа треба да води немилосрдан рат 18). Маркс је етничке Немце у државном апарату, образовању, економији, армији и на руском двору сматрао „цивилизаторима“ Русије који су „морали да измуштрају Рус придавши им спољашњи изглед цивилизације који би их припремио за преузимање технике западних народа, не заражавајући их идејама западњака“ 19). Апсолутно исто је сматрао идеолог хитлеровског нацизма Алфред Розенберг који је у Русији пре револуције издвајао „немачко“ руководеће језгро окружено варварском словенском масом која је 1917. коју су на руске „Аријевце“ 1917. године нахушкали „жидовски бољшевици“.
У својим публикацијама и говорима Маркс „варваре-Московите“ супроставља цивилизованим Европљанима. У „Поверљивом саопштењу“ које је написао у марту 1870. године међународној Интернационали поводом конфликта са Бакуњином који је ушао у женевску Лигу мира Маркс пише да је тамо над Бакуњином успостављен надзор „пошто је сумњиви Рус“ и наставља:
„Убрзо после Бриселског конгреса Интернациноале (септембар 1868. год.) Лига мира организује конгрес у Берну. Овога пута Бакуњин наступа као firebrand (подстрекач – А. М.) и... жигоше западноевропску буржоазију тоном којим Московити-оптимисти обично нападају западну цивлизацију како би сакрили сопствено варварство.“ 20)
Марксова окорела русофобија је временом јачала. Маркс није подносио представнике Русије у I интернационали. Свима је познат његов клинч са Бакуњином. Није могао да поднесе ни А. И. Херцена који се борио против руског самодржавља. У његовом биографском роману „Прошлост и размишљања“ описана је следећа епизода:
„Маркс и Енгелс који су 1850-1860-их годиина живели у Лондону као и Херцен, сматрали су да не могу имати заједничке политичке наступе с њим. То се показало још у вези с међународним митнгом „у спомен на велики револуционарни покрет 1848. године“ који је организован 1855. године на иницијативу вође чартизма Џонса. На плакату за митинг Херценово име се налазило поред имена најугледнијих представника међународне емиграције, између осталог и Маркса. Међутим, Маркс који је учествовао у прелиминарним преговорима за организацију митинга касније је одбио да говори на њему. Један од разлога због којег је Маркс одустао било је то што није желео да говори заједно с Херценом.“ 21)
Зато што је био Рус из Русије, и то је било довољно.
Маркс је, као и Енгелс, Русију доживљавао кроз призму европских интереса и револуције видећи у њој препреку за своје глобалне социјалне утопије и зато је у програм Међународног друштва радника (I интернационала) додао 9. тачку:
„Потреба за уништавањем московитског утицаја у Европи на основу примене принципа нација на самоопредељење...“ 22)
И ова Марксова идеја је упалила.
Лењинова доктрина „деколонизације Русије“
Представе Маркса и Енгелса о Руској империји као о „тамници народа“ која се испречила на путу напретка које треба ослободити од великоруског јарма и наводно вратити поробљеним народима земље које су им одузете, преузео је њихов верни ученик В. И. Лењин и учинио их је каменом-темељцем бољшевичке политике. У тезама „Задаци револуционарне социјалдемократије у европском рату“ у августу 1914. године он је објавио:
„Најмање зло био би пораз царске монархије и њене војске која угњетава Пољску, Украјину и читав низ народа Русије и која распирује национално непријатељство рад јачања јарма Великоруса над другим нацоналистима и ради јачања реакционарне и варварске владе царске монархије.“
И одредио је задатак:
„Борба против царске монархије и великоруског, панславистичког шовинзма и проповед револуције у Русији, као и ослобођење и самоопредељење народа које Русија угњетава.“ 23)
У току лета 1915. године Лењин пише програмски рад „Социјализам и рат“ у којем Руску империју сврстава у робовласничке колонијалне велесиле које угњетавају човечанство, иако Русија никад није била ни колонијална, а тим пре није била робовласничка. Да, из века у век се Московско царство, а затим Руска империја ширила геополитички, и на миран начин путем ратова, али то није имало ништа заједничко са западним колонијализмом и робовласништвом. Лењин је то одлично знао, али је ипак Русију називао најзаосталијом земљом, а руску монархију – најреакционарнијим политичким уређењем, што такође не одговара стварности.
У раду „Социјализам и рат“ Лењин је истакао доктрину уништавања историјске Русије
Лењин је у овом раду истакао доктрину уништавања историјске Русије 24) коју је изложио и у књизи „Империјализам као највиши стадијум капитализма“ 25). Он је територију историјске Русије поделио на „метрополе“ и „колоније“: од 22,8 мил. км2 територије Руског царства Лењин је у „метрополу“ сврстао само 5,4 мил., а осталих 17,4 мил. је сврстао у „колоније“ 26). Односно, Лењин је територију Русије ограничио Руском равницом („Московијом“), а све остало су руске „колоније“, које треба ослободити од „руског јарма“.
Лењин пише:
„Нигде на свету нема таквог угњетавања већине становништва земље као у Русији: Великоруси чине само 43% становништва, тј. мање од половине, а сви остали су бесправни као туђини. Од 170 милиона становништва Русије око 100 милиона је угњетено и бесправно. Царизам води рат ради освајања Галиције и коначног гушења слободе Украјинаца, ради освајања Јерменије, Константинопоља итд. Сад на два Великоруса у Русији долази од два до три бесправна ‘туђина’: царизам путем рата покушава да повећа број нација које Русија угњетава и да учврсти њихово угњетавање и на тај начин подрије борбу за слободу и самих Великоруса. Могућност угњетавања и пљачкања туђих народа јача економски застој, јер уместо развоја производних снага извор прихода често бива полуфеудална експлоатација ‘туђина’. Дакле, Рус се са стране Русије одликује изузетном реакционарношћу и антиослободилачким карактером.“ 27)
Русија и руски народ у очима бољшевичког вође изгледају као пљачкаши и тлачитељи огромног броја „бесправних припадника других народа“, иако су они чинили више од половине владајуће елите у Руској империји, а националне крајине су уживале специјалне привилегије, за разлику од европских колонијалистичких велесила које су беспоштедно пљачкале своје колоније. Међутим, Лењин то упорно не види, али зато види „варварски јарам Великоруса“ од којег народе Руске империје треба ослободити, а саму империју срушити.
Вративши се у Петроград из емиграције Лењин је за 7. конференцији партије крајем априла 1917. године изјавио:
„Зашто ми, Великоруси, који угњетавамо већи број нација од било ког другог народа (?! – А. М.) треба да се одрекнемо права на отцепљење Пољске, Украјине и Финске? <…> Ми смо равнодушни, неутрални према сепарастистичком покрету. Нема ничег лошег у томе ако се Финска, Пољска или Украјина одвоје од Русије. Шта ту има лоше? Шовиниста је онај ко то каже.“ 28)
А говорећи у децембру 1917. године на 1. конгресу војне флоте Лењин је изјавио:
„Неки нам кажу да ће се Русија распарчати, да ће се распасти на засебне републике, али ми немамо разлога да се тога бојимо. Колико год самосталних република да има, ми се тога нећемо плашити. За нас није важно где пролази државна граница, већ то да се сачува савез између трудбеника свих нација ради борбе с буржоазијом било које нације.“ 29)
Ево како Лењинова доктрина уништавања Русије гласи у свој својој лепоти!
Важно је да знамо: пре Октобарске револуције ниједна од територија које су улазиле у састав Руске империје и које су прогласиле да теже ка не зависности, није добила признање од стране централне руске власти. Чак се ни привремена влада на челу с А. Ф. Керенским није одлучила на такав корак поверивши судбину Русије и њених националних крајина Сверуској оснивачкој скупштини. Зато су бољшевици, освојивши власт, одмах почели да признају независност територија које су се отцепиле од Русије, стварајући правну базу за то. Дана 2. (15) новембра 1917. године Совнарком РСФСР је усвојио Лењинову „Декларацију права народа Русије“ у којој је стајало:
„Спроводећи вољу ових Конгреса [радничких и војничких посланика] Савет народних комесара је одлучио да у темељ свог рада у вези с питањем националности у Русији стави следеће принципе:
-
Равноправност и суверенитет народа Русије.
-
Право народа Русије на слободно самоопредељење укључујући отцепљење и формирање самосталне државе.
-
Укидање свих и сваких националних и национално-верских привилегија и ограничења.
-
Слободан развој националних мањина и етнографских група које насељавају територију Русије.“ 30)
„Интереси светског социјализма су изнад националних и државних интереса,“ – изјавио је Лењин 1918. године
У другој тачки декларације понавља се Марксова 9. тачка програма I интернационале о уништавању Русије путем њеног распада „на основу примене принципа права нација на самоопредељење“. Позивајући се на ову тачку Лењинове декларације, бољшевици су почели да признају независност свих „националних“ територија које су се одвојиле од историјске Русије. Прво су у децембру 1917. године признали независност Финске; после ње су уследиле Украјина, балтичке, земље, Кавказ и даље по списку. До пролећа 1918. године, као што је признао сам Лењин, „од Русије није остало ништа осим Великорусије“ и објаснио је став бољшевика:
„Ми не бранимо великодржавност,... не бранимо националне интересе, већ тврдимо да су интереси социјализма, интереси светског социјализма изнад националних интереса и државних интереса.“ 31)
Ток историјских догађаја у свету и грађанског рата у Русији променио је ставове Лењина и људи из његове околине. Схвативши да ће поједично бити уништени бољшевици су на просторима Руске империје „ради борбе против светског империјализма“ почели да стварају савез држава новог типа. У јуну 1919. године појавио се први пројекат стварања Савеза совјетских социјалистичких република Европе и Азије у саставу Русије, Украјине, Белорусије, Летоније, Литваније и Крима који су тада проглашени за совјетске републике 32). Није било суђено да се он оствари, али је по том обрасцу 1922. године створен Совјетски Савез.
Плакат са захтевом за оснивање 3. интернационале. Јул 1917. године
По замисли Лењина и лењиноваца, овај савез, којем ће се добровољно придруживати нови чланови је основан за наредне векове. У том циљу је у пролеће 1919. године основана Трећа комунистичка интернационала (Коминтерна). Држећи говор на оснивачком конгресу Лењин је њен циљ одредио на следећи начин:
„Комунистичка интернационала је партија револуционарног устанка међународног пролетеријата. <…> Комунистичка интернационала је дело Совјетске Русије прогласила својим делом. Међународни пролетеријат неће вратити мач у корице све док се Совјетска Русија као карика не укључи у федерацију совјетских република целог света.“ 34)
Ова идеја је била иконографски представљена у грбу Совјетског Савеза на којем су срп и чекић приказани са земљином куглом у позадини, а у химни Коминтерне су као рефрен звучале речи:
„Живео Светски Совјетски Савез.“
Очаравајућа идеја (као и цео револуционарни марксизам) је била утопистичка, јер никакав светски Савез ССР није могао да постоји. Међутим, проблем се састојао у томе што је Совјетски Савез који је био основан на месту Руског царства и чије је административно-државно уређење основано на Марксовој идеји о распаду историјске Русије „на основу принципа права нација на самоопредељење“ такође историјски био осуђен на пропаст. Зато што је марксистичка идеологема која је била предвиђена тачком 2 Лењинове „Декларације права народа Русије“ уписана у све совјетске уставе (1924, 1936. и 1977. године) и представљала је бомбу коју су Маркс и Лењин подметнули у Совјетски Савез. Ова бомба је уз учествовање труле врхушке КПСС растурила „неуништиви Савез“ на делове по границама „братских“ република које су одредили бољшевици и које су имале уставно право на слободан излазак из СССР-а.
Бољшевици-лењиновци су на свој начин европеизовали Русију створивши уместо јединственог геополитичког простора Руске империје где су постојала два национално-државна ентитета (Пољско царство и Велика финска кнежевина) пачворк-прекривач од националних република, области и округа од којих су „главни“ могли слободно да се самоопредељују, премда су Руси у овим републикама били лишени овог права. А крају се споља унитарни Совјетски Савез претворио у инкубатор за одгајање политичких нација и држава и кад се инкубациони период приближио крају националистичке идеје које је одгајила совјетска власт извеле су своје републике из „братског“ савеза ССР, чему је допринела чињеница да је врхушка КПСС издала своју земљу. Тако је русофобска идеја Маркса и Енгелса о распаду историјске Русије кроз самоопредељење народа који су је насељавали, а коју је оваплотио Лењин одиграла злокобну улогу у судбини совјетске државе коју је створио бољшевички вођа, давши правну основу за њен распад.
Лењин, који је био верни ученик Маркса и Енгелса је исто као и они, мрзео Руско царство и био је окорели русофоб
Лењин, који је био верни ученик Маркса и Енгелса је исто као и они, мрзео Руско царство и био је окорели русофоб. Међу свим народима који су насељавали историјску Русију Лењин је на негативан начин издвајао Великорусе и називао је Русе „робовима“, „простацима“, „слугерањама“, „жбировима“, „подлацима и насилнцима“, па чак и „великоруском фукаром“. Ни за један други народ или његове представника није користио сличне „епитете“.
Венац Лењинове агресивне русофобије представља његово писмо упућено В. М. Молотову 19. марта 1922. године у вези са запленом црквених драгоцених предмета за помоћ гладним људима ако је Руска Православна Црква сама за то прикупила више вредних предмета него што су јој бољшевици одузели. Међутим, Лењин је искористио тренутак да удари на Православну Цркву која је хиљаду година била духовна спона руског народа. У свом писму испуњеном мржњом према РПЦ Лењин је писао:
„На конгресу партије треба организовати тајно саветовање свих или скоро свих делегата у вези са овим питањем заједно с главним радницима Државне политичке управе, Народног комесаријата правде и Револуционарног трибунала. На овом саветовању треба спровести тајну одлуку конгреса о томе да заплена вредних ствари, посебно од најбогатијих лаври, манастира и цркава треба да буде спроведена с немилосрдном одлучношћу, безусловно, не презајући ни од чега у најкраћем року. Што већи број представника реакционарног клира и реакционарне буржоазије успемо да стрељамо тим поводом, тим боље.“ 35)
Писмо упућено В. М. Молотову за чланове Политбироа од 19. марта 1922. године
Ова акција није имала хуманитарну, већ пре свега политичку основу у циљу дискредитовања Руске Православне Цркве у очима руског народа и подривања њеног утицаја. Ништа од црквених вредности које су бољшевици запленили није употребљено за помоћ гладнима. Црквено сребро је употребљено за ковање совјетских сребрних рубаља приликом новчане реформе 1920-их година, а све остало је распродато у иностранству, углавном за финансирање светске револуције. Помоћ људима који су умирали од глади пружале су међународне хуманитарне организације, пре свега Америчка организација за помоћ (АРА).
Лењинова русофобија је велика и засебна тема. О њој се фрагментарно писало, а прилично потпуно је описана у књизи аутора ових редова 36), где су, поред осталог, први пут наведени факсимили докумената немачког МИП-а о томе да је Лењин издао Русију у годинама Првог светског рата и о финансирању Лењина и његове партије (тада фракције РСПРП) од стране немачке владе 37). У јесен 1914. године на дебати руских социјалдемократа у Берну Лењин је изјавио: „Ми, Великоруси... у стању смо само да угњетавамо туђе народе; Русију треба ампутирати до Кијева, Одесе, Риге и Либаве“ 38), тј. треба је одвојити од Балтичког и Црног мора чиме је шокирао све присутне.
Међутим, то је препев Енгелсовог чланка „Европски рат“ и управо тако је Лењин „ампутирао“ Русију. Лењинова русофобија има дубоко личне и идеолошке узроке и то се не може схватити ако се не узме у обзир русофобска идеологија Маркса и Енгелса. А све што је горе речено омогућава да се донесу одређени закључци.
Размишљања код камене громаде Маркса
Антируска и русофобска идеологија Маркса и Енгелса органски се уклапа у вишевековну европску традицију мржње према руском народу и страх од Русије који понекад прелази у параноју. Једну од надјубљих узрока европске русофобије представља чињеница да се Руси не могу разликовати од других европских народа – ми припадамо истој европеидној раси. Међутим, по својим погледима на свет, карактеру и начину постојања ми смо другачији, што се умногоме може објаснити огромним географским просторима Русије. То је разлог због којег нас Европљани одбацују, а истовремено желе да учине да будемо исти као они, на било који начин. Ништа од тога им не полази за руком и то у Европљанима изазива бес рађа мржњу према нама и „страх од Руса“. Други црв који разједа европску душу јесте то што нам завиде на географској величини и природним богатствима, која стотинама година покушавају да освоје. Легура мржње, зависти, надмености (то је наличје комплекса ниже вредности који изазива завист) и страха рађа европску русофобију коју подгревају различите политичке и историјске околности.
Маркс и Енгелс, који су били европски словенофоби и русофоби, Русију су доживљавали кроз призму европских (пре свега, германских) интереса и у њој су видели препреку за извођење револуција у Европи, а преко њих – својих глобалистичких утопија. Отуда потиче њихова „класна“ мржња према Русији, Словенима и Русима. Енгелс је писао да је „мржња према Русима била и остаје код Немаца њихова прва револуционарна страст“. Ово се односи и на самог Енгелса који је све Словене (осим Пољака) сматрао „контрареволуционарним нацијама“ које треба да нестану с лица земље.
Маркс и Енгелс као мислиоци Запада који су истакли комунистичку доктрину преуређења света под руководством напредних западних држава по принципу „центар – периферија“ у Русији су видели периферну непријатељску „варварску земљу“ која омета напредак човечанства (европске револуције) коју треба уништити заједно с руским народом водећи с Русијом и словенством „борбу на живот и смрт“, методама „најодлучнијег тероризма“. Другим речима, позивали су на геноцид Словена. У том смислу се словенофобска и русофобска идеологија Маркса и Енгелса подудара с идеологијом европског расизма и Хитлеровог нацизма. Треба да будемо свесни да су Маркс, Енгелс, де Гобино, Хјустон Чембрлен, Алфред Розенберг и остали њима слични – људи исте феле. Ови људи су имали различите погледе на свет, али су се сви исто односили према Русији и Русима (као и данашњи еврорусофоби). Њихова мрачњачка русофобија нам је страна и непријатељска је према нама. И ако су Маркс и Енгелс Словене и Русе сматрали својим непријатељима и ако су се тако опходили према нама, и ми исто тако њих треба да доживљавамо.
У совјетско време марксизам-лењинизам је био света крава и идејна основа совјетске идеологије и совјетске државе. Ниједан човек (чак ни Стаљин) није могао да критикује ово вероучење које нам је донето из Европе. Оно је у најбољем случају било „стваралачки“ осмишљавано. Међутим, комунистчка идеологија је у свом почетном облику одавно мртва, а држава која је на њој изграђена је отишла у прошлост. А ми још увек нисмо критички анализирали марскизам-лењинизам у контексту његовог односа према руској држави и народу и нисмо одговорили на питање: какве везе ова идеологија има с нашим данашњим животом и концепцијом руског света? Како се због ове идеологије и националне политике историјска Русија смањила као шагренска кожа, до геополитичког патрљка с абревијатуром РСФСР и како је после распада СССР на западној граници била одбачена на почетак XVI века, а руски народ је постао највише подељен на свету? Говорећи 18. марта 2021. године поводом седме годишњице поновног сједињења Крима и Севастопоља с Русијом председник Руске Федерације В. В. Путин је рекао:
„Двадсетих година прошлог века бољшевици су због неких разлога који још увек нису јасни, предали велики део територија, геополитички простор квазидржавним творевинама. А после су, распавши се сами, урушивши своју партију изнутра, распарчавши Совјетски Савез, довели до тога да је Русија изгубила колосалну територију и геополитички простор.“ 39)
У току година совјетске власти историјска Русија је изгубила 5 милиона квадратних километара територије која је од ње откинута у корист „братских“ република. Можда је време да сагледамо идејну основу ове геополитичке и цивилизацијске катастрофе за коју плаћамо страшну цену враћајући великом крвљу исконску руску земљу Донбаса и Новоросије коју су раније од Русије откинули марксиста Лењин и његови наследници? И још ћемо је плаћати. Данашњи комунисти се праве да немају никакве везе с тим, као да су то урадили мењшевици или есери. Међутим, то су учинили бољшевици-лењиновци и њихови наследници – данашњи комунисти – треба или да дају принципијелну оцену делима својих претходника или да за то сносе моралну и политичку одговорност пред руским народом.
Споменик Карлу Марксу на Позоришном тргу у Москви преко пута Бољшог театра. Фото: fotoload.ru
И ош једна ствар. Двадесет другог јуна, на Дан свенародног сећања и жалости због жртава европске најезде предвођене Немачком на нашу земљу – руски комунисти на челу са својим вођом развијених застава иду до громаде Марксовог споменика преко пута Бољшог театра како би одали пошто човеку који је заједно са својим другом Енгелсом сматрао да Руси нису Словени, већ мешавина монголских и финских племена, „московитски варвари“ и непријатељи европских револуција и које треба истребити.
Зашто су наши градови и села препуни споменика двојице европских вепрова која су мрзела Русију и која су позивала на наше истребљивање?
Желим да упитам комунисте: да ли сте читали Марксова и Енгелсова дела? Да ли сте читали шта пишу о Словенима, о Русији и о руском народу? Ако их нисте читали, прочитајте, а ако сте их прочитали (па то је ваш катихизис!), зашто идете да се клањате овим идолима и то још 22. јуна? Уосталом, то је разумљво. Комунизам се одавно од идеологије претворио у неопаганску политичку религију са свом атрибутиком која јој је својствена и у коју спада и поклоњење идолима. Паганин не може да се одрекне својих идола, чак и ако га они уништавају, ако га газе и разапињу. Одицање од идола означава одрицање од сопствене религије и зато се комунисти толико труде за своје „перуне“ којих су препуни сви градови села Русије. Стотине улица, тргова и станица метроа су названи у њихову част. Комунисти су се клањали и клањаће се својим боговима. Нека се клањају. Али комунисти нису Руси, немам у виду „крв и тло“, већ комунистичку идеологију, која није национална, већ класна. У Лењиновим сабраним делима нема ни речи о националним интересима Русије! Међутим, већина нас не припада комунистима. Вишенационални руски народ је преболео болест која је донета из Европе, одбацио је комунистичку утопију и вратио се својој исконској вери и вредностима, а комунисти чине безначајну мањину. То је трула партија труле идеје. Зашто су наши градови и села препуни споменика двојице европских вепрова која су мрзела Русију и која су позивала на наше истребљивање? Они су нас презирали и газили, а ми их поштујемо. Да ли је наш народ мазохистички? Наравно да није. Шта ће нам онда ова европска старудија која вређа нашу националну свест и достојанство? Зар није време да је избацимо из свог живота? Не одмах, али постепено то треба учинити. Треба чистити руску душу од европских „вредности“ које су нам туђе и од немачких идола. Они не треба да постоје у Русији или бар не у овом броју.