24/3/2012
Протојереј Андреј Ткачов
Неког филозофа у стара времена људи су прекорели због тога што је аполитичан и што се уопште не занима за послове отаџбине. „Нипошто није тако, – рекао је, – веома се занимам за своју отаџбину,“ – и притом је руком показивао према небу.
Ова тема је умногоме заокупљала пажњу филозофа, научника и писаца. p { line-height: 115%; text-align: left; orphans: 2; widows: 2; margin-bottom: 0.25cm; direction: ltr; background: transparent }a:link { color: #0000ff; text-decoration: underline }
Покојнику хришћанске вероисповсти се у руке ставља разрешна молитва и крстић и он тако лежи.
Окрутност света потиче од демона. Разврат света потиче од тога што је човек постао плот (тело) и само плот. И радост света – бучна и напета радост од које је човеку тешко као од мамурлука је само декорација.
Суше, урагани, ратови и друго зло, укључујући разводе у породици и болести дешавају се због „злог језика“.
Шта означава градитељска симболика у Библији? Какви догађаји старозаветне и новозаветне историје су супротстављени Вавилону?
Ако је смисао живота – сакупљање задовољстава и утисака, шта је монаштво? Безумље. А ако узмемо у обзир да је смрт неизбежна, шта је монаштво? То је способност да се човек опамети пре свих.
Уколико је човек нешто важно схватио, за њега је страшније од смрти ако своје искуство не може да подели с другима.
Говоримо о духовним стварима са позиције нашег времена. А наше време назива Бога Љубав и збуњује се када се присећамо догађаја Старог Завета. Бог је увек Љубав, Он се не мења, то је једно од Његових својстава.
Данас ћемо се осмелити да говоримо о врло озбиљној теми, која се тиче сваког човека, — о смрти.
Људи не цене Цркву. Чак ни у нашој срећној и побожној, у поређењу с многим другим земљама, Русији, људи не знају Цркву. Колико често човек не зна за главно благо које се налази у његовој кући.
Ово није позив за легализацију оружја. Ово је позив за богаћење сећања и свести човека који се моли речима псалама.
„Заједничко“ и „појединачно“, „идеално“ и „реално“ су противречности само у области апстрактног мишљења. Стварни живот може да брише противречности и да претапа сложену разноврсност у подједнако сложено јединство. „Ко сам ја у Цркви? Нико или неко?“ Покушаћемо да поразговарамо о томе.
Валериј Дороњин
Уочи Сверуског дана трезвености, 11. септембра, разговарали смо с протојерејем Андрејем Ткачовом. Тема разговора су савремени облици зависности и трезвен живот.
Зашто Царство Небеско није апстрактна теорија, већ стварност, која директно утиче на оно што се дешава у нашем свету?
Оцена: 7|Гласови: 3
Оно што се десило на Тавору је врло драгоцено. Овај догађај нас учи у Кога заправо верујемо и Кога називамо Спаситељем.
Анђели стално помажу човеку. Анђели садејствују апостолској проповеди, изводе Петра из тамнице, отварају пред њим гвоздена врата, итд. Они су свугде: сва историја Цркве је историја људи и невидљиве помоћи анђела.
Оцена: 7.3|Гласови: 3
До чега доводи покушај „ да се исправи неправедни поредак у свету?“ Зашто Господ није прихватио жртву Кајина? Шта ми имамо Кајиново у себи?
Оцена: 10|Гласови: 2
Одакле је потекло зло, ако је Бог благ и не твори зла. Шта је то заправо зло? И шта је то добро? Да ли је све што се чини добрим и пријатним, заиста тако? Можемо ли убити драгу особу, чинећи јој добро? Може ли добро бити оштро, па чак и сурово?
Једном је у храм дошао мој познаник и замолио за неку књигу о Матрони Московској. Књиге није било, али смо с узајамном радошћу и одушевљењем попричали о овој светици, похвалили смо је, гануто уздисали и изразили одушевљење.
Оцена: 7.8|Гласови: 5
Уочи прве недеље после Васкрса (недеља Антипасхе или Томина), протојереј Андреј Ткачов у својој ауторској емисији Света истина подсећа нас да Црква слави Васкрс 52 пута годишње, и да је Васкрсење Христово непресушни темељ и извор живота свих хришћана, илуструјући то речима Св. Серафима Саровског, којима је он стално бодрио људе и подстицао их на васкршње расположење, које нам даје снагу увек и у свему.
Оцена: 4.5|Гласови: 2
Васкрсење Христово, Пасха Господња, „празник над празницима и славље над слављима“, извор је и темељ хришћанске вере и живота. О. Андреј Ткачов објашњава зашто се Васкрсли Спаситељ није јавио свима, и зашто Васкрс „не дотиче срца свих људи“. Емисија је емитована на Васкрс
Оцена: 10|Гласови: 1
Њено име се често помиње у току Великог поста. С њеним именом је повезано читање Великог канона – такозвано „Маријино стајање“. Њеним именом је названа пета недеља Великог поста. И спомен на Марију Египћанку који се слави 1/14. априла по правилу пада у време поста. Тако да можемо често да говоримо о овој светици.
Оцена: 6|Гласови: 2
Не оскудевамо у људима који питају: где је ваш Бог? Зашто на свету има тако много зла? – и друге ствари. Списак ових питања је веома стар по годинама и његов број је врло ограничен.
У Цркви има неколико празника у чијем средишту се налази Христов Крст. Сви они подстичу вернике да подигну главу и не гледају у земљу, већ да погледају у висину. Цар Константин је гледао у небо оног тајанственог поднева уочи битке кад је Крст сијао на небу јаче од сунчевог диска и кад су се слова слагала у кратку реченицу која је много обећавала: „Овим ћеш победити.“
Оцена: 7.9|Гласови: 7
Библијски поглед мудраца на ствари „које се чине под сунцем“ даје нам Књига проповедникова. То је изузетно тужна и меланхолична књига која једну за другом скида све маске с преплашеног лица заблуделог човека. Богатство је испразно, мудрост је релативна, смрт је неизбежна, праведност је пожељна, али неприметна.
Оцена: 1.5|Гласови: 2
Ствар је озбиљна. За верујуће је Господ највиша реалност и корен сваке друге реалности. Ако посумњамо у то да Он постоји, у шта онда нећемо посумњати?
Оцена: 7.6|Гласови: 5
Како је грех променио однос човека са Богом, са природом, са другим људима, са самим собом? Да ли у нашем животу постоје стања слична оним која су преживели Адам и Ева, када су сагрешили? Зашто Христа називају Нови Адам?
Сви су чули за Слободу, Једнакост и Братство. Свима треба да буде јасно да су ови појмови, украдени из Новог Завета, од времена Француске револуције умногоме променили смисао повезавши се с ликом обнажене даме на барикадама са фригијском капом.
Оцена: 8.6|Гласови: 7
Уколико носи у себи лажну мисао, извесну лажну животну поставку човек ризикује да цео живот проживи као идолопоклоник. Или, у сваком случају, да не оствари оно за шта је потенцијално способан.
Људска васељена се скупља до величине длана. Осећамо њено тешко јединство, као да у руци меримо полугу племенитог метала. Бесмртни дух, занимљива слова, врео и лак папир. Све заједно је чудо!
Одушевљење и завист – тако се зову осећања која су ме обузела кад сам чуо ову вест. Види Бог да не завидим другим народима кад граде најсмелије мостове и највише солитере.
Оцена: 7.7|Гласови: 7
Изашла је нова књига познатог руског проповедника и мисионара протојереја Андреја Ткачова под називом „Мушкарци, мушкарци…“.
Оцена: 9|Гласови: 1
У чему ћемо тражити корист од поштовања бестелесних сила? Очигледно, у заштити од другог дела бестелесних бића која, за разлику од Михаила и његове војске, уопште не воле Бога и желе оно што Му је супротно.
Ова тема је поникла из разговора са једном мојом познаницом која перфектно зна немачки језик. Бавећи се превођењем овог језика зарађивала је себи за хлеб.
И безбожник има потребу за вером. У нешто. На пример, у вечност материје. То је догма. Понекад мора да направи мисаони салто и да очигледно мртвој материји припише способност да рађа живот.
Човек је живео у рају. Не сећам чије су ове тако чудесно лепе речи: „ Адам је био у рају, и у Адаму је био рај“. То јест, не смемо живети у рају спољашње, и да се унутар себе налазимо у аду— да завидимо и мрзимо. Немогуће је бити у рају споља, а унутра се копрцати у паклу: потребно је да и споља и унутра буде рај. То је врло важна ствар. Адам је био у рају.
О томе шта је свет око нас, о творевини руку људских и руку Божијих, о привременом и вечном. И о томе, како човек да склони поглед са привременог и, напокон, угледа вечно.
Ето шта је пре свега човек: он представља карику која везује целу васељену. Сам Господ је тако желео и тако је Он учинио. Тако и јесте: човек спаја видљиви свет са невидљивим.
Оцена: 10|Гласови: 6
Постоји жанр у историјској црквеној књижевности под називом егземпла, односно пример. То је средњовековни књижевни жанр који се састоји од мноштва животних примера који имају за циљ да код слушалаца изазову радост или одвратност, одушевљење или ужас, у зависности од говорниковог циља.
Дуго су Јоаким и Ана били неплодни. Тако каже Предање. Шта значи та неплодност нама је тешко разумјети, али потрудимо се! Неплодност утробе је нека дуготрајна субота.
Христа можемо волети као што цара воли верни поданик који живи иза седам гора и седам мора. Никад није видео како изгледа, није га погледао у очи, али га воли срцем. Окачио је на зид исечак с портретом из часописа и одбија да ради у царске дане.
Одузимање сећања је вероватно најгора од свих врста крађа. Или пљачки.
Оцена: 10|Гласови: 4
Да је Адам имао документ налик на личну карту у рубрици „брачно стање“ било би написано „ожењен“, у рубрици „боравиште“ стајало би „Рај“, а у рубрици „занимање“ могли бисмо да прочитамо реч „баштован“.
Преподобни Нестор нам је у „Повести о давним временима“ испричао како је кнез Владимир изабрао веру.
Деца не желе да одрасту. Недавно сам дошао до овог запањујућег открића. До сада сам био уверен у то да сваки дечарац у одговор на питање одраслог: „Шта ћеш бити кад одрастеш?“ поносно одговара: „Космонаут!“ или: „Алпиниста!“, или неко други из јуначког дела човечанства.
Човек такође треба да буде активан целог живота. Рајска заповест да се „обрађује и чува“ говори о томе да Господ није створио сибарита, већ активно биће.
Немаш времена или снаге да одеш на бденије. Слажем се. Али увек имаш и времена и снаге да усред свакодневног посла изговориш напамет „Помилуј ме, Боже“. Ради се само о жељи. И ову жељу треба да подстичемо у људским душама, подсећући их и учећи да призивање Бога у молитви и словесном служење Њему, у суштини не омета ништа осим расејаности и маловерја.
Оцена: 2|Гласови: 1
У нашим црквеним календарима има врло мало мирјана. Имам у виду свете мирјане. Има монаха, има кнежева, има јуродивих, а мирјана нема довољно.
Спорт је човеку потребан да би радио и да би ратовао. У сваком случају, да би ратовао са собом.
Како да започнемо разговор о овој честој животној појави? Могли бисмо почети од „Енциклопедије руског живота“ – од „Евгенија Оњегина“.
У Русији све тежи томе да изађе из свог корита, из функционално одређених граница. По узору на Јевтушенково „у Русији је песник више од песника“. По аналогији, и војно лице је више него војно лице. А спортиста?
Пожари се дешавају свакодневно. Неки од њих по броју жртава или по својим размерама завређују пажњу свих светских медија без изузетка. Истина, само на један дан. Међутим, има пожара којима је суђено да дуго изазивају пажњу. Пепео ће се охладити и већ ће бити започети радови на пројекту рестаурације, а свет ће још увек дискутовати: шта је то било? Због чега? Зашто?
Станимо добро, хришћани, станимо са страхом! Станимо са свештеним страхом у дому Бога нашег испред Спаситељевог гроба као испред отворене књиге.
У борби против човека или друштва довољно је само да се разврати (или човек, или друштво). Остале ствари које се тичу његовог распада и уништења развраћени субјекат ће учинити сам.
Пали арханђео који је узео обличје змије разговара с девојком, која је заручена за мушкарца и обмањује је. То је грехопад.
Без обзира на то шта он о томе каже, људи слушају савете оца Анреја Ткачова, чак и када не ласкају њиховим ушима. Постоји нека законитост у томе да је један интелектуалац, мислилац, реторичар, особа која промишља о, појединачним, и глобалним појавама, услед нарочите потребе јавности да чује добру поуку, у центру пажње. Овог пута нас интересује само књижевност.
Ако се ради о пружању помоћи и давању прилога, људи најрадије дају прилоге за малу децу. Зато што су деца симпатична, безгрешна и незаштићена.
Ако би очеви увек преносили своја знања и таленте деци, вероватно бих био музичар, или томе слично.
Тако људи масовно заборављају Рај и Бога. Тако се људи својом грозничавом делатношћу свим бићем закопавају у земљу – можда тражећи у њој скривено благо, можда бежећи од сунчеве светлости.
Испит није толико страшан ако је онај ко полаже спремао сва питања. А ако знате само како се испит зове, а не знате шта ће вас питати и у ком обиму, испит постаје права егзекуција.
Тешко је живети далеко од Оца. Жалосно је чувати свиње и гладно гледати у њихово корито. Срце хоће да пукне због контраста између преступних снова и сурове стварности.
Ако извадимо бомбону из уста и ставимо је у џеп (као што смо то понекад радили у детињству), већ неколико тренутака касније за њу ће се залепити ситна прљавштина и више нипошто нећемо моћи да је вратимо у уста.
Једном приликом сам се задржао у холу једне радио-станице у пријатељском ћаскању и чуо сам од саговорника оштру мисао која је севнула као муња.
Методе борбе против Цркве у Украјини смишљене су још у време Брестске уније. Неке ствари су се промениле, али не у значајнијој мери.
Протојереј Андреј Ткачов у својој ауторској емисији „Света истина“ говори о најновијим догађајима везаним за украјински црквени раскол.
Оцена: 9.2|Гласови: 12
Нова година је диван празник. Тачније: Нова година може да буде диван празник да није пијанства, да није бесане ноћи испред телевизора и да није контраста између очекивања „нечега“ 31. децембра и одсуства тог „нечега“ 1. јануара. А иначе би све било врло симпатично. Мраз, претпразнична врева, свеопште нервозно узбуђење. Деца очекују поклоне, одрасли се труде да што пре оду с посла и пробијају се кроз снежну кашу свраћајући на путу до куће у све продавнице на путу...
Црквено питање у Украјини уопште није питање односа према Москви. Ово намерно говорим због оних Руса који понављају: „Па дајте им више ту аутокефалију, само закониту, и наступиће мир.“
Протојереј Андреј Ткачов у својој редовној ауторској емисији Света истина говори о специфичној болести нашег времена, прокрастинацији (одлагању за сутра), и указује на филолошке и духовне корене ове појаве.
Оцена: 10|Гласови: 3
Светост се не може сакрити. Она је као свећа стављена на свећњак и као град који стоји на гори. У првом случају обасјава простор око себе. У другом – види се из далека, без обзира на то с које стране човек да јој се приближава.
Оцена: 8.3|Гласови: 12
Храна нас не приближава Богу и не удаљава нас од Њега, али нас намера приближава, и спољашње дело добија унутрашњу снагу од тога Коме је дело посвећено. Дакле, намеравајући да постимо, посветимо колико можемо, уздржање Ономе Ко је рођен од Дјеве у пећини недалеко од Витлејема.
Оцена: 9.5|Гласови: 2
Наш разговор о љубави је попут разговора о великом новцу између људи који никад нису имали у џепу више од 2-3 хиљаде (данашњих) новчаница.
Сасвим недалеко од Минхена, негде на двадесетом километру налази се градић Дахау, који вреди посетити много више, него било шта друго у овим крајевима. Пиво је пиво, и ништа више. А Дахау је откровење о тамној страни медаље немачке организованости и откровење о човечанству уопште.
Бог — то је Онај о Коме не бисмо имали никаквих питања да нисмо грешни, да нисмо испали из раја, као што птић испада из гнезда, — тада би све било другачије и Бог не би био проблем.
Протојереј Андреј Ткачов у својој традиционалној ауторској емисији „Света истина“ опет говори о актуелној кризи у вези са украјинским црквеним расколом и најавом цариградског патријарха Вартоломеја да ће дати аутокефалију расколницима, и тумачи то уз помоћ Светог Писма Старог Завета.
Да ли сте обраћали пажњу на то колико је танка граница између рата и мира? Дозволите ми неколико речи на ту тему.
Сећам се да смо на сеоском гробљу, недалеко од Кијева, служили опело неком раба Божијем. Како се тај раб звао, више не могу да се сетим.
Протојереј Андреј Ткачов у својој традиционалној ауторској емисији „Света истина“ говори о најновијим одлукама константинопољског патријарха Вартоломеја
Постоји једна ствар која се зове постепеност. Такође се може рећи „сукцесивност“ или „поступност“. То је нешто попут принципа лествице: ако идеш корак по корак попећеш се високо, али не можеш да прескачеш подесте.
Млад човек је сит и здрав, али осећа муку и тугу.
Kaда се 1968. године море револуционара још једном излило на улице Париза и других француских градова, једна од парола побуњеника била је кратка фраза: „Забрањује се забрањивати“.
Организована офанзива – не ради се чак ни о томе, већ о обичном, премда и необјављеном, рату против библијског човека. Јесте, баш тако. Рат против библијског човека на свим фронтовима. Колико видим, то је смисао наше епохе.
Штета коју наносе различити црквени расколи је конкретна, нипошто није апстрактна.
Многи људи знају за ове три смешне њушкице. Једно мајмунче притиска уста спремна на смех, друго запушава уши, а треће затвара врата очију да не примају спољашње утиске.
Био сам у зоолошком врту. Свидело ми се. Наравно, није ми било први пут. И нисам увек био у истом зоолошком врту. Одлазио сам у разне. И опет ми се свидело.
Тешко је наћи двојицу различитијих људи. Петар је ожењен (Јеванђеље помиње његову ташту, а у посланицама се говори о његовој жени-сапутници), а Павле је девственик. Петар је познавао Христа од првих дана Спаситељевог јавног служења, а Павле је упознао Христа тек као васкрслог.
Оцена: 9.2|Гласови: 10
Призовимо, православци, Господа у ове дане и помолимо се, како за своју породицу, тако и за сваку хришћанску породицу. То је наш рат, и победа у њему је победа живота над смрћу, победа Едема над Содомом.
Шта за Цркву значи спомен на мученике? И шта у овој синтагми означава реч „спомен“? То није Мнемосинин поклон, а није ни ителектуални напор са циљем да се у сећању васкрсне лик и дело неког одређеног човека.
Треба формулисати за хришћанску заједницу, шта је то праведност у свету, какве су обавезе мирјана у свакодневном животу, при томе, без сукоба са светом и одласка у манастир. Биће нам тешко да живимо, уколико то не урадимо.
„Свако има своју прошлост. Сваки грешник има будућност.“ Пошто сам прегледао хиљаде англојезичних психолошких форума, овај цитат из драме „Жена која не заслужује пажњу“
Оцена: 4.3|Гласови: 6
Имамо предиван повод да кажемо пар речи о светом Николи, а у вези са тим, и о Светом Писму.
Човек често не чује оно што му говоре. Он обично чује само себе, или оно што му прија. Течност узима облик напуњених судова, и речено слово може мењати свој смисао, пробијајући се у мрачне празнине срца.
Долази као бедни рођак из провинције, да се осмехне на вратима, да се претури са ноге на ногу, потом да уђе и никада више да не изађе. Претвара се у неподношљивог члана породице са својим глупим разговорима и иритантним навикама.
Када је човек уплашен, он виче: „Мама!“ То је инстинктивни крик човека који се налази у опасности. На мој поглед, реч „мама“, означава усмереност ка биолошком животу и његовом очувању.
Људи треба да воле једни друге. Мисао помало отрцана, али поред тога, нико је не испуњава, и још је и зачињена бесконачним разговорима на ту тему.
Неће бити говора о оној Литургији која ће бити служена у последњим моментима историје света, нити о оној која ће бити служена на врху Атонске горе у последња времена, већ о оној која се служи у већини православних храмова у току Страсне седмице.
Анђели који су разговарали са женама мироносицама код празног гроба, где је лежало тело Исусово, поставили су женама просто питање: „ Што тражите живог међу мртвима? Није овде, него устаде“ (види: Лк. 24: 5–6).
Плодотворан труд рађа завист. Завист или ставља човеку у руку камен (као Кајину), или присиљава на писање клевети, или...
Лакше су од перца и слабије од лаганог ветра. Током дана буде их много, и толико су различите да је немогуће испратити их све и оценити њихов квалитет. Говоримо о помислима.
На крају књиге псалама сви су призвани - „Хвалите Господа“ помоћу различитих музичких инструмената. Ништа изненађујуће.
Време исповести. Људи пред аналој са Јеванђељем износе, изговарају, истржу из душе с времена на време реалне тешкоће, а понекад неки асортиман црквено-словенских речи, аскетску реторику, не увек умесну.
Туга и нада су вечни сапутници истинског покајања. Јеванђеље нам открива бездан нашег пада и пропаст, које нас, попут зрака муње разбијају.
У руском језику реч „пост“ има неколико значења. То је и уздржање од хране, пића и уживања које преписује религија; то је, уједно, и нека важна позиција.
Оцена: 7.8|Гласови: 4
Однос према посту је један од критеријума за процену вере.
Оцена: 5.5|Гласови: 2
О, Јордане! С које стране мислено да ти приђем? Да ли с истока, одакле је из пустиње дошао народ, којем је предстојало да наследи земљу иза твоје границе и којем си дозволио да пређе преко твог дна, које се осушило по наредби Бога?
Драга браћо и сестре, поздрављам вас. Данас бих желео да попричамо о речима једног великог човека, преподобног Антонија Великог – Мегалос Антониос.
Мала је, и то је лоше. Али је имамо, и то је добро. Оно што је добро, много је важније од онога што је лоше. Објашњењу ове чињенице посвећен је даљи текст.
Како време буде одмицало, људи ће све више ноћу пити, блудничити, повређивати једни друге...А Црква, нежелећи да се меша са масовним безакоњем, треба да појача молитву. Између осталог и ноћну.
Оцена: 10|Гласови: 5
Народ жели да свештеници буду свети. Тако мисли народ. Заправо, истинска светост не само да греје, него с времена на време и пече.
Данас је потребно умножавати и уређивати места за молитвена сабрања, и тиме смањивати број људи полуделих од грехова и бесмислице.
Оскард Вајлд пише „Портрет Доријана Греја“. Без обзира на то ли је то знао или није, насликао је уметничку илустрацију за речи апостола Павла о два човека у једној личности – о спољашњем и унутрашњем човеку.
Светима није било свеједно ко и како влада народом. О томе нам довољно говори пример Јована Претече, највећег између рођених од жена, који је обличавао Ирода због незаконитог брака са женом свог брата. Зар је њему било битно да се меша у то ко са ким спава и ко кога вара? Ко је кога оставио и с ким се потом свезао?
У свету, лишеном сакралних и дубоких обреда, ми, неизбежно, измишљамо своје. Човек не може да живи без обреда. Данас бих желео да попричамо о једном обреду, који је недавно постао популаран, а који доживљавамо као древни. Управо: испраћање умрлог глумца благодарним аплаузима гледалаца.
Неки човек је завистан од вести, као окорели пушач од пакле цигара. Вести током дана, вести увече, анализа вести на крају недеље. Шта се догодило? Како је тамо? И између редова: кога су убили? Шта је изгорело? Кога је сустигла несрећа?
Серафим Саровски је говорио да је јелеј благодат Светога Духа, и да се човек мора трудити како би био у благодати.
Хајде да пажљиво пређемо сва места која се сматрају достојним да садрже приказе светих. То су зидови цркве, свештени сасуди, одежде, даске, куће и томе слично. Материјали достојни приказа ликова светих јесу: дрво, тканина за одећу, омалтерисани камен.
Оцена: 10|Гласови: 7
Човеку су дата два света дара: сећање и заборав. Но, није неопходно све памтити, нити треба све заборављати. Будемо ли све заборавили, постаћемо болесници.
Старица, што се оно каже, никако да умре. Све донедавно је у селу устајала с петловима, пословала по кући и око куће и тек је кад би наступила хладноћа дозвољавала унуцима да је одвезу у град да презими код њих.
Разумеш, умро ми је друг. Нисам ни знао да ми је толико драг. А назвао сам га и глас његовог детета ми одговара: „Тата је умро.“ Где сам стајао, ту сам и сео и заплакао. Умро је Валера! Не могу да замислим да није у покрету. Не могу да замислим гранитни споменик с његовом фотографијом на којој се смеје.
Филм о којем ће бити речи такође се може назвати „оправдањем кинематографије“. Гледање филма „Андреј Рубљов“ представља подједнак напор као и читање добре књиге. Филм неће свакоме много рећи, и икону не разуме свако, већ пре свега онај ко се моли, а као друго, разуме је гледалац који је посвећен у језик иконописа.
Неки људи су се обратили свештенику с молбом да освешта њихову кућу. Кажу: „Оче, освештајте је тако да све зло нестане. Баш све“. Он им одговара: „Освештаћу је, а где ћете ви после да живите?“
Има старих професора који су отишли у пензију, али не могу да живе без школе. Често управо они држе наставу у групама целодневног боравка или за пола плате раде нешто друго.
Оцена: 4.7|Гласови: 6
Наше православље, просејано кроз сито вишевековног богослужења, нераскидиво је привезано за апостолско служење, и ту нит можемо пратити све до наших дана и дужни смо да то сами осетимо и разумемо. У супротном, просто изговарамо велике речи без неопходног односа са њима, и не остварујемо их у животу.
Јевреји су до разрушења другог Храма имали Велики Синедрион или Сангедрин. То је био виши судски орган, који је решавао најважнија животна питања народа.
Свет се одавно претвара у нешто налик на Свет иза огледала. Дубоко сам уверен у то да свако треба пажљиво да прочита Орвелов роман „1984“.
Идеал православног монаштва – с осамљеном молитвом и тиховањем – западни свет слабо може да схвати. Практична Европа и рачунџијска Америка чак и светост желе да мере у категоријама «друштвене користи»...
Зар сам мислио да ће бити другачије? Нисам. Разумом сам схватао да не може и не треба да буде другачије. Али сам у срцу осетио непријатан бол.
Притом архијереј и режисер, како год да окренеш, имају нешто заједничко.
Пошто су оптужени за ирационалну поквареност и суровост Руси су принуђени да се вечито правдају пред Западом који наводно представља оличење врлине.
Књига треба да има свуда: у џепу мантила, на ноћном сточићу, у претинцу аутомобила. И свуда је потребна Библија, али не увек цела.
Оцена: 1|Гласови: 1
Оно што лако и једноставно спајамо нашли су и спојили људи пре нас. Нама је много тога сажвакано и стављено у уста.
На иконама Страшног суда често се приказује у обличју детета на коленима ђавола у доњем десном углу. Вољено дете Сатане, које због издајничког пољупца прима огњене целиве.
Сви знају за Серафима Саровског. Сви православци и мноштво хришћана других конфесија. Као и сви они који се баве руском историјом. И још – продавци икона и црквених књига, чак и ако нису крштени.
Карактеристике «света овог» у устима Исуса Христа су сажете и кратке. «Ко се постиди Мене и Мојих речи у роду овом прељуботворном и грешном, њега ће се постидети и Син Човечији... (Мк. 8: 38)
Ради се о томе што смо у многим питањима слепци, док неко од ближњих има вид кад је реч о овим питањима.
Шаљивџије кажу да се ремонт не може завршити. Он се може само привремено прекинути. Исто се односи и на разговор о књигама.
Литургија Пређеосвећених Дарова, њен чин, њено порекло и потреба за њом се не могу схватити без љубави према тајнама и праксе честог причешћивања. Причајте шта год хоћете и размишљајте како год хоћете, али да је у Древној Цркви постојала традиција причешћивања пет-шест пута годишње никад не би настала литургија Пређеосвећених Дарова.
Шерлок Холмс је многе ствари о човеку могао да погоди на основу опушка остављеног у пепељари, по томе како му је излизан ђон и на основу још стотину ствари које ништа не говоре непосвећеном човеку.
Недавно су ми поклонили књигу једног америчког писца. У преводу са енглеског њен назив гласи: «Борба сваког младића». Мислим да је јасно да се у књизи не ради о џудоу или самбоу.
„Књиге имају своју судбину.“ Тако гласи једна од латинских крилатица. Латински језик, налик на лего-коцке, на свој начин префињен, али ипак строг и избрушен, изродио је мноштво крилатица.
У свом култном роману „Богородична црква у Паризу“ В. Иго развија мисао о супротстављању књиге и здања, тачније – књиге и храма. „Ево шта ће те убити,“ – каже Иго за књигу, обраћајући се храму. Ово је веома оригинална мисао. По уверењу аутора све што је било велико пре Гутенберга, нашло је оваплоћење у камену.
Василије, Григорије и Јован се толико често помињу заједно да је већ тешко размишљати о њима понаособ. Уједно, они су као Петар и Павле, у многим аспектима очигледно супротни. Откривање ових супротности не нарушава, већ насупрот томе, истиче јединство које им је подарено у Духу Светом и које је тако органски ушло у свест Цркве.
Светитељ Николај (Велимировић) у свом делу „Кроз тамнички прозор“ пише између осталог и о томе како ће данас (у његово време) Срби сносити тешку одговорност пред Богом. Читајући, схватио сам да се то у пуној мери односи и на Русе.
Кад говоримо о књигама било би и чудно и неопростиво да не посветимо пажњу једином народу на свету којем је дата заповест о читању и изучавању. То је, као што сте се досетили, јеврејски народ.
Сви смо чули за овог човека. Али се наша мисао највероватније тек овлаш дотакла његовог имена. А оно је достојно сваке пажње. То је Јосиф, праведни Јосиф, заручник Пресвете Дјеве и наводни отац Господа Исуса Христа.
Марију-Антоанету су убили памфлети. Цела француска монархија је довучена на губилиште при чему је пут био застрт лецима, трактатима, прокламацијама и другим текстовима.
У зрелим годинама, скоро у старости, Конфуције је одлучио да почне да се бави музиком. Овај „хир“ се често појављује код великих. И Сократ је у зрелим годинама почео да се бави музиком.
Руски језик је језик велике руске књижевности, која је дете Јеванђеља и Христове Цркве у најширем и најслободнијем схватању овог огромног термина.
Ћутимо и повлачимо се ка вратима, кријући иза леђа руке далеке од непорочности. То је тако природно за људе који су ишли да се провеселе, али су случајно крочили на свету земљу обувени.
Постоје сервиси за позивање таксија који клијенту на телефон шаљу кратку поруку о томе да долази возило и наводе име возача.
Позив му је већ уручен, само датум није написан: долазак на суд може се десити било ког дана у години и сваког часа. Адвоката неће бити. Јавних тужилаца такође. Истина, биће ту чувари који ће с бестрасним изразом лица стајати иза његових леђа. И биће Судија, праведан и неподмитљив. И наравно, биће тужени, којем ће све бити јасно и без сувишних речи.
Треба се плашити малих грехова и не смеју се занемаривати мала добра дела.
Неко је оштроумно запазио да су у ХХ веку међу свим проповедницима Јеванђеља у Великој Британији (а у то време их је тамо било доста) људи чули и дубоко прихватили гласове само тројице људи. Ови проповедници су Гилберт Честертон, Клајв Луис и митрополит Антоније (Блум).
Ко зна шта је то најтеже у животу монаха? Иако нисам монах, знам шта је у питању и рећи ћу вам. То није физички труд и нису дуге црквене службе, није чак ни чедност, већ послушање. Одрицање од своје воље. Ради онако како ти кажу, а не онако како ти мислиш, не како би ти хтео.
Продуцент је нашао дијамант, али дијаманту је потребно брушење. Дечак највероватније зна само основе нотне писмености. Чекају га озбиљни часови. Ма колико леп глас да има, треба га поставити, потребни су часови солфеђа, потребно је озбиљно упознавање с гомилом музичких предмета од којих већини не знамо ни назив.
Постоје изнесене речи, које надилазе време у којима су изговорене и непосредну публику којој су упућене. На пример, говор Достојевског приликом октривања споменика Пушкину. Или Черчилово обраћање у Фултону, које је обележило почетак Хладног рата.
Да су књиге небитне људи их не би спаљивали. Овако их спаљују. Спаљују их редовно и аргументовано. Калиф Омар је спалио Александријску библиотеку пропративши паљење сакраменталном реченицом: „Ако је у свим овим књигама исто оно што и у Курану,чему оне?
О љубави је у току целе историје човечанства написано и речено толико да се чини да човек ништа ново не може да дода. Чак је и онима који се не одликују посебном усрдношћу кад је читање и размишљање у питању – наизглед је све јасно с љубављу. Али чим човек покуша да освести шта му је заправо „јасно”, почиње да му измиче тле под ногама.
Испоставља се да је човек који је затворен за молитву и веру налик на идола. Тако само испада, и немам намеру да специјално љутим или вређам сваког непознатог појединца.
Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)
Оцена: 5.1|Гласови: 7
Књига коју држите у рукама посебна је по томе што, на њеним страницама, један познати руски свештеник, проповедник и мисионар наступа у улози књижевног критичара.
Оцена: 9.4|Гласови: 8
С тачке гледишта западних Европљана, мигранти из муслиманских земаља су несрећни људи, који треба до гроба да им буду захвални што су им допустили да живе на таком старом и углађеном континенту. А са тачке гледишта самих муслиманских миграната, Европљани су чисти безбожници који уживају у позамашном материјалном благостању.
У Писму Старог Завета често се помињу речи „искорени зло из своје средине”, „искорени зло у Израиљу”. Ове речи се односе на то да се по заповести окрутним методама, углавном погубљењем, казни крајње испољавање зла и разврата у народу како би страх био међу људима и како се зло не би некажњено умножавало. Има примера и за то како су се ове заповести испуњавале на делу. Морамо рећи да су примери страшни.
У пубертету треба читати о путовањима, о пиратима и о авантурама. Фенимор Купер, Жил Верн, Стивенсон... Запажа се известан ненадокнадив губитак тамо где дете у пубертету не чита после поноћи, не машта над књигом, не замишља себе као једног од јунака.
Портал „Православие.ру“ представља циклус чланака протојереја Андреја Ткачова „Моћ књиге“, посвећен улози књиге у цивилизацији, њеном утицају на људске судбине и књижевности као „локомотиви живота“.
У великим градовима лију ненормални пљускови, горе шуме и тресет исушени летњом врелином, снег који је у изобиљу нападао у току зиме оковао је саобраћај на путевима. Код нас ове последице отклања и с овим појавама се бори МВС – Министрство ванредних ситуација.
Изаћи на улицу с «чирокијем» или у поцепаним фармеркама, или с минђушом у носу, или..., или... све донедавно је било немогуће. Већина људи би пропала у земљу од срамоте. И друштво је осећало да има права да фркће и да шишти, да пљуне и да се мршти на чудаке, који су дрско презирали просечне стандарде.
Чини се да је у последње време хистерија против руског народа и државе достигла свој врхунац. Наше митске и стварне промашаје и грешке западни медији раздувавају до катастрофалних размера, обичном човеку се намеће непривлачна слика о Русу као суперагресивном варвару. «Опасност од Русије» је поново модни тренд.
Ако се сећате, свети Јован Златоусти је загорчао живот огромном броју људи на двору, укључујући и епископе. Неки свети епископи су говорили: ако је Јован Златоусти свет, онда је и Јуда апостол. У принципу, мрзели су га толико да то тешко можемо да замислимо.
Осим воза ноћу се чује савест. Она може да ставља маске и да игра представу од снова, час плашећи, час чудећи сликама, час утешно гладећи по глави.
Један валаамски монах је због манастирских послова морао да оде у Петербург. Игуман му је рекао: «Кад дођеш у Петербург прво иди код домаћина. Онда обави све послове с Богом и врати се, немој се задржавати.» А шта значи – «иди код домаћина»? То значи, иди код оца Јована на Карповку, иди код блажене Ксеније на Смоленско и код Александра Невског у Лавру.
Постоји афоризам који гласи да иза успешног мушкарца увек стоји снажна (успешна) жена. На овом свету не постоји стопостотни коефицијент корисног дејства и свако правило има изузетак.
У историји сукоба између религије и науке у Европи доктор игра посебну улогу. Неколико векова заредом лекари, који су дубоко проучили систем крвотока, нервни систем, систем за варење и друге системе, али нису пронашли душу под скалпелом, представљали су авангарду убеђених скептика и циника.
Предлажем да се према Васкрсу односимо као према Новој години. Нових година има много и све су релативне. Први септембар је почетак индикта, дан историјског сећања и веза с римским законима. Истовремено је то и дан знања. Први јануар је волунтаризам Петра Првог, који има две варијанте – јулијанску (светитеља Василија Великог) и григоријанску.
Време пролази. Ту се ништа не може. Томе се чак се треба радовати. Нека се креће и нека се не зауставља до самог сусрета с вечношћу. Нека се не враћа уназад и нека не застаје као вода у фонтани како би после надрло у виду изненадне бујице. Нека једноставно пролази.
У Символу вере се два пута говори о Светом Писму. Христос је васкрсао у трећи дан по Писму, и Дух Свети је говорио кроз пророке.
Тренутно је рејтинг поверења у председника Владимира Путина изузетно висок: 90% становништва одобрава његову политику. Међутим, појачали су се и покушаји дискредитације Русије и њеног руководства. Какав треба да буде однос православаца према лидеру Русије и конкретно према њеном председнику Владимиру Путину? Да ли је његов долазак на место председника по Промисли?
Свиђају ми се људи који се не плаше да старе. То су паметни људи и ратници. Без тренинга, без липосукција, али с мислима у очима, с унуцима, с конкретним пословима у рукама. Такви се можда неће плашити ни да умру. Премда смрт долази без позива, каприциозна је и може да уплаши свакога.
Водили смо необичан разговор с једним од најпопуларнијих аутора портала Православие.Ru, замоливши оца Андреја Ткачова да максимално брзо и по могућству прецизно одговори на мноштво разноврсних питања почевши од тога шта подразумева под појмом «љубав» и завршавајући његовим виђењем тренутног стања у Украјини.
Дана 15. фебруара на празник Сретења Господњег слави се Светски дан православне омладине. Каква је улога омладине у парохији? Чиме она да се бави? И да ли треба да се бави, можда је довољно већ то што не изостаје са служби и што се моли?... И зашто многи млади људи осећају да им нешто недостаје у животу? А с друге стране, многи нецрквени људи самопрегороно, јеванђељски служе ближњем. Како их привући Цркви?
Отац Јован (Крестјанкин) је један од људи који представљају везивну карику која спаја историју. А ми смо имали мноштво прекида у историји, много падова кад се лако могло заборавити шта су Руси уопште. Стога се понекад поставља питање: шта су Руси постали? Да ли су они Руси који данас живе по нечему истоветни с онима који су живели за време Алексеја Михајловича или за време Ивана Грозног или за време Александра Невског?
Оцена: 4|Гласови: 1
«Да ли је праведно обесити деветнаестогодишњег дечака због тога што је донео практичне закључке из философије коју му сами предајете на универзитету? – отприлике овим речима је 1924. године адвокат по презимену Дероу спасио од смртне казне двојицу младих убица: Натана Леополда и Ричарда Леба.
Ако се зна да је Наполеон прегазивши Њемен рекао за Русију: «Нека се оствари њена судбина,» да ли се може говорити о најезди тадашње Европске уније на Русију? Како год, осим Балкана, који је био под Турцима, цела остала Европа је била увучена у ову кампању.
Недавно је, у мом присуству, жена-психолог испричала случај из праксе. У некој породици, мало дете од 5-6 година, почело је да краде. У кући ровари по џеповима и узима све што му падне под руку. Беда.
Оцена: 9.2|Гласови: 15
Ако је идеал пастира свима (чак и онима који се непријатељски односе према Цркви) познат – јер је то Сам Спаситељ, воде се разноразни разговори о томе колико је садашњи клир далек од овог идеала и да ли је у принципу могуће да се он достигне, као и шта то спречава, и често се доносе површни и исхитрени закључци.
Спољашња моћ. Она је као фатаморгана у пустињи, израста пред очима сваке генерације, саблажњавајући, одвлачећи од циља, скрећући с пута.
Оцена: 5.8|Гласови: 4
Некако неприметно у нашу свест је продрла и учврстила се у њој мисао о томе да јеванђељска проповед треба да рађа само слатке плодове: умиљење, мир, одушевљења са сузама и меко паперје.
Друга деценија XXI века ће вероватно протећи у знаку интересовања за име и страдања последњег руског цара Николаја и његове породице. Поново се воде разговори у штампи, буди се интересовање за остатке, врше се експертизе, воде спорови и остало.
Ако Бог каже: «иди», лукави ће обавезно рећи: «стани». Ако Бог каже: «ћути», непријатељ нашег спасења ће нас обавезно подстицати на благоглагољивост. Он је мајмун, он је церекало, он делује супротно.
Одакле ће се појавити свеци у сељачкој земљи ако не од сељака? Али сељаштво није назив који наводи на врсту посла или место боравка. И ради се управо о свакодневном животу, о карактеру васпитања.
Личимо на пехар који се нимало не прелива, пошто је и сам тек делимично пун. Треба да чувамо свој садржај, да га чувамо од празних погледа и од туђе жеље да прави несташлуке и да пролије наше благо. Овакви враголани су увек око нас.
Американци с правом господара из сенке захтевају да рушевине у центру Београда буду конзервиране. Кажу, гледајте и памтите оно што се десило, и понашајте се како треба.
Не причешћујемо се сви на свакој служби. Даће Бог да доживимо време кад ће после речи свештеника «са страхом Божијим и вером приступите» Чаши прилазити огромна већина оних који се моле.
«Индустријски раст је стао.» «Опадају се приходи предузећа.» Овим фразама неки плаше обичне грађане као децу баба-Рогом. Зато, без обзира да ли човек разуме или не разуме сву ову економску талмудистику с њеним «ликдвидностима» и «фјучерсима», саме речи «опада», «престаје да расте», «постоји опасност од стагнације» страшно делују на ум обичног човека.
Наш хришћански свет никад није био потпуно хришћански. Постоји само један, до краја, до дна, до сржи хришћански град.
Аутор књиге «Мисионарске белешке», коју је недавно објавила издавачка кућа Сретењског манастира говори о особинама које су потребне мисионару, о принципијелној важности живог дијалога, проповеди у мрежама и отвореним вратима, минималном и максималном задатку за онога ко говори о Истини.
Хајде да замислимо идеалну парохију. Ако наша представа буде тачна, то не мора да значи да ћемо идеал оваплотити у својој стварности. Нећемо га оваплотити. Али ћемо своју делатност поредити с нормом и тако ћемо се приближавати норми и идеалу.
Сви облици говорне активности се своде на дијалог. Ако нема онога ко ће чути и схватити, схватити и одговорити, нема разлога да се говори.
Свештеник је позван у војску. И док је преко полигона ишао с дежурним официром у слушаоницу, официр је замолио свештеника: «Реците им да наредбе командира извршавају без роптања, да опрезно рукују оружјем, да не беже у село по вотку без дозволе, да старији не вређају много гуштере.»
Чинопоследовање наших служби Богу се не мења. Самих служби има много (вечерња, повечерје, полуноћница и тако даље, све до Царице-Литургије), али су све као текст кодификоване. Могућност за стваралаштво је само у степену проницања у смисао. Нипошто не у што гласнијем појању или китњастим мелодијама.
Међу Христовим ученицима није било богатих људи. Исто као што није било ни људи украшених свештенством, оних који су за појасом носили мач, или коњаника, или људи који су се на неки други начин истицали по друштвеном значају.
Једне везе рађају друге везе. У свету капиталистичке магије, у банкарским епруветама и ретортама новац рађа новац. «Бездан бездан дозива» (Пс. 42, 7) и слично тежи сличном. А крв изазива крв.
Чини ми се да се од метафизике не може побећи. Физика (у аристотеловском смислу) гласно говори о својим позитивним знањима. Чак и не говори, већ објављује: «Молекули, атоми, жлезде, инстинкти, новчанице...» А метафизика шапуће на ухо тихо, али упорно: «Тајна, бол, смрт, савест, други живот...»
Човек је биће које има усправну кичму. За њега није могуће да мења природан положај, а да не изгуби достојанство. Човек који хода четвороношке више није сасвим човек. Ево, блудни син, измучен глађу, жели да једе из свињског корита. То не може да учини никако другачије осим да се сагне, да се повије до земље, да постане исте висине као презрене животиње.
Људи воле да се смеју. Тешко је рећи да ли су заиста весели онолико колико се гласно смеју или иза грохотног смеха крију страх и очајање. Они који се грохотом смеју сигурно неће рећи о чему се ради.
Да ли размишљам или маштам... Да ли је грех или није... Бог зна. Ево о чему мислим: кад бих знао датум своје будуће смрти... Кад би ми заправо Бог открио овај датум, шта би било? Ух, из тога би се родило нешто занимљиво и неочекивано.
Од виноградне лозе се не прави ни греда за строп, ни ексер «да се обеси о њему какав суд» (Јез. 15, 3). То је, каже Бог кроз пророка Језекиља, предност виноградне лозе у односу на дрвеће. Јабука и вишња такође доносе плод, али је њихово дрво познато и столару у домаћинству.
Страсна седмица је време духовно насићено, али испуњено и многобројним "недуховним бригама“. Како не расејати пасхално духовно расположење у сујети свакодневице? И уопште како не би требало чинити и мислити, да би Празник над Празницима био стварно светао?
Хришћанин који зна да чита треба да проучава Свето Писмо. У супротном случају прети нам непријатељ, који је страшнији од спољашњег агресора – незнање. Незнање је још страшније због тога што му се може додати реч «добровољно».
«Политика је прљава ствар, а Црква треба да буде чиста.» Једноставна реченица с којом је тешко спорити. Међутим, ако је поједете као бомбону истовремено ћете морати да поједете и пуњење.
Међу моралним поукама које су расуте по текстовима богослужења и у поучним изрекама учитеља Цркве има много речи о духовном смислу поста. О томе да пост захтева обуздавање језика, помирење с ближњима, скрушеност срца, усрдно творење добрих дела и др.
Сергије Радоњешки је имао сабеседника и самолитвеника – Саву Сторожевског. Овај човек, који је живео у четрнаестом веку, пола века након свих оних који су живели у ово време, бринуо се за свој манастир. Посинак Наполеона – Ежен Болгарне – је с коњичким одредом у току рата 1812. године запосео Савино-Сторожевску обитељ.
Појмови «много» и «мало» су релативне величине. Иван Андрејевич Крилов је у Енглеском клубу, по тврдњи савременика, могао да поједе овчији бут с кашом, а да ни кравату не одвеже. Онда би се прекрстио пред иконама и рекао: «Зар је човеку много потребно?»
«Ја сам смешан човек» или «ја сам човек из подземља» - тако се често изјашњава јунак Достојевског представљајући се читаоцу. Приморавајући свог јунака да говори о скривеним, али важним стварима,
Хришћани треба да се друже. Време је такво да ће се човек ако каже баналност прочути као пророк, до те мере је природно постало неразумљиво. Мужеви не разговарају са женама, а жене – с мужевима. Немају времена. А немају ни о чему (ма како страшно то звучало).
Процес настајања бисера почиње од зрна песка. У, из неког разлога, полуотворени капак шкољке доспева зрнце песка или неки други ситни предмет, који се временом облаже слојем седефасте слузи. И ронилац налази шкољку која изгледа као да је благо отворила уста и у њима држи драгоцену перлу.
Човека који је морално посрнуо и пао можемо и треба да жалимо. Уједно, крајње је опасно сугерисати морално посрнулом и палом човеку да сви ми заједно морамо да будемо самилосни према њему и да он има пуно право да захтева љубав и поштовање.
Када ја размишљам о упокојенима... Шта је то више – вапај, јаук, или кукање? Сетите се како се лоше осећате када сте заиста пали или када сте учинили нешто што нисте смели. Шта се у том тренутку дешава? У том тренутку ви знате каквог је укуса смрт, због тога што вам је у устима управо смртна горчина.
Оцена: 6|Гласови: 1
Из искуства знамо да много људи живи у свету са осећањем бескорисности, тј. остављене или заборављене ствари. Такви људи живе животом који као да и није њихов. Насупрот томе – осећај присуства на правом месту и у право време, осећање сопствене, макар и мале, корисности даје осећај „кључа у брави“.
Да ли је велика ствар – седети на једном месту, «туговати и уздисати»? Не, не изгледа тако. Шта је ту велико? Али понекад је људима потпуно одузета свака могућност да учине било шта велико. Ниједно велико дело, никакви свети пориви. Само слабост и немоћ, као за време окупације или у данима усамљене старости.
Рај Божији и Царство будуће је Царство молитве и умног стајања пред Богом. Тамо ће то бити вечно, а само време неће више постојати.
Невероватно колико је наша служба испуњена молитвама за мир и тражењима истог! Само у једној почетној јектенији (која се и назива „мирна“ ), реч „мир“ се среће више пута. То је и почетно „Миром Господу помолимсја“, које би правилније било превести са грчког „у миру Господу помолимсја“.
Данас их на свету има 50 милиона. Ове цифре су УН навеле 20. јуна, на Међународни дан избеглица. Поређења ради, то је 6 милиона више него што је било 2012. године. А разлози за напуштање места боравка се нису променили. То су оружани сукоби и климатске промене.
«Боље је да се младићи такмиче на спортским теренима него да се међуобно убијају на бојним пољима.» Ово је била једна од главних мисли господина Пјера де Кубертена који је обновио Олимпијске игре. Ствари су се одвијале убрзо после Француско-пруског рата крајем XIX века. Желео бих да кажем нешто о овој функцији спорта – о акумулацији енергије рата и о покушају да се она усмери тако да иде мирним током.
Огромна пространства не значе само малу густину становништва по квадратном километру и опасност од лоших путева. Огромна пространства значе још и сигурно постојање великог броја суседа с којима велико државно тело долази у додир. Русија се граничи с мноштвом земаља које спадају у различите, често потпуно различите цивилизације.
Желео бих да кажем нешто о добру. То није лако. И што једноставније изгледа, тим је већа опасност да ће онај ко загризе овај «орах» смело и без припреме, сломити зубе.
Омладина која не зна ни шта је глад, ни шта је беда, ни шта су прогони, виче да «не може више да издржи!». Шта то она не може да издржи и ко је «пробудио змаја» у њиховим малолетним душама? То није питање у ветар. Да би се човек осећао несрећним треба само да ослушне гласове оних који без мере куде садашњост и обећавају неоствариву будућност.
Оно што се дешава је Судњи дан за наводну опозицију, јер она никим реално не управља.
Шта се дешава у Украјини? По законима жанра, кад се човек налази унутра схвата још мање него што би схватао да се налази споља. А ако наставимо мисао, најмање схватају они који су увучени у сву ову уличну кашу.
Професори се поносе својим свесним студентима. Али, нема никога да каже овој револуционарној омладини да је европски пројекат – пројекат пензионера. Не тражите у мојим речима увреду. Ње ту нема. То је заиста пројекат уморног човечанства усмерен на земаљски комфор, по цену одрицања од било какве метафизике.
Рат у Сирији дуго траје. То је познато свима, али није свима јасно. Бог је милостив према нама и ми не знамо шта је звук бомбардера у лету. Не видимо ни лешеве на улицама, ни много тога другог што рат доноси.
А како треба поступати? Треба на сваки начин обуздавати човека од „великих подвига“ у прво време после уцрквљења.
Тема новца је тешка тема. Иако он више није само метал, већ чешће папир, а понекад и нешто виртуелно, што уз помоћ картице делује у свету, његова тежина се није смањила.
Човек је постао сваштаждер. Ничега се неће уплашити, ни од чега се неће тргнути. Направиће гримасу, али ће појести све што му се понуди, тим пре ако се то снима камером.
И читав овај хаос и содома ће се приказивати на телевизији, односно опет ће се продавати информације онима који праве рекламе како би се утувиле у мозак телевизијских гледалаца. А они ће, у складу с тим, пољуљавши ионако пољуљан унутрашњи свет, трубити на свакој раскрсници да се ето, све продаје и купује.
Свето Писмо обично умножава речи ради истицања смисла и као да их због тога диже на квадрат. Постоји небо, а постоји небо над небом. Постоји смрт, а постоји „умрећеш смрћу“. Постоји Светиња, а постоји Светиња над светињама. Постоји још „проклетством си проклет“, „умножавајући умножићу“ и много тога другог.
Владика Јован (Максимовић) је најсветији човек Руске Дијаспоре. Али не само Дијаспоре! То је живи Четји Минеј у којем има и исповедништва, и светитељства, и преподобништва, и јуродивости
Већ на аеродрому схватам колико је важан мој долазак овамо. Важан је за мене самог. Потпуно другачије осећам и видим нашу намучену и дезоријентисану Домовину. Она је слободна и лепа као ниједна земља на свету. И о томе ћу ускоро говорити на свакој раскрсници, на оним «распућима» о којима говори Јеванђеље.
Међусобни односи победничких и побеђених народа не завршавају се само на питањима битке. Може се победити у рату и окупирати велика територија, али се од побеђених преузети начин живота и култура и прогневити Онај Ко је дао победу. Има много таквих „освајача“ који су се касније сами покорили покоренима или постали њихови ученици.
Има много књига и упутстава посвећених припреми за Свето причешће. Циљ ових књига јесте да пруже човеку знања потребна за свесно, са свештеним страхом и непостидно приступање Путиру с Храном Бесмртности. Ове књиге су различите. У њима има неподударности, углавном везаних за различит степен строгости припреме и различите приступе учесталости причешћивања.
Светост се не може сакрити. То је свећа стављена на свећњак и град који стоји на врху горе. У првом случају обасјава простор око себе. У другом се види из даљине, без обзира на то с које стране да јој се човек приближава.
Хришћанин не сме да се меша и да се лакомислено раствара у свакој политичкој сили и покрету, ма које пароле да звуче, са сваком пеном и шумом, код којих је вера другостепена ствар.
Разгледам први атлас који ми је доспео у руке (боље популарни, него строго медициски). Гледам шему грађе ока и просто сам зинуо од чуда.
Управо овде се и крије извесна потешкоћа која постаје јасна по аналогији. Корисника мобилних телефона има на стотине милиона или више. Међутим, мало је оних који схватају принцип рада мобилних телефона.
Сав труд који се рађа вером, труд на који нас позива Јеванђеље, усмерен је на корист унутрашњег човека. Пост, молитва и милостиња. Они дарују слободу, бодре и оплемењују унутрашњег човека.
Благослов је спојен с преношењем стварне силе. Он је у стању да моћно утиче на живот оних који су примили благослов.
Човек се ватрено бори за своја права, али нимало ватрено не тежи ка томе да их изједначи с обавезама. Обавезе као да се подразумевају саме по себи. Али управо „као да“, зато што утврђене истине једних векова са временом могу постати шпанска села за касније нараштаје. Ми људи све више и више се навикавамо на то да патетично расуђујемо о својим правима и да их захтевамо. Међутим, истовремено прећуткујемо своје обавезе које би с логичном неизбежношћу требало да буду изједначене с правима како се свет не би накривио на бок као брод на којем би се сви путници преместили на једну страну.
Док сам се шетао ходником на оном спрату телевизијског центра где смо ишчекивали снимање емисије, било је веома живо. Очито је Украјина настављала да тражи таленте па су у ишчекивању позива на сцену, још увек сасвим младе, скоро голе девојке, трептале намазаним трепавицама, правиле буку у шминкерницама, истрчавале на пуш-паузе и брбљале са пријатељима и родитељима, држећи на уху мобилне телефоне.
Има Чехов једну приповетку под насловом «Опклада». Суштина приче се своди следеће: на једној забави се повела дискусија о оправданости смртне казне. Једни су говорили да је неопходна, други да је недопустива, и да се мора заменити доживотном робијом. Зачуо се такође и глас неког студента, који је оценио да су са моралне тачке гледишта убиство и доживотна робија подједнако ужасни, али да би он, ако би требало да бира, изабрао затвор.
Оцена: 8|Гласови: 2
Човек је сличан, на пример, дрвету. Треба да доноси плод, јер ће га иначе – посећи. Или – свећи. Треба од рођења до краја живота на земљи горети пред Богом једнаком ватром без дима. А човек је сличан још и авиону. Да, да – авиону, који „не испраћају тек тако, као возове“, и под чијим крилом „о нечему пева зелено море тајге“ и сл.
Протојереј Андреј Ткачев
Ова књига је заиста «о безакоњу, о греху грубом, хајци, самару», и почиње главом о бекству из света. То је први од 30 степеника који воде ка Цару Христу, и зато «Лествицу» у првом реду треба да читају монаси. Људима који остају у свету и нису способни за потпуно и бесповратно бекство,ова књига је такође потребна, али не као основна.
Оцена: 8.5|Гласови: 2
Међу речима које је Спаситељ изговорио непосредно пре страдања, биле су и ове: Кад вас послах без кесе и без торбе и без обуће, еда вам шта недостаде? А они рекоше: ништа. А он им рече: али сад који има кесу нека је узме, тако и торбу; а који нема нека прода хаљину своју и купи нож... А они рекоше: Господе! Eво овде два ножа. А он им рече: доста је.
