Архимандрит Пимен (Никитенко) Дана 26. августа у Свето-Тројичкој Сергијевој лаври молитвено се слави спомен на архимандрита Пимена (Никитенка) који се 2009. године на овај дан упокојио у Господу.
Архимандрит Пимен (у свету Прокопиј Иванович Никитенко) рођен је 25. марта 1925. године у селу Понизовје у Витебској области, у Дубровенском рејону у Белорусији у сељачкој породици са много деце. Завршио је 6 разреда средње школе, 1939. године је стекао професију молера и мајстора за малтерисање. Од петнаесте године је радио у колхозу, све док немачка војска 1941. године није окупирала територију Белорусије.
Прокопиј је са 18 година доспео у концентрациони логор. Скоро 3 године (од 1943. до 1945) провео је у заточеништву: стамено је подносио лишавања и тежину затвореничког живота, видео је зверства стражара и смрт пријатеља, преживео је глад. Љубав према Богу и уздање у Промисао Божји помогли су младићу да подноси тако тешка животна искушења.
Љубав према Богу и уздање у Промисао Божји помогли су младићу да подноси тако тешка животна искушења
После ослобођења из фашистичког заробљеништва Прокопиј Никитенко је од 1945. до 1950. године служио у редовима Совјетске армије. Жеља да се потпуно посвети служењу Господу довела га је у Тројице-Сергијеву лавру. У својој молби за ступање у обитељ написао је:
„По току свог живота сагледавајући цео свет изабрао сам најправеднији, наистинитији, најстрожи и набољи животни пут – да цео свој живот посветим служењу Господу и да се покоравам Његовој светој вољи. Одлучио сам да напустим родитеље и све световне дражи, да се угледам на живот светих угодника и да ступим у свету обитељ преподобног Сергија, коју сам знао и раније, те да се предам служењу нашем преподобном оцу Сергију.“
У горњем реду, последњи с десне стране – о.Пимен. Фотографија с почетка 1950-их година ХХ века
Дана 14. марта 1950. године Прокопиј је примљен у обитељ, а 25. августа исте године га је по благослову Његове светости патријарха московског и целе Русије Алексија I замонашио намесник лавре архимандрит Јован (Разумов) давши му име Пимен у част преподобног Пимена Великог.
Монаха Пимена је 14. октобра 1950. године за ђакона рукоположио кујбишевски архиепископ Алексије, а 23. априла 1951. године његова светост патријарх Алексије I га је рукоположио у чин јеромонаха. Обављао је послушања ризничара, трпезара и појца.
По одлуци Његове светости патријарха Пимена архимандрит Пимен је 8. августа 1983. године именован за старешину храма Преображења Господњег Атонског подворја у селу Лукино (Переделкино). Дана 30. августа 1984. године поново је упућен у Тројице-Сергиеву лавру. Отац је уложио велики труд за време радова на рестаурацији звоника (1950-1952), обављао је послушање дежурног у Патријаршији, радио је у просторији за прављење просфора, био је трпезар и магационер (1952-1956) и појац за певницом.
Последњи с леве стране – јеромонах (Никитенко)
Отац Пимен је волео да се бави столарски послом. У келији је имао столарску клупу
Отац Пимен је волео да се бави столарским послом. У келији је имао столарску клупу. И временом је настала занимљива традиција. Постоји познати израз „укуцати последњи ексер у поклопац ковчега“. Обично овај израз има негативан смисао: тако се говори о људима који уништавају нечије наде и своде на нулу нечије напоре... У лаври је овај израз попримио потпуно другачији смисао. Зато што се уврежена традиција састојала у томе да је приликом опела које се држало братији долазио отац Пимен и на крају опела је закуцавао ексерима поклопац ковчега. И овај чекић је за братију практично постао симбол преласка душе сабрата лавре из земаљске обитељи у вечност. Братија су се навикла на овај обичај и сад кад се у поклопац ковчега више не закуцавају ексери, већ се ћутке уврћу типлови понеко покаткад уздахне и каже: „Како нам недостаје отац Пимен!“
Молитва за ближње постала је један од главних подвига оца Пимена
Притом, закуцавајући ексере отац није заборављао главно – молитву за покојну браћу. И не само за њих, већ уопште за све живе и преминуле хришћане. У томе је показивао пример браћи – може се рећи да је молитва за ближње постала један од главних подвига оца Пимена. Последњих десет година и служења обитељи преподобног Сергија отац је долазио у храм после касне литургие и парастоса и цео дан, до почетка вечерњег богослужења, вадио је честице покрај жрвеника.
Архимандрит Пимен се упокојио 26. августа 2009. године у својо келији у лаври. Његова светост патријарх московски и целе Русије Кирил је упутио саучешће намеснику и братији.
„Добивши вест о упокојењу једног од најстарије браће Свето-Тројичке Сергијеве лавра архимандрита Пимена (Никитенка) које се десило 26. августа ове године, изражавам искрено саучешће Вама, Духовном сабору и свој братији обитељи... У годинама свог дугог живота покојни архимандрит Пимен се усрдно потрудио у славу Божију и на добробит Руске Православне Цркве. Пошто се замонашио у лаври још 1950. године, више од пола века је усрдно обављао монашка послушања и богослужења, био је пример смирења и активне љубави према ближњима.“
Отац Пимен – последњи с десне стране. Фотографија средине 1980-их година ХХ века
Чин погребења служио је архиепископ сергијевопосадски Теогност, намесник Свето-Тројичке Сергијеве лавре којем су саслуживала браћа обитељи. Владика је у својој беседи о почившем истакао:
„Цео живот оца Пимена био је посвећен служењу преподобном Сергију и братији свете обитељи. Познавали смо га као доброг, смерног, мудрог, простодушног, добронамерног и марљивог монаха. Он је такође био пример у усрдности према богослужењу – сећамо га се за певницом, сећамо га се на служби, приликом вађења просфора. Увек је представљао пример дубоке кротости, мира и љубави. И данас, испраћајући га на пут целе земље, благодаримо Богу што смо били поред њега и што смо много тога могли да научимо од њега. Благодаримо Богу због тога што нам је Господ показао пример правог и истинског монашког живота. И сад ћемо се помолити за упокојење његове душе, јер је и он био човек, а само је Господ без греха и Господња истина је заувек и реч Његова је истинита. Живимо и њему су потребне наше молитве. Верујемо да ће га Господ по молитвама преподобног и богоносног оца нашег Сергија, игумана радоњешког и Чудотворца, примити у небеске обитељи.“