У августу ове године украјински бојовници су напали Курску област услед чега су погинуле десетине и настрадало је на стотине људи. Из градова и села у близини границе, по различитим проценама, евакусиано је више од 140 хиљада мештана. Руска Православна Црква коју представљају Курска епархија и Синодско одељење за доброчинство и социјално служење од првог дана су почели да пружају помоћ пострадалима. Како је помоћ била организована и који задаци су морали бити решени? О овоме и о свом архипастирском путу — служењу у Јакутији почетком 1990-их година, о сусретима са сестрама Дивејевске обитељи из времена пре револуције — за „Журнал Московске патријаршије“ говорио је курски и рилски митрополит Герман (бр. 11, 2024).
Упад
— Високопреосвећени владико, ове године се навршило 20 година откако сте ступили на курску катедру. Дозволите да вам честитам у име редакције и да вам пожелим многе и добре године живота. Молимо вас да нам кажете какве су биле ваше прве мисли и поступци кад сте сазнали да су припадници ОСУ упали на територију Курске области?
— Непријатељ већ две и по године покушава да пробије нашу одбрану на граници. Обилазећи јужно подручје Курске области стално чујем канонаду. Свештеници који служе у том крају с времена на време су ми јављали да се диверзанти пробијају преко границе и да су их наши војници успешно истерали. Прво сам помислио да је у питању мања група припадника ОСУ и да ће и она исто тако брзо бити ликвидирана. Међутим, испоставило се да је све страшније: масовна паљба по граду Суџи, тенкови и мноштво других оклопних возила, огроман број дронова на небу, уништавање целе инфраструктуре у насељима у близини границе после чега је наступио упад хиљада до зуба наоружаних бојовника. Овакве размере ратних дејстава противника су за све нас представљале изненађење.
Становнике Суџе је у зору пробудила рика мотора и шкрипа гусеница. Похитали су према прозорима и видели непријатељску војну технику и милитанте који су говорили и на пољском, и на француском, и који су отворили паљбу по стамбеним зградама. Зато су многи одмах увидели да је ситуација опасна, спаковали су све из куће што су могли, а неки нису стигли ништа да узму и под хитно су се евакуисали према Бољшесолдатском рејону који је од Суџе удаљен 20 км у дубину Курске области. Непријатељски дронови су на путу гађали кола са избеглицама и било је убијених и рањених. Наравно, људи су претрпели много страха и ужаса чудом се пробијајући до Курска кроз кордоне ОСУ. Остали су они који нису могли да оду, углавном старији и немоћни људи и они који су мислили да ће се све завршити за дан-два и да треба просто сачекати. Један свештеник из Суџинског рејона је одбио да иде (јеромонах Симеон — А. Р.). „Коме да оставим своје парохијане? — говорио је. — Како после да их погледам у очи?“ Сад се налази на окупираној територији и од њега нема никаквих вести.
Спасавајући се од непријатеља многи су дошли у Курск и испоставило се да треба организовати пријем избеглица, између осталог, свештенослужитеља и монаха из Горнаљског Николајевског мушког манастира, да се треба побринути за њихов смештај и за то да им се створе услови за живот. Манастир се налази на петсто метара од украјинске границе и непријатељ је више пута отварао паљбу по њему. Међутим, без обзира на моје апеле братија је остала тамо. Могу да их разумем: својим рукама су обновили манастир из рушевина. За последње две године су саградили још један храм, поставили су иконостас, завршили су фрескопис. Рестаурирали су све конаке, створили су добру манастирску економију. Евакуисали су се буквално у последњим сатима. Успут су наишли на бојовнике из ОСУ који су отворили паљбу по возилу и један сабрат је убијен. Бог да прости душу искушеника Сергија!
У Курску смо братију сместили при једном од храмова. Одредио сам да овај храм буде метох Горнаљског манастира. Такође смо у Курску примили 37 свештенослужитеља који су били приморани да напусте окупиране рејоне (Суџански, Корењевски, Беловски и Глушковски), оставивши тамо сву своју имовину. Они који немају родбину у Курској области или у другим регионима у земљи, који немају где да живе, регистровани су у нашим храмовима. Помогли смо им да нађу привремени смештај и добијају хуманитарну помоћ.
Требало је размислити и о осталим избеглицама за које је епархија при сваком храму организовала прикупљање ствари и намирница. После тога се све спонтано одвијало. У Тускарној улици у Курску, у омладинском епархијском одељењу спонтано је организован пункт за прикупљање и дељење хуманитарне помоћи, наравно, под нашим покровитељством. Свештеници, ђакони и сарадници одељења су даноноћно паковали и делили пострадалима хуманитарну помоћ. У томе су учествовали студенти Курског државног универзитета и други људи којима је стало до других. У току првих месец дана пружили смо помоћ за више од 25 хиљада избеглица. Дао сам задатак да се свака парохија (у Курску их има 32) потруди да прими бар једну породицу у црквеном дому или у парохијским просторијама у којима се може живети. У Знаменском честару где ја живим сместили смо 35 избеглица из Суџанског и Корењевског рејона. У мушком манастиру у Курској Кореној пустињи у току првих недеља уточиште је нашло још 60 људи. Манастир их храни и обезбеђује им све што је потребно. То су старији људи и породице с децом. Деца уче онлајн по школском програму, притом наставу држе просветни радници који су такође напустили окупиране територије.
— Да ли бисте могли да поделите с нама своје искуство и да систематизујете радње које треба надлежни архијереј треба да предузме у оваквој ситуацији?
— Треба унапред да смисли где да се сместе избеглице. Пре свега, свештнослужитељи и чланови њихових породица. И обавезно треба организовати прикупљање намирница и одеће, имајући у виду да се ближи хладноћа. Друго, ако је могуће треба основати фонд за узајамну помоћ да би постојала средства за материјалну помоћ клирицима и онима који се обраћају у храм с молбом. Људи су у журби напуштали своје домове, само да сачувају живу главу, неки немају новац, документа или одећу. Има људи који пате од хроничних болести. Њима су потребни лекови, понекад и скупи. Треће, треба бити на вези с органима локалне власти. По правилу, организацијом пружања помоћи пострадалима бави се МВС, између осталог, отвара места за привремени боравак (МПБ). Хвала Богу, захваљујући њима сви они којима је то било потребно су већ у току првих дана добили кров над главом и три оброка, регистровали су се и пријавили у евиденцију за издавање потребних докумената за примање материјалне помоћи од државе.
А епархија је сваком МПБ доделила свештенослужитеље који редовно пружају духовну помоћ, служе молебане и помажу, колико могу, у потребним стварима, на пример, купују лекове.
У женском манастиру Свете Тројице у граду Курску заједно са Синодским одељењем за црквено доброчинство и социјално служење отворили смо пункт за издавање хуманитарне помоћи. Тамо се свакодневно обраћа преко хиљаду људи. Запослени у одељењу раде врло синрохонизовано: брзо дефинишу каква помоћ је потребна и труде се да помогну што је могуће пре. Помажу им волонтери међу којима има и избеглица. По благослову Његове светости патријарха Кирила који се брине о нама и стално је у току с нашим проблемима, организовано је прикупљање средстава на нивоу Цркве, као и свега онога што је потребно избеглицама са подручја Курске области у бизини границе. Свакога дана сам на вези са управником послова Московске патријаршје воскресенским митрополитом Григоријем. Хуманитарну помоћ добијамо из целе Русије. На пример, постоји велика потреба за пољским креветима и свим што је потребно за спавање. И проблем се постепено решава. Огромну захвалност упућујем радницима Синодског одељења за црквено доброчинство и социјално служење и свима онима који у томе учествују. Такође се захваљујем руководству Централне клиничке болнице светитеља Алексија митрополита московског. Запослени у болници раде у курским војним болницама и у МПБ.
При Школском центру болнице организовани су курсеви за добровољце који желе да негују рањенике, а курски свештеници уче тактичку медицину.
Такође, желим да се захвалим нашим свештеницима који су у критичним ситуацијама показали да су прави јунаци. То су протојереј Јевгениј Шестопалов (град Суџа, старешина храма Свете Тројице) који је ризикујући живот, из Суџе и околине које је непријатељ запосео извео више од сто људи (в. о томе материјал „Никад се нисам тако молио“, на стр. 68, бр. 11, 2024). Протојереј Валериј Фурсов служи у Корењевском рејону. Он има велико домаћинство од којег се прехрањује и издржава храм. Води духовну бригу о нашим војницима који се налазе у истом рејону и даје им помоћ у намирницама. И премда је опасно да се тамо и даље налази свештеник каже: „Како да напустим своје (војнике — А. Р.)? Ко ће водити духовну бригу о њима?“ Он и попадија имају кола у возном стању и он се нада да ће успети да оде ако се ситуација искомпликује. Протојереј Алксандар Харин је старешина Успењског храма у Рилску где је остало још петсто-шесто људи. Град је стално изложен паљби, али је отац Александар одбио да оде, каже: „А шта ће бити с људима? Па они долазе у храм и моле за помоћ.“ Он дели хуманитарну помоћ коју добија различитим каналима поставши нада и ослонац људима који су остали у граду.
Дивејевске подвижнице
— Високопреосвећени владико, дозволите да пређемо на мирно време. Молим вас да нам испричате нешто о својим сусретима с последњим сестрама из Дивејева које су у познатој обитељи живеле пре револуције.
— Рођен сам у арзамаском крају и имао сам среће да неке од њих затекнем у животу. Између осталог, познавао сам схимонахињу Маргариту (Лахтионову) у чијој су се кући чувале ствари преподобног Серафима Саровског, с монахињама Александром (Фокином), Магдалином, Гаврилом и Аном, сестром мати Маргарите. Добро сам познавао и монахињу Серафиму (Булгакову). Она је живела у селу Вијездно.
А с мати Серафимом (Малигином) из села Суворова (20 км од Арзамаса) сам био у изузетно срдачним односима. За мене је била радост да слушам њене поуке.
Она је још као дете доспела у манастирски дом за децу (крајем XIX века), школовала се у уметничкој радионици, сликала је иконе и затекла је монахиње које су памтиле преподобног Серафима Саровског. Упокојила се у 93. години, 1980-их година. Осим тога, добро сам познавао блажену Ану Саровску. Она је живела у кућици са схимонахињом Маргаритом.
Искусивши много невоља у животу, живеле су с надом у препород Дивејевског манастира. Сваки сусрет с дивејевским монахињама је био незабораван. Имале су неки потпуно посебан молитвени дух и врло искрену молитву. Обављање монашког правила је за њих било светиња. Људи су стално долазили у кућицу мати Маргарите да би видели ствари светог Серафима и да би их целивали као светињу, и она је за сваког од њих проналазила речи утехе. А ја сам се дивио њиховој специфичној духовној култури, деликатности и тактичности. Чак су и чај служиле некако другачије – лепо, племенито и достојанствено. Од општења с њима обузимао ме је чудан осећај: све празне и глупе помисли су ме напуштале, рађала се жеља да се молим, у души ми је била неописива радост и Божија благодат. И по повратку кући још неколико дана бих се осећао као други човек.
— Да ли и данас осећате њихову духовну, молитвену подршку?
— Мислим да осећам. Као прво, ове успомене ми греју душу. Имам осећај као да су у близни. На дане спомена на њих увек се трудим да служим парастос. Знате, понекад у молитвама за њихово упокојење молим да и оне моле Бога за нас, за мене. Њихов пример ми даје снагу, сећам се њиховог живота, речи њихових поука које су увек звучале с љубављу, с пажњом према младом човеку којег су виделе и можда мислиле да ћу у будућности бити од користи Цркви. Сећам се како сам једном посетио мати Маргариту док је живела у Дивејеском манастиру (имала је већ 92 године). Дуго смо разговарали и она је упитала:
— Још увек ниси архијереј?
— Шта вам је? Како ја да будем архијереј?! Служим у парохијама, ја сам намесник...
— Време је, време је! Знаш ли колико сад треба да се уради? Толико храмова и обитељи је разорено, толико је срушено! Колико се сад треба потрудити на добробит Цркве. Време је, време је.
Поседовала је извесну прозорљивост. Почетком 1993. године срео сам се с патријархом Алексијем II, а затим сам рукоположен за архијереја.
И сад мислим да је овај „дивејевски“ период вероватно био најупечатљивији у мом животу. Са задовољством бих се бар на један дан вратио у то време да поразговарам с тим људима, да се духовно укрепим, зато што су имали праву дубоку веру и снагу духа. Само захваљујући њима, женама у белим марамама, њиховим молитвама и трпљењу наша Света Црква је преживела и обновила се.
Јакутија као животна школа
— Ваша архијерејска служба је почела од Јакутске епархије, где сте за десет година успели да отворите 50 храмова и да одгајите 30 свештнослужитеља иако сте тамо дошли 1993. године, што се каже, на чисто поље. Како вам је то пошло за руком? Како сте пронашли ресурсе и на који начин сте заинтересовали будуће пастире?
— Заиста, дошао сам у чисто поље. Ипак, нисам осећао страх или узнемиреност, душа ми је била мирна. Не знајући шта ме очекује био сам спреман да живим и да радим у било којим условима. Једини мали дрвени храм у епархији налазио се у предграђу Јакутска. Шачица парохијана, нема иконостаса, иконе су постављене на зидове од шперплоче. На срећу, у олтару је стајао престо и имали смо богослужбене сасуде. „Ово је моје место, моја ‘саборна црква’, а даље све зависи од тога како ћу стајати пред овим престолом и молити се,“ — помислио сам тада. Наравно, испочетка је било врло тешко. Више од годину дана сам морао сам да служим, исповедам, крстим и обављам требе. Осим тога, човек не може одмах да се навикне на љуту и дугу јакутску зиму и на мразеве од минус педесет. Међутим, тешило ме је и радовало то што је све више људи долазило у храм који је био даноноћно отворен. Познавао сам све парохијане, зато што сам их често исповедао до касне вечери.
После извесног времена почели су да ме зову људи из разних насеља и градова републике с молбом да их посетим. И док сам био на путу служба се у нашем јакутском храму одвијала по мирјанском чину. А тамо су растојања толика да се „само авионом може долетети“. На пример, до колимских рејонских центара Јакутије — насеља Зирјанке, града Средњеколимска и насеља Чарски има више од три сата лета. Патријарх Алексије II ми је после с времена на време слао братију из Тројице-Сергијева лавре (тројицу браће) и из Даниловог манастира (двојицу), али нису сви хтели да дођу. После су почели да се појављују и свештеници од мештана. Рукополагао сам их после провере у кућним условима видећи њихову искрену веру. Наколико људи је дошло из централне Русије и остали су на чему сам им веома захвалан. То су били људи код којих су љубав и жеља да послуже Господу претегли над свим осталим у животу. Организовали смо мисионарске експедиције. Ради учествовања у њима белгородски и старосоколски митрополит Јован је сваког лета слао групу свештеника и студената из Белгородске богословске школе. Протојереј Владимир Воробјов је долазио с неколико свештеника који су у мисији обишли сва насеља на Колими, на чему сам им веома захвалан.
Не могу да кажем да је пут обнове православља у Јакутији био посут ружама. Деведесетих година ХХ века почео је повратак локалној паганској традицији. Више пута сам на путовањима чуо: „Опет су Руси дошли да нас обрате у своју веру.“ И морао сам стрпљиво да објашњавам да то није руска, већ Божија вера. Господ је дошао код свих и јакутски народ је у прошлости био крштен. Било је много побожних и искрено верујућих хришћана. Пошто су 20-их година ХХ века храмови били затворени, разорени и уништени у 70 наредних година сачувало се мало сведочанстава о вери. У току година док сам служио у Јакутији скоро у свим крајевима непрегледне републике основане су православне заједнице, у њима су се појавили изванредни верујући парохијани. На пример, у селу Верхњевиљујску од средства епархије је купљен трособни стан и у њему је уређен храм. Допутовао сам тамо и служио неколико дана. Како је тамо добар народ, како су то драги и добри људи!
Што се тиче тешкоћа, оне су углавном постојале у току првих година. Морао сам сâм да служим, да путујем, да успостављам односе с влашћу и да се срећем с мноштвом људи. Обилазио сам затворе лакшег и строжег режима и болнице. Служио сам тамо, исповедао и причешћивао. Радио сам све што раде свештеник, ђакон и црквењак. Приликом обиласка нових парохијских заједница много пута сам остао без гласа, зато што је требало да учим људе да поју и читају богосложбне текстове. Захвалан сам Богу за тако добру животну школу. Наравно, било је искушења и невоља, али никад није било чамотиње! Касније је црквени живот почео да иде својим током, људи су отварали душу и млада Црква у Јакутији је стекла углед. Успоставили смо добре односе с главним компанијама у региону као што је „Алроса“ и оне су почеле да нам помажу у рестаурацији и изградњи нових храмова. Ова помоћ је била значајна и благовремена.
— Ипак, нисте нам рекли у чему је била тајна, како сте од нуле могли да обавите овај огроман обим радова?
— Не знам да ли ту постоји нека тајна. Не сматрам себе претерано јаким човеком. Напротив, убеђен сам у то да се у основи сваког служења налазио стајање пред Светим Престолом са свештеним страхом и обављање богослужења са страхопоштовањм. Молитва је прва ствар. А кад људи виде твоју веру и жељу да за Цркву учиниш све могуће, окупљају се помажу. И друга ствар је љубав и пажња према сваком човеку који долази.
Бог је наградио оним што је свет изродио
— По чему је за вас на Курској катедри било корисно искуство које сте стекли на Јакутској катедри?
— По стицању стрпљења, јер кад архијереј долази на нову катедру ова особина је веома потребна за исправљање недостатака и решавање проблема. Народ је овде углавном православни, било је много парохија, али ме је запањила извесна вера у обред, формализам у духовном животу и неред у многим храмовима. С једне стране, ово се односило на парохијане. Многи чак нису имали представу о томе како треба да се исповедају, како да се припремају за Причешће и шта се сме, а шта се не сме. На пример, питам једну парохијанку:
— Да ли сте се спремали за Свето Причешће?
— Него како! Наравно! Окупала сам се и прочитала сам „Очињу“!
— Какву „Очињу“?! Као прво, „Оче наш“. Мати, па ви долазите у храм, имате молитвеник у којем су наведене све молитве и правило за Свето Причешће. Каноне и не помињем, али да ли бар ово читате?
— Ништа нисам читала. Ми смо пре овако долазили, а сад сте ви дошли и све почели другачије да учите. И то је било скоро свуда: „Долазимо у храм, знамо ’Очињу’ и ништа више нам не треба. Пустите нас на миру!
С друге стране, морао сам да кажњавам неке свештенике и да их разрешим дужности старешине због недостојног односа према храму, према олтару и светим предметима. У многим храмовима су били неосвештани престоли који су се љуљали, негде се свештеници нису стидели да служе у старим одорама или у одорама које одавно нису опране. Један свештник је бочни олтар претворио у трпезарију: сто, комодице, хлеб, слатко и чајници. Неке свештенике сам приморавао да купе одежде, захтевао сам да воде рачуна о чистоћи и реду у храму. Кад сам неколико дана после доласка на катедру први пут посетио Корену пустињу, братија су ми постављала питања: „Какав је ваш став према новим личним картама? Према попису? Пема ПИБ-у?“ Односно, нису ми постављали питања о покајању, о молитви, о угађању Богу. И то је овде било врло раширено, баш као нека духовна болест. Морао сам да будем истрајан и стрпљив. Наравно, за протеклих 20 година успели смо да учинимо да атмосфера у епархији буде здравија, да одгајимо много нових, добрих, активних, ревносних и врлих свештенослужитеља, да изградимо много храмова и да обновимо старе.
— Како оцењујете развој парохијског живота у току последњих година? Да ли постоје тенденције које вас забрињавају?
— Има једна пословица: Бог је наградио оним што је свет изродио. Многи млади свештенослужитељи данас долазе са световним захтевима и навикама које није тако лако искоренити. Да, они желе да служе Богу, али је присутан и материјални фактор. Сећам се да ми раније, кад смо долазили у Цркву уопште нисмо размишљали о материјалним стварима. А сад гледаш — човек служи годину-две дана и већ разговара о колима, о новом стану. А ми смо били срећни да служимо Богу зато што смо успели да савладамо совјетске препреке које је власт постаљала верујућој омладини кад се човек ујутру буди с мишљу: „Господе како сам срећан што идем у храм да служим!“
Угледали смо се на старе клирике који су служили 1970-1980-их година кад сам с тек упознавао са црквеним животом. То су били врло озбиљни свештеници. Многи нису одлазили на одмор у летовалишта, већ у Пјухтице, Почајев, Тројице-Сергијеву лавру. Њихов спољашњи изглед је одговарао њиховом звању. Живели су скромно, водили су рачуна о свом понашању и одеравали сваку реч. Да, у данашњем свету има много саблазни, али свештеник мора умети да им се супротстави. Друга забрињавајућа тенденција јесу породични проблеми младог клира.
Не схвата свака девојка кад се удаје да њен статус и начин живота сад морају да се разликују од световног живота. Јер људи на попадију гледају као на помоћницу свештеника, а испоставља се да је више привлаче световна интересовања. Свештеник почиње да је преваспитава, а она га напушта и још је родитељи у томе подржавају. А за свештеника је развод, ако се, не дај Боже деси, права трагедија. Зато будуће свештенике упозоравам да се врло озбиљно и одговорно односе према избору животне сапутнице.
Чудотворна икона „Знамење“
— Под вашим духовним руководством је обновљен храм Курске Корене пустиње. Шта је остало у сећању из тог времена? Да ли је међу православним људима владао ентузијазам, да ли су многи помагали?
— Корена пустиња је наш главни манастир. Из рушевина смо почели да је обнављамо 1990-их година. И мој претходник, схимитрополит Јувеналије (Тарасов, †2013) је морао много да се потруди на овом попришту. А мени је предстојало да обновим манастирске конаке. Уредили смо кеј, врела и изворе. Наравно, људи су помагали, одазивали су се. Организован је Попечитељски савет на челу са председником, политичким представником у Централном федералном округу 2001-2011. године Георгијем Сергејевичем Полтавченком. Изградњу главног саборног храма Рођења Пресвете Богородце који је врло свечан, леп и складан почели смо 2006. године. Његова светост патријарх Кирил га је освештао 2009. године. Тада, након скоро сто година, из САД је донета главна светиња нашег краја — чудотворна икона Мајке Божије Курско Корена „Знамење“. За 12 дана дошло је да јој се поклони до пола милиона људи.
Служена је и свечана литија од Корене пустиње до Курска. Његова светост патријарх Кирил је преношење иконе у Курск окарактерисао као један од главних догађаја 2009. године.
У току ових незаборавних дана имао сам осећај да се није окупио само Курск, већ и цео свет да би се поклонио светињи. Ходочасници су стајали у реду по 11-13 сати. И од тада, па све до епидемије ковида икона је сваке године доношена у епархију у септембру на око десет дана. У Кореној пустињи и у Знаменском храму града Курска где се окупљало на десетине хиљада људи у молитви могло јој се приступити даноноћно. Становници Курска веома поштују своју историјску светињу.
