У име Оца и Сина и Светога Духа!
Данас смо на Светој литургији чули Христову Проповед на гори, која се назива још и Заповестима блаженства. Господ је ову проповед одржао на обали Галилејског језера на врху брда, које се сад назива „гором блаженстава“.
Спаситељ је стално био окружен мноштвом народа, свако је хтео да чује Његове речи. Због тога се попео на узвишицу како би сви могли да Га виде и чују. Било је пролеће и обронци палестинског брда били у покривени још увек зеленом травом, цветало је цвеће и дрвеће. Поред су седели Његови најближи ученици, и данас смо такође чули како су они изабрани, а даље је седео и стајао народ који је дошао „из Галилеје и Декапоља, и Јерусалима, и Јудеје, и преко Јордана“.
А још мало даље стојимо ми, народ који је дошао да слуша Христа са севера. А поред нас стоје народи и племена свих континената планете Земље. И глас Господа кроз Свето Јеванђеље, заобилазећи године и миленијуме, обилазећи планине и океане, степе и шуме, допире до срца сваког човека који жели да Га чује. Тако да Бог за Којег су време и простор само радни инструменти, ствара ново Човечанство у којем је: Један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свих, Који је над свима, и кроза све, и у свима нама – тако је свима нама писао апостол Павле (Еф. 4: 5-6).
Девет новозаветних заповести које носе назив Заповести блаженства на известан начин представљају цело Свето Јеванђеље у скраћеном облику. Одмах се запажа то да се оне разликују од старозаветних десет заповести: у Старом Завету се углавном разматрају човекови спољашњи поступци, стављају се строге забране у најкатегоричнијем облику, а у Новом Завету се више говори о унутрашњој расположености људске душе и не наводе се захтеви, већ само услови кроз чије поштовање се остварује вечно блаженство.
„Блаженство“ је у православном схватању стање савршене духовне радости човека који се налази у Божанској љубави, стање које се постиже само захваљујући сједињењу с Богом, односно обожењем.
Спаситељ у Проповеди на гори говори о томе да треба духовно да се препородимо и да тако припремимо себи блаженство вечног живота у Небеском Царству. И први корак ка томе јесте да постанемо свесни свог духовног сиромаштва, свог греха и ништавила, односно да се смиримо.
Ево зашто су „блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско“ (Мт. 5: 3). Благо онима који виде и свесни су својих грехова који их спречавају да уђу у ово Царство, који плачу, зато што онда имају могућност да се помире са својом савешћу и да се утеше. Они који оплакују своје грехове долазе до таквог унутрашњег мира да постају неспособни да се гневе на било кога, постају кротки. Кротки хришћани су заиста наследили земљу којом су раније владали пагани, али ће они наследити и земљу у будућем животу, ону земљу која ће настати после уништења овог света, „земљу живих“ (2 Мојс. 26: 13; Апок. 21: 1).
„Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ (Мт. 5: 6), односно они који у свему испуњавају вољу Божју достићи ће праведност и оправдање.
„Блажени милостиви, јер ће бити помиловани“ (Мт. 5: 7). Дела милосрђа постепено чисте људско срце од греховне нечистоте, а „они који су чистог срца“ ће својим духовним видом „видети Бога“ (Мт. 5: 8). Они који виде Бога теже ка томе да се угледају на Њега, и они ће постати налик на Његовог Сина који је донео мир, односно спокој људској души. Они који виде Бога мрзе непријатељство и зато постају миротворци, теже ка томе да свуда донесу мир. Због тога су блажени „јер ће се синовима Божјим назвати“ (Мт. 5: 9).
Али они који су достигли духовну висину треба да буду спремни на то да ће их овај свет који „у злу лежи“ (1 Јн. 5: 19) омрзнути због истине Божје и да ће почети да их протерује, срамоти, злослови и да ће их на сваки начин прогањати због оданости Господу Исусу Христу и Његовом учењу. А оне који овде све претрпе за Христа очекује велика награда на Небу (Мт. 5: 12).
За човека није могуће да добије ову награду, вечно блажено стање без патње „...јер кроз многе невоље... ваља ући у Царство Божје“ (Дап. 14: 22). И почетни степен Блаженства јесте самоспознаја.
Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) је писао да је „виђење свог пада већ блаженство за палог човека. Онај ко види свој пад у стању је да... поверује у Јеванђеље живом вером. Овакво стање је већ дар благодати, дејство благодати, њен плод, а зато и блаженство“.
А најбоље средство за самоспознају јесу искушења и болести које нам Бог шаље, зато је пут духовног делања хришћанина повремено тежак и тужан. У овом духовном животу је потребна стална пажња према себи, потребни су напор, труд и борба са својим страстима. А живот по Јеванђељу води ка победи над њима, ка стицању мира и душевног спокоја.
Сви свети који су у Руској земљи заблистали које данас славимо испунили су све заповести Божје, много су претрпели за Христа и добили су велику награду на Небу. Међу њима су и они који су већ прослављени и они које ће наша Руска Православна Црква тек прославити. То су првомученик Теодор – Варјаг и равноапостолна Олга – Словенка. Светитељ Арсеније (Мацејевич) – Пољак и преподобни Александар Свирски – Вепс. Страстотрпица Александра – Немица, и преподобни Петар царевић из Хорде – Татарин. Преподобни Максим – Грк, и преподобни Антоније – Римљанин. Светитељ Кипријан, оснивач нашег манастира – Бугарин и схимонах Николај исповедник из Оптине пустиње, бивши официр отоманске војске (он још увек није прослављен, али верујем да ће бити!) – Турчин по рођењу. Његова светост патријарх Тихон (Белавин) – Рус, и његов лични секретар – преподобномученик Неофит (Осипов) – Јеврејин. Младенац Гаврило мученик – Белорус и Украјинац светитељ Димитрије Ростовски и Рус – свештеномученик Иларион (Тројицки).
Још дуго можемо набрајати све свете људе који су заблистали у Руској земљи, делећи их и класификујући по овом или оном критеријуму. Међутим, то нам данас, у другу недељу по Педесетници није потребно, јер сви они сад чине, заједно са свим светима на небу, апсолутно нови народ. Народ у којем више разлике које су нама толико важне: пол, године, висина, снага, памет, богатство, порекло и националност, више нису битне.
Већ овде, на земљи, у васељенској и апостолској Христовој Цркви ове многобројне разлике умногоме губе свој значај, све оне се покривају свега двема речима – „православни хришћанин“, што означава човека који воли Господа и Бога нашег Исуса Христа, који се труди да живи по Његовим светим заповестима, да живи ради тога како би постао део новог човечанства. Човечанства које ће с Богом Творцем Васељене – Пресветом Животворном Тројицом делити радост вечног блаженог живота.
Амин.