У Београду, у издавачкој кући “Бернар”, изашла је из штампе нова књига о руским светим ратницима, у којој су сабрана јеванђеља руских светитеља, познатих по свом јунаштву и подвизима у заштити отаџбине. Књига је написана на основу житија војника и војсковођа који су уписани у књигу светих Руске Православне Цркве (општеруских и локално-поштованих светитеља), а такође и оних који су живот свој положили за веру православну и слободу отаџбине.
***
Мало владара у светској историји, заслужују право да их називају „Мудрим“. Тог имена удостојио се кнез Новгородски, Велики кнез кијевски Јарослав. Цео његов живот протицао је у непрекидним ратовањима и сукобима, но, он је успео часно одолети свим искушењима. Јарослав је био син равноапостолног великог кнеза Владимира и Рогнеде. Његова судбина је била задивљујуће слична очевој. И премда је он био мање срећан у биткама, период његове владавине је назван „Златним веком Русије“.
Од детињства је Јарослав боловао од делимичне парализе. Трудећи се да победи своју болест, усрдно је вежбао са мачем, тако да је његово десно раме постало знатно крупније. Успео је да победи болест. Остао је само хром. Упркос свему, постао је један од најбољих бораца свог времена.
У Ростову на Дону започео је Јарослав своје кнежевско владање. У народном предању остао је запис о борби, тада још не кнеза, него младог кнежевића, са медведом. Јарослав је победио моћну зверку, чувара густих волшких шума. Тај случај је остао заувек забележен на грбу града Јарославља – медвед са секиром у плећима.
После смрти старијег сина Вишеслава, Владимир именује Јарослава за кнеза у Новгороду Великом, другој престоници древне Русије. На десној обали реке Волхов до данашњег дана одушевљава лепотом, Јарослављево Двориште – место његовог кнежевског столовања.
Међутим, његова владавина у Новгороду била је помрачена невиђеним делом – непослушношћу оцу. Веће је одлучило да не плати данак Кијеву. Кнез Јарослав је подржао Новгорођане. А то је био изазов Великом кнезу и неизбежан рат. Владимир је наредио „премошћавање путева“ ради кажњавања непокорних. Но, њега су одвукли Печенези, упавши у руске пределе, и Владимир је упутио дружину против њих, поставивши на чело армије свог сина, кнеза Бориса. За то време је Јарослав, плашећи се напада, напао на варјашку дружину. Пристигли Варјази, сматрајући себе посебно блиским кнезу, у очекивању битке, проводили су време у гозбама и почели су чинити насиље над Новгорођанима. Слободољубиви Новгорођани нису желели трпети изругивање, побили су Варјаге. Према тадашњим гледештима то се сматрало увредом за кнеза, који је позвао госте. Јарослав је позвао к себи иницијаторе битке и казнио их. Јарослав тада још није знао да се над Русијом надвија грозни облак међусобних сукоба.
Следећег дана стигла је вест од сестре Преславе да се упокојио његов отац, велики кнез Владимир, и да је његов престо заузео његов полубрат Свјатополк, по чијем је наређењу убијен брат Борис. Таква судбина убрзо је сустигла и другог брата Гљеба, кнеза Муромског. Свјатополк се почео спремати за поход на Новгород. Јарослав, изгубивши одједном и варјашку и новгородску дружину, остао је без заштите. Следећег дана скупио је Новгородско веће и обратио се људима следећим речима: „Пријатељи моји и браћо! Отац мој је умро, а Свјатополк седи у Кијеву и убија браћу. Хоћу да идем на њега, помозите ми“. Новгорођани су прихватили његове речи и одговорили: „Нека су и побијена наша браћа, ми смо спремни борити се за тебе“. Нова дружина је ускоро била сабрана и кренула је у поход. У Љубечу на Дњепру среле су се две војске. Дуго се нису одлучивале да ступе у бој. На крају је Јарослав наредио својим одредима да се пребаце чамцима преко реке и нападну противника. Да би у тами разликовали своје од туђих, Новгорођани су повезали главе пешкирима и у јуришу су одбацили Свјатополка са дружином на језеро, покривено ледом, и лед се поломио под њима. Печенези, које је позвао Свјатополк у помоћ, одјахали су, и Кијевљани су били разбијени. Свјатополк је побегао у Пољску свом тасту, краљу Болеславу. Житељи Кијева су радосно дочекали Јарослава, незадовољни тиме што је Свјатополк позвао у Русију дивље Печенезе.
Јарослав је богато наградио Новгорођане, давши свакоме по четрдесет гривни. „И све их отпусти кућама – и давши им истину и закон, рече им овако: поштујте ово писмо“. Закони даровани од стране Јарослава Великом Новгороду, још су неколико векова служили као основа новгородске аутономије.
У пролеће следеће године, Печенези су, по наговору Свјатополка, повели напад на Кијев. Они су кренули у напад великим снагама. Јарослав је имао само Варјашки одред, Новгородски одред и невелики кијевски одред. У том боју, он је био рањен. Печенези су успели упасти у град „помешавши се са људима који су бежали. Јарослав је једва успео да сакупи војску и не пусти Печенезе у стари град. Увече је, скупивши више војске, некако успео да их победи и јурио је за њима у поље, многе заробивши и побивши“. У одбијању налета коњаника Печенеза, много су помогле замаскиране „вучје јаме“ око зидина Кијева, направљене по наређењу Јарослава. Тако је отклоњена претња са југа и Јарослав је почео са обновом и изградњом престонице.
Међутим, није мир дуго трајао, Свјатополк се договорио са Болеславом, да крене против брата. Скупили су огромну војску састављену од Пољака, Немаца, Мађара и Печенеза. На реци Буги среле су се две армије. Многобројнија војска са Запада је победила, Јарослав се једва спасао бекством. Само са четири ратника, он је био пети, дочепао се Новгорода. Хтео је да бежи даље, али су му Новгорођани, који су у међувремену направили лађе, рекли: „Спремни смо да се за тебе боримо са Болеславом и Свјатополком“.
За то време савезничка западна војска је приступила престоници. Кијевљани их нису пустили у град. Кијев је заузет јуришем и потом опљачкан. Болеслав је био запањен величином и богатством руске престонице и решио је да овде влада сам. Упутио је део својих војника да у околини скупљају плен. Пољаци су се понашали као домаћини-завојевачи, а не као помоћници кнеза Свјатополка. Руси нису желели да трпе увреде и побили су нове домаћине. Болеслав, видећи такав отпор, пожурио је да се повуче. И понео је са собом богат плен: кијевски трезор, сестру Јарослављеву, неколико хиљада заробљеника, а такође и све оно што је успео опљачкати.
Борба за Кијевски престо се наставила. Јарослав је, заједно са Новгорођанима, скупио нову војску и кренуо у нови поход на Кијев. На реци Аљта (на месту Борисовог убиства) среле су се по други пут две армије, браће супарника. И поново је Свјатополк повео са собом Печенезе. Почело је страшно невреме, али су ратници започели бој. „Сеча је била жестока“ – писао је летописац. Уз бљесак муња, војници су се тукли мачевима и борили прса у прса. Пред сумрак је Јарослав однео победу. Свјатополк је у страху бежао, све време у безумљу понављајући: „Брже, брже, стићи ће нас“. Негде у блату, између Пољске и Мађарске, губи му се траг. Народ је братоубицу, који је у руску земљу позвао Печенезе и Пољаке, прозвао Проклетим.
Јарослав, 1019. године по други пут ступа, као Велики кнез, на престо у Кијеву. Као свој први дуг, сматрао је чување сећања на убијену браћу Бориса и Гљеба. Њихова тела су нађена и сахрањена у Вишгороду. Ускоро су се на гробу сахрањене браће почела догађати исцељења и друга чудеса. По наређењу кнеза Јарослава, за годину дана је саграђен камени храм у који су пренели мошти свете браће. Отада је у Русији почело поштовање страстотерпаца Бориса и Гљеба, првих руских светитеља.
Те исте године, Јарослав се жени ћерком краља Шведске Олафа Шетконунга, Ингигерде. Без обзира на скандинавско име, она је имала три четвртине словенске крви. Њена мајка Естрид потицала је од ободритског кнеза. А бака по очевој линији била је Пољакиња Сигрид (Свјатослава). Први просац био је норвешки краљ Олаф II Харољдсон, који јој је посветио песму која се још увек пева у Норвешкој. Међутим, Олаф Шведски је сматрао да је угодније да се ороди са Русима, иако му је кћи већ сашила златну завесу за краља Норвешке. Послао је ћерку у Новгород, ономе „који је био достојан њеног пријатељства“. Невеста је названа Ирином, и као свадбени дар од мужа, добила је град Ладогу, са околним земљама, које су потом по њој назване Ингрија (земља Ингигерде – Ирине).
Но, уместо породичне идиле, Јарослав је поново морао да се лати мача. Брат Брјачислав, кнез Полоцки, неочекивано је напао Новгород, опљачкао га и одвео мноштво заробљеника. Јарослав је јурнуо да га гони. Стигао га је на реци Судома и повратио плен. Како говори „Сага о Ејмунду“, његову супругу Ирину, због издаје, заробио је Брјачислав. Као резултат преговора било је ослобођење Ирине, али је Брјачислав морао предати градове Усвјат и Витебск.
Међутим, на овоме се није завршио сукоб међу браћом. Против Јарослава је кренуо други брат Мстислав, кнез Тмутаракански, искусни војник и војсковођа. Претходно је Мстислав, прозван Удељним, потпуно разбио хазарски каганат и покорио кавкаско племе Касога. У појединачном боју уочи битке он је савладао кнеза Касошког, моћног Редеђу.
Искористивши тренутак Јарослављевог одсуства из Кијева, Мстислав је пришао граду али су се Кијевљани затворили и нису га пустили у град. Тада је он заузео Чернигов и почео се спремати за сукоб са братом, скупивши у своје одреде Хазаре и Касоге. Армије двојице браће су се среле код Листвена. Победила је армија Мстислава, но он није кренуо на Кијев, памтећи да га Кијевљани нису примили. Сачувана је легенда, по којој је супруга Јарослављева, Ирина, предложила да се спор реши борбом с њом, но Мстислав је одговорио да није навикао да се бори против жена. Он је послао брату Јарославу предлог о миру: „Седи у свом Кијеву, ти си старији брат, а моја ће бити друга страна“. Поделили су руску земљу на два дела, а граница је била река Дњепар. На левој страни је владао Мстислав, с престоницом у Чернигову, а десном је владао Јарослав. Наиме, он није ризиковао да се врати у Кијев, него је владао из Новгорода, поставивши у првопрестони град свог посадника. Русија је била подељена. Од тада су браћа деловала у сагласју. И у новом походу на Касоге, и у борби са Пољском. На срећу, подела Русије није дуго трајала – до кончине кнеза Мстислава. Руска држава је избегла тужну судбину римске империје, која се некада раздвојила на источни и западни део.
После смрти Болеслава, савезничка руска армија је освојила и вратила градове Червењ и Перемиш. Јарослав је тада заробио мноштво заробљеника и раселио их по реци Рос. Кијевски кнез је подржао, у борби за пољски трон, краља Казимира I Обновитеља, жењеног сестром Јарослава, Маријом-Доброњегом. Касније је њихов син, Болеслав Смели, постао краљ Пољске. Поред тога, син Јарослава, Изјаслав, се оженио Гертрудом, сестром Казимировом. На тај начин је династичким браковима био учвршћен савез са Пољском.
Упоредо са заграничним походима, морало се водити рачуна о крајинама руског кнежевства. Јарослав је коначно учврстио своју власт на западној обали Псковског језера, где је основао град Јурјев (данас Тарта).
Новгорођани су, уз његову подршку, извршили тежак поход на Северну Двину, тако проширивши руске пределе до самог Белог мора. Потом је „Ходио Јарослав на Јатвјаге и победи их, али није могао узети њихове градове, јер није хтео јуришати на зидине и губити људе, запленио је њихову стоку, и имовину покупивши, вратио се“. Пруско племе Јатвјага је много досађивало својим нападима на руско становништво. Морало се приступити и обалама Балтичког мора. А још је било и похода на финско племе Јам, два пута је имао поход на Литву, и два пута на Мазовшане. За време свог одсуства, велики кнез је управљање пословима препустио својој супрузи Ирини.
Његов син, кнез Владимир Јарославич, предводио је и знаменити поход на Константинопољ. У поморском боју под зидинама византијске престонице, део руске флоте је био спаљен „грчким огњем“. Други део је потопила бура, која се појавила. Остаци руских бродова, на повратку, били су достигнути од грчке флоте. Но, овај пут је Владимир избојевао победу, и, с почастима се вратио кући.
Најважнија битка кнеза Јарослава вођена је 1036. године. Печенези су се, у великом броју, скупили под Кијевом. Велики кнез је брзо скупио велику дружину, ноћу је ушао у град, а дању је изашао у поље, ставивши Варјаге (Викинге) у средину, десно Кијевљане, а лево Новгорођане и тако су чекали пред градом. Видећи то, Печенези су почели пристизати и зауставили су се на месту где данас стоји света Софија. Бој је био жесток, увече је једва Јарослав успео победити Печенезе и страшно их је разбио“. Био је то последњи поход дивљих номада Печенеза, после вековних сукобљавања. У знак сећања на ту победу, у Кијеву је саграђен чувени кијевски Софијски сабор.
За његову изградњу и украшавање позвани су најбољи грчки зидари и уметници. Тај предивни сабор послужио је као праобраз будућег храмовног зидарства у Русији. Под сводом његове куполе и данас се види мозаичко изображење лика Мајке Божије, с подигнутим рукама у молитви за земљу Русију, названа „Неразрушива стена“. Софија – премудрост Божија, дала је име главном руском сабору тог времена, попут главног храма у Цариграду. То је представљало видљиво сведочанство наследства Русије царства ромејског. Такође су и глава улазна врата у Кијев названа златним, као у престоници Византије.
У то време, у Русији се развила грандиозна градња. Изграђене су цркве светој Ирини у Кијеву и Јурјев манастир под Новгородом, у част небеских покровитеља Великог кнеза и кнегиње. Тамо, у северној престоници, њихов син Владимир саградио је Софију Новгородску. Тај славни сабор, у непромењеном облику, сачуван је до данашњих дана. Исто као и Спасо-Преображењски сабор у Чернигову. Још један Софијски сабор саграђен је у Полоцку.
За време Јарослава започета је градња једног од најстаријих руских манастира – Кијевско-Печерска лавра. На високим кијевским брдима, покривеним непроходном шумом, ископао је пећину, за усамљенички живот, свештеник локалне цркве Иларион. Он је 1051. године био постављен за митрополита кијевског, а у његову пештеру се преселио монах Антоније. Потом му се придружио Теодосије. И када је број „пешчерника“ достигао дванаест, биле су изграђене црква и келије.
У црквеном градитељству, при оснивању манастира, пројавила се тежња народна ка вери хришћанској. Духовни преображај руског народа био је искрен. То се дешавало под утицајем моралне чистоће Учења Христовог, и подвизавањем Његових руских поштовалаца. Да није било духовне супериорности хришћанства, у односу на стару веру, тешко да би хришћанство било прихваћено свим срцем. Без тог превасходства, оно би остало само у границама кнежевског двора.
За јачање изданака вере Христове, никлим на руској њиви, били су потребни дубоко верујући просвећени служитељи Цркве. Ученици Владимирове школе, због којих су донедавно плакале мајке, приликом њиховог одвођења на учење, сада су постали свештеници, духовни руководиоци новокрштеног народа. Јарослав је, по узору на оца, отворио школу и у Новгороду. Он се веома бринуо о просвећењу сопственом, и просвећењу поверених му, од Бога, људи. Кнез је скупио мноштво духовних књига на словенском језику. Оне, које су недостајале, преводио је сам или преписивао ручно. Библиотека кнеза Јарослава је постала прво књижевно сабрање такве врсте у древној Русији. Скупљање и преписивање књига постало је омиљено занимање руског племства, свештенства и монаштва. По наруџбини сина Великог кнеза био је састављен „Изборник Свјатослава“, а новгородски посадник Остримир приредио је знаменито „Остромирово Јеванђеље“.
Летописац говори: „ Као кад једни узору земљу, а други посеју, а трећи почну да жању храну обилну, тако је и кнез Владимир узорао и омекшао срца људи, просветивши их крштењем; његов син Јарослав је засејао књижевним речима, а њих сада жању, примајући књишко учење. Из књига ми се учимо путем покајања, у речима књижним проналазимо мудрост и уздржање; то су реке које су напојиле васељену; у књигама је неисцрпна дубина, њима се теше у тузи, оне су узде уздржања. Ако приљежно потражиш у књигама мудрости, то ћеш наћи велику корист по душу своју. Јер, ко често чита књиге, тај разговара са Богом или са светим мужевима…“.
И тако, жељни знања, Руси почеше све више да читају књиге. Упоредо са училиштима манастирским, отваране су школе за „децу најбољих људи“ у којима су се учили мудрости (философији), реторици и граматици. Писменост је у Русији постала све важнија. О том процвату писмености постоје очигледна сведочанства. Писањем су се бавили сви слојеви друштва, по свој земљи руској.
Под присмотром Јарослава, 1039. године, настао је први летописни кодекс, показатељ историјске зрелости народа. Таквим непроцењивим спомеником древне руске књижевности постало је „Слово о закону и благодати“, митрополита Илариона.
Кнез Јарослав итекако је знао неопходност очувања законитог поретка у држави. За његове владавине настала је „Правда Руска“ – кодекс закона по којима треба живети. Он је заснован на старим руским обичајима и византијском праву, установио је правила за све људе, од кнеза до кмета: како наследити, казнити кривце, саставити пословне папире. Закон је забрањивао крађу, пијанчења, лажна сведочења. Најтежа казна била је конфискација имовине и предаја у ропство. Крвна освета је одлазила у прошлост. Но, у Руској Правди било је и смртне казне, јер „у људском животу само је Бог слободан“. Хришћанско схватање је живот доживљавало као – вишу вредност. Од тог времена код нас је и познат израз „живети по правди“.
У црквеном канону, који је разрадио митрополит Иларион, заједно са великим кнезом, први пут су били разграничени појмови греха и преступности. Сваки преступ је грех, али није сваки грех – преступ.
Сам Јарослав се старао да живи по законима правде и савести. Такви су били и његови ближњи. Породица благоверног кнеза Јарослава Мудрог представља задивљујућу појаву у светској духовној историји. У лику светих били су прослављени многи његови рођаци. Отац – крститељ Русије, равноапостолни велики кнез Владимир Свјатославич. Жена – Ингигерда, кћи првог хришћанског краља Шведске Олафа и Словенке, од племена Бодрића, Естриде. У Русији су је звали Ирина, монашко име Ана добила је по благоверној кнегињи Ани Новгородској. Син – благоверни кнез Владимир Јарославич Новгородски. Унук – кнез Владимир Мономах (прослављен у сабору Кијевских светитеља). Његова браћа су били први у Русији прослављени светитељи – кнежеви Борис и Гљеб.
Горе наведено, тиче се Русије. Међутим, слично је било и у Европи.
Норвешки краљ Олаф Свети био је пашеног Јарослава – били су ожењени сестрама – Ингигерде и Астрид. Он је излечио тешко болесног сина, Јарослава и Ирине, а после његове смрти, у Новгороду је изграђена црква Олафа светог, у народу позната као „викиншка богомоља“. Његов малолетни син је, после погибије оца, био усиновљен од Јарослава и као пунолетан, уз помоћ Јарослава, сео је на престо Норвешке а потом и Данске.
На фресци Сабора Свете Софије у Кијеву, приказане су ћерке Јарослава: Ана, Анастасија, Јелисавета и Агата. То не значи да су све оне биле канонизоване, али неки основ да се нађу на зидовима храма - постоји.
Најмлађа Ана, постала је супруга франачког краља Хенриха I и краљица Француске. Према предању, она је донела чувено Ремско Јеванђеље, на коме су касније француски краљеви полагали заклетву, међу њима први њен син, краљ Франака Филип I. Ана је основала манастир светог Винсента у Санлису.
Старија кћи Анастасија, постала је супруга краља Мађарске Андраша I, а она је у Мађарској основала неколико православних манастира.
Јелисавета, трећа кћи Јарослава Мудрог, постала је супруга норвешког краља Харалда III Сигурдарсона, краљица Норвешке, а затим и Данске.
Четврта кћи Агата, удала се за Едуарда Изгнаника, наследника енглеског престола, који је тада живео у Кијеву. Њена ћерка Маргарита Света, била је краљица Шкотске.
У том тешком веку, благословеном за Русију, било је још династичких бракова блиских рођака Јарослава Мудрог. Већ смо помињали његову сестру Марију Доброњегу као пољску краљицу. Њена кћи из брака са Казимиром I, постала је краљица Чешке. Тако да су ћерке и унуке благоверног кнеза Јарослава и кнегиње Ане постале краљице Француске, Норвешке, Мађарске, Данске, Пољске, Чешке и Шкотске.
Наравно, поред краљевских било је још веома важних бракова њихових наследника, па је син Всеволод оженио принцезу Византије; из тог брака се родио будући кнез Владимир Мономах. Син Вјачеслав оженио је кћи грофа Штаденског, њихова кћи постала је краљица Пољске. Најмлађи син Игор, оженио је ћерку Отона II Вајмарског. Очигледно је да овако разгранати династички бракови деце великог кнеза Јарослава Мудрог, сведоче о величини древне руске државе и о жељи многих европских владара да се ороде с њим.
Уочи смрти, Јарослав је скупио своју децу и упозорио их да избегавају сваку међусобну расправу, те им одржао следећи говор: „Ево, одлазим са овог света, децо моја! Волите једни друге јер сте браћа и сестре, од једног оца и једне мајке. Ако будете живели у међусобној љубави, тада ће Бог бити с вама. Он ће потчинити све ваше непријатеље, а ви ћете живети у миру; ако почнете да се мрзите, свађате се, сами ћете погинути и уништити земљу очева и дедова, коју су стекли великим својим трудом. Дакле, живите мирно, поштујући једни друге“.
Предсмртне поуке благоверног кнеза Јарослава Мудрог својој деци, постало је знамење за све касније векове. Када његови потомци нису пратили очеве поуке, стизале су казне и разарања. А када су поштовали његов свети завет, Господ је тада чувао и умножавао земљу Русију.
Своје земаљске дане, велики кнез Јарослав Мудри, окончао је 20. фебруара 1054. године у Вишгороду, на празник Торжества Православља, на рукама омиљеног сина Всеволода. Горко оплакан од целог народа, био је сахрањен у Софији кијевској у мраморној гробници светог Климента, коју је његов отац, велики кнез Владимир, донео из Херсона.
За време своје владавине кнез Јарослав је основао следеће градове: Јарослављ, Јурјев, Новгород-Северски и Јарослављ Руски у Прикарпатју. У његово доба никли су и први руски манастири: Кијево-Печерска лавра у Кијеву и Јурјев манастир у Новгороду. Изграђено је мноштво цркви које задивљују својим архитектонским савршенством. Постављено је начело задивљујућој појави светске културе – древноруског иконописања. Помогао је саборски избор првог руског митрополита Илариона. Издао је Кодекс закона „Руска правда“. Покушао је да заведе поредак по питању престолонаследства. Многе владајуће династије Европе, ородиле су се са руским кнезом.
Поштовање благоверног кнеза Јарослава Мудрог почело је одмах по његовој праведној кончини. Већ у хронографу Адама Бременског, Јарослав је назван светим. У православни месецослов, дан сећања на благоверног кнеза, унет је тек 2005. године, по благослову Патријарха све Русије Алексеја II. Одлуком Архијерејског сабора Руске Православне Цркве, од 3. фебруара 2016. године, проглашено је општецрквено поштовање благоверног великог кнеза Јарослава Мудрог.
Мудар је био велики кнез Јарослав Владимирович, један од најобразованијих људи свога времена. Преводио je на руски језик књиге светих отаца и древних мудраца. С атрибутом „Мудри“, он је заувек остао запамћен у народу. Време његовог владања с правом се назива „Златним веком Русије“.
Кондак Јарославу Мудром
Од младости јавио си се, богомудри Јарославе, као Божанствени сасуд изабрани Богом, но благочестиво живећи, многе си цркве устројио; Зато те хвалимо, кнеже наш, јер си народу твоме узор, Кијеву – слава и све земље Русије – поуздање.