Спасо-Преображенски Соловецки манастир представља једну од светиња Васељенског православља. Соловки су још од давнина називани царством монаха: од XV в. по Божијем промислу земља је та освећена духовним подвизима монаха, а у XX в. натопљена светом крвљу мученика и исповедника руских.
Тешко је речима изразити те емоције које изазива Соловецки манастир на морепловце док му се приближавају. Попут бајковитог Китеж-града, воздвиже се он из северних вода Белог мора. Тако је Соловке описивао енглез, Артур Брајс, чији је чланак „Живот у руском манастиру“ био публикован новембра 1899.године: „Ја, странац, јеретик, дошао сам на овај удаљени угао Московске империје....у само срце грозног Белог мора-леденог мора, како бих посетио једно од најсветијих места у читавој Русији: Манастир Соловецког острва. Рано ујутру се приближавамо Соловецком пристаништу...Са обе стране залива простиру се зелена полуострва. Као да нам пружају загрљај добродошлице. Даље, уз пешчани кеј, наилазимо на групе монаха које се час приближавају, час одмичу. А за њима, и над њима уздижу се, у пуном сјају, златни крстови Соловков. Гледамо их, очарани. Пре свега, огроман спољни бедем од природног црвеног камена. Затим бели зидови многих цркава, капела и манастирских зграда. Даље, низ над низом зелених кровова и куполе једне изнад других, а над свим и више свега осталог-безбројни златни крстови који рефлектују пламен сунчеве светлости. Недалеко одатле се мали брежуљак,обавијен тамно-зеленим брезама, спушта до огледала тихог језера. Слика је завршена. Одише тишином и редом, чистом радошћу, оном лепотом за којим трагам издалека, и коју, сада знам, никада пре нисам видео...Острво у потпуности припада монасима. Свим земљорадничким послова, риболовом и шумарством, искључиво они, сами, се баве.... У целини, то је монашко царство: народ и владари- сви су само монаси у разној манастирској хијерархији.“
Духовна тврђава
Почетак монашког живота на Соловках датира од XV в. Старац Саватије и млади мохан Герман, изабрали су за служење Богу у безмолвију и самоћи Соловецка острва, која се налазе на самом крају земље- у суровом Белом мору, 165 км од Северног пола. 1429 г. подвижници су прешли на Велико Соловецко острво и населили се око брда, које је после добило име Секирна гора-у славу чуда којим је Бог јавно показао предодређеност тих земаља. Два анђела су ишибала шибама жену рибара који се осмелио да се са својом породицом настани на острву, угледајући се на монахе. Анђели му наредише да се хитно одсели одатле јер „угодно је Богу да монашки чинови обитавају на месту том“. Преподобни Саватиј и Герман проживели су у северној пустињи шест година „трудећи се у послушањима, радујући се и узрастајући умом ка Свевишњем“. Потом је острво на кратко опустело. У време када је сабрат одпливао на копно, преподобни Саватиј осети близину кончине и желећи да се причести Светих Христових Тајни, сам се упути у село Сорока, на реци Виг. Овде, причестивши се код игумена Нафанаила, 27 септембра/10 октобра 1435.г. отишао ка Господу.
Већ следеће године на Соловках су се опет појавили монаси. Преподобни Герман се вратио са новим сабратом- младим монахом Зосимом. 1436.г. приспели су на Велико Соловецко острво и населили се на две врсте од места где се сада налази манастир. Господ је показао преподобном Зосими будућу обитељ. Јавила му се прелепа црква у небеском сјају. На том месту су монаси изградили први на острву дрвени храм у част Преображења Господњег са параклисом у част Светитеља Николаја и трпезарију.
Тако је било устројено стварање манастира. За игумана је, 1452.г. , братијом изабран преподобни Зосим. По мери раста броја братије недалеко одатле је изграђена црква у славу Успења Пресвете Богородице, где су 1465.г. пренесене свете мошти зачетника монашког живота на Соловках, преподобног Саватија.
17/30 априла 1478.г. отишао је ка Господу преподобни Зосим, а следеће године и преподобни Герман.
Кончина оснивача манастира је пала у време пада Новгородске кнежевине-власт над његовим земљама је прешла у руке великом кнезу Московском. Он је учврстио право које су манастиру дали архиепископ Новгородски и управа Новгородске републике, да обитељ вечно влада Соловецким острвима. Московски владари су се бринули за процват Соловецког манастира, видећи у њему како бедем православља на Северу, тако и потпорну тачку против најезде швеђана, данаца и финаца.
Средином XVI в. Соловецка обитељ је достигла највиши духовни и материјални процват, иако су велику штету манастирском домаћинству наносили пожари (посебно су страшни били пожари 1485 и 1538. г.). Свој највећи процват обитељ је имала у годинама игуманског старања светитеља Филипа (1548–1566), који је развијао грандиозну изградњу у камену. Током 1552–1566.г. новгородски неимари и братија су подигли храм у част Успења Мајке Божије са Трпезаријом и Келарском палатом (1552–1557). Од 1558–1566.г. грађен је главни храм обитељи: Спасо-Преображенски сабор са параклисом преподобних Зосиме и Саватија. Брига светитеља Филипа обухватала је сву манастирску земљу: у време његовог служења на острву су постављени путеви, језера спојена са каналима, на острву Велика Муксалма направљена је фарма.
Потврђивање манастира као „државног утврђења“ настављено је и током наредних векова. У време игумана Јакова 1582–1594.г. подигнути су моћни зидови и куле од природног камена. Посебно је појачана одбрамбена улога манастира за време преподобног Иринарха (1614–1626).
Треба приметити да приобални житељи и монаси нису имали мира од „свејских немаца“ (швеђана). Зато је одред стрелаца који је чувао манастир, повећан за 1040 људи. Ипак, напори власти да претворе манастир у одбрамбену тврђаву делимично су окренути против њега за време „Соловецког устанка“ 1668–1676. г. Тада су монаси одбили да примају црквену реформу Патријарха Никона,који је, узгред речено, примио постриг у Соловецком манастиру. Осам година је манастир безуспешно освајала царска војска. Да није било издаје једног од монаха, није познато колико би још могла да напада утвђени бедем.
1694.г. у време морског путовања, Соловке је посетио Петар I. Посета је представљала сведочанство опроштаја нападнутог манастира. Други пут је цар посетио острво 1702.г. због рата са Шведском. Том приликом се сусрео са својим бившим духовником Јованом (преподобним Јовом), који је пао у немилост и послат у северну обитељ.
У XIX в. без обзира на недостатак радне снаге, градња и уређивање се на Соловкама наставило. 1824.г. дрвена црква уз гробље, у част преподобног Онуфрија Великог, замењена је каменом. У исто време је архимандрит Макарије основао пустињу (мали забачени манастир), која се данас зове Макаријева и представља јединствену грађевину северног краја. Овде су изграђени и стакленици са грејањем (топлота је доспевала кроз цеви од фабрике за обраду воска), ботаничка башта где су расле лубенице, диње, брескве, грожђе. У апотекарској башти расле су лековите биљке за манастирску болницу. Колекција баште бројала је преко 500 врста редког цвећа, биљака, дрвећа, укључујући и кедрове из различитих географских зона-добар пример шта се све може добити трудом, сједињеним са молитвом.
У време Кримског рата манастир је опет морао да се присети улоге тврђаве. 1854. г. старе зидине су достојно издржале нападе англо-француске ескадриле са мора. Током паљбе на манастир је испаљено 1800 бомби, како су потом избројали монаси. Али, Соловецки чудотворци су заштитили своју обитељ: од суровог бомбардовања није пострадала ни једна особа. Чак су и многобројни галебови остали читави.
1859.г. због повећања броја ходочасника саграђен је Спасо-Троицки сабор. Над светим моштима преподобног Германа, уместо капеле изграђена је 1860.г. црква освећена у част преподобног. Исте године је освећен и храм у част иконе Пресвете Богородице „Одигитрија“ у Саватијевској пустињи-на месту првих подвига преподобних Саватија и Германа. На две врсте од пустиње, на Секирној гори, где су се два Анђела јавила рибаревој жени, никао је нови Спасо-Вознесењски скит. Један од најграндиознијих хидротехничких објеката тог времена била је Муксалмска брана (1859–1866).
Устав Соловецког манастира забрањивао да се држи стока у близини и стога је манастирска фарма животиња била на острву Велика Муксалма, чију је повезаност са Великим Соловецким острвом отежавао теснац Жељезние Ворота. Те потешкоће је отклонила брана-мост (дужина 1200м, висина 4м, ширина 6-15м). Приликом градње први пут је коришћена технологија из XVI в. Иста технологија користила се за изградњу Филиповских садков- брана састављених од локалних облутака, наређаних без везива.
Манастир треба да захвали игуману Филипу и за иконописачку школу: због повећања броја храмова, светитељ је позвао на Соловке иконописце из Великог Новгорода и, могуће, из Москве. Постепено су се појавили и ученици. 1615.г. овде је била основана Иконописачка палата, на чијој је основи 1887.г. отворена иконописачка школа. Уз то, иконописци Соловецког манастира су током два века сачували традиционалне карактеристике руског сликарства темпером, док је у другим деловима Русије дошло до назадовања.
Почетком XX в. манастир су чиниле 19 цркава са 30 олтара, 30 капела, 6 скитова и три пустиње. При манастиру су биле активне школе за децу помораца, братска богословска семинарија, метеоролошка станица, радиостаница, хидроелектростаница, радионица литографије, биостаница-прва научна установа у Беломорју. 1879.г. на Анзеру, залагањем манастира, отворена је спасилачка станица. Манастир је на архипелагу издржавао хиљаде послушника, који су се трудили ради молитава преподобних. И неколико стотина плаћених радника. Број ходочасника је достигао 23 хиљаде годишње. Богомољци су хитали ка древним светињама, задобијајући на Соловецкој земљи душевни мир и спокој. Међутим, било је то затишје пред буру.
70 година вавилонског плена
Преподобни Варсануфије Оптински (1845–1913) је предсказао: „Манастир ће бити много гоњен и мучен...Истински хришћани ће се скривати у малим црквама. Ви ћете доживети та времена када ће опет мучити хришћане. Мучења њихова биће слична древним.“ Пророчанство се испунило у XX веку.
После октобарског преврата 1917.г., богоборачка власт је објавила рат народу и Цркви. 1920.г. Соловецки манастир је затворен, а 1923.г. претворен у концентрациони логор-Соловецки логор посебне намене (СЛОН), који је 1937.г. претворен у Соловецки затвор посебне намене (СТОН).
На соловке су слали јерархе Руске Православне Цркве, монахе, свештенике, припаднике Белог покрета, представнике интелигенције, а од почетка 1930-их година и раскулачене сељаке. У логору су се примењивала жестока понижавања, мучења, физичко уништавање хиљаде људи. Сама реч „Соловки“ је задобила злокобну конотацију.
У просторијама Спасо-Вазнесењског скита на Секирној гори био је постављен простор за казнену изолацију, где су са посебном суровошћу мучили и сакатили људе. У подножју брда су извршавали смртне казне. На Анзерској Голготи је постављен болнички стационар где су довозили затворенике оболеле од тифуса. Према речима очевидаца, не на лечење, већ на смрт. Многи нису издржали муке, падали су духовно и физички. Али, било је и много оних који су сведочили чуда јунаштва, подсећајући на времена првих мученика за веру хришћанску. Међу верницима, многи су доживљавали затвореништво на Соловках као вољу Божију. Ју. И. Чирков, који је доспео у логор као 15-то годишњи дечак, присећа се: „Кроз лак сан сам чуо танки, завијајући плач. Отац Василије, свештеник из Рјазана, од старости зеленкасте браде, стајао је у углу на коленима, молио се и плакао. Нисам могао да издржим и спустио сам се да утешим старца. Испоставило се да је он плакао од радости што ће умерети на земљи освећеној Зосимом и Саватијем, а не негде у тајги.“
Преко 30 новомученика и исповедника Соловецких били су прослављени Црквом и канонизовани на јубиларном Архијерејском Сабору 2000.године. Међу њима и свештеномученик Јевгениј (Зернов); митрополит Горгковски (1937); Александар (Шчукин), архиепископ Семипалатински (1937); Иларион (Троицки), архиепископ Верејски (1929); Петар (Зверев), архиепископ Воронежски (1929); Амвросије (Пољански), епископ Каменец-Подољски (1932); протојереј Владимир (Лозина-Лозински, 1937), протојереј Александр Сахаров (1927); свештеник Јован Скадовски (1937); јереј Јован (Стеблин-Каменски,1930); преподобномученици архимандрит Венијамин (Кононов, 1928), јеромонах Никифор (Кучин, 1928) и многи други.
Заточенички епископат је постао огран Цркве са великим ауторитетом, чији је глас из затворске тамнице одјекивао читавом Русијом. У мају 1926.г. свештенство Соловецког логора саставило је познато „Обраћање православних епископа са Соловецких острва влади СССР“,где су били изложени принципи који су дефинисали однос Цркве према власти. До 1929.г. на Соловках су се још одржавала богослужења.После затварања манастира, око 60 људи, братије, остало је добровољно у логору. Они су свакога дана служили у цркви преподобног Онуфрија Великог на манастирском гробљу. Од 1925.г. у богослужењима су могли да учествују и затвореници. „Службу у Онуфријевој цркви нередко је служило по неколико епископа, пише Олег Волков. Свештеници и ђакони су се постројавали у редовима до олтара...Богослужења су била празнична...јер смо сви цркву доживљавали као прибежиште, скровиште од непријатеља. Ево, сваког тренутка ће продрети.“ 1932.г. последње соловецке монахе су прогнали са архипелага. Богослужења забранили.
1939.г. када су се побољшали совјетско-фински односи, Соловецки затвор је био расформиран. Бивши затвореник СТОН-а, академик Александар Бајев, се присећа: „Једног јулског дана, 1939.г. одједном су лупиле резе ћелија. Сви су се напрегли: шта то значи? Свеопште погубљење? Али десило се сасвим супротно.Становнике ћелија пустили су на широко манастирско двориште. Сви су угледали оно што је тако савесно чувала затворска администрација-житеље Соловецког затвора. Соловецка острва предата су на управљање наставном одреду Северне флоте. Вредни предмети Соловецког манастира, чувани у логорском музеју, извозили су се у музеје Москве и Санкт Петербурга. Затвореници су распоређивани по северним логорима-у руднике Нориљска, на копове Воркуте, Колско полуострво. Остаци Соловецког логора подлегли су уништавању.“
Док је одред био у манастиру, уништен је чудесан фрескопис Спасо-Преображенског сабора из 1863.г. Сачувана је само фреска Господа Сведржитеља у куполи. После Другог светског рата на острву биле су стациониране различите јединице оружаних снага. Од 1967.г. све зграде и објекти прешли су у власништво Соловецког државног историјско-архитектонског и природњачког музеја. 1974.г. преименован је у Соловецки државни историјско-архитектонски и природњачки музеј, који постоји и данас.
„Бог се не да обмањивати“
Крајем прошлог века почео је препород православног живота у Русији. На Соловках је 14.априла 1989.г. била регистрована православна општина којој су предати, у разрушеном стању, црква и капела у част светитеља Филипа и келејни корпус Филипове пустиње. Прва богослужења су обављена у капели, коју је 2.јула 1989.г. осветио игуман Герман (Чеботар), бивши настојатељ храма Преподобног Сергија у селу Ширша, Архангелска област-данас духовних Соловецког манастира.
25.октобра 1990.године утврђено је и благословено Светим Синодом отварање Соловецког манастира, и већ 28.октобра у цркви коју су братија изградила у једном од корпуса, одслужена је прва литургија. За намесника је постављен игуман Герман (Чеботар).
Од 1992. до 2009. године намесник Соловецког манастира је био архимандрит Јосиф (Братишчев).
Пред празник Благовести Пресвете Богородице , 4. априла 1992.г. намесник је обавио мало освећење цркве посвећене Благовестима. Увече, на празник Благовести Пресвете Богородице, обављен је први постриг двојице послушника обновљеног манастира. Имена су се извлачила жребом: један је добио име Саватиј, у част преподобног Саватија, Соловецког чудотворца. Други је назван Елеазар, у част преподобног Елеазара Анзерског. Од тада је давање имена по Соловецким светитељима помоћу жреба на постризима постала традиција манастира.
Уочи престоног празника обитељи, 17.августа 1992.г. намесник манастира одслужио је мало освећење Спасо-Преображенског храма.
19-21. августа 1992. Г. дошло је до дугоочекиваног догађаја: свете мошти преподобних Зосиме, Саватија и Германа, Соловецких чудотвораца биле су пренесене из Петербурга у Соловецку обитељ. Празником је началствовао Свјатејши Патријарх Московски и све Русије Алексиј II. Он је освештао надвратну цркву у част Благовести Пресвете Богородице, где су положене мошти Соловецких чудотвораца. По благослову Свајтејшег Патријарха Алексија II, од 1993.г. утврђено је празновање Другог преноса светих моштију преподобних Зосима, Саватија и Германа 8/21 августа, а следећег дана, 9/22 августа слави се спомен на Сабор Соловецких светитеља.
Настављајући древну соловецку традицију, братија манастира су подигла Крст код Секирне горе, 21.августа 1992.г. у славу свих погинулих затвореника Соловецког логора. 3.јула 1994.г. Крст у част пострадалих православних јерарха подигнут је у подножју брда Голгота на острву Анзер. Благословом Свјатејшего Патријарха, од 7.априла 1995.г. на празник Благовести Пресвете Богородице, обновљен је историјски статус обитељи: Спасо-Преображенски Соловецки ставропигијални мушки манастир. Указом Свјатејшег Патријарха Алексија II од 25.марта 2000.г. установљено је празновање Сабора новомученика и исповедника Соловецких (10/23 август). Од јуна 2003. године, обновљен је монашки живот у Свето Вознесењском скиту на Секирној гори.
Октобра 2009.г. за намесника Соловецког манастира постављен је архимандрит Порфирије (Шутов). До тада је архимандрит имао послушање благајника Свето-Троицке Лавре.
У данашње време богослужења у обитељи су свакодневна, у свим обновљеним храмовима: у цркви светитеља Филипа, надвратном храму посвећеном Благовестима; током лета-у Спасо-Преображенском сабору и у храму Успења Пресвете Богородице. На острву Анзер свакодневно се служи у цркви Васкрсења Христова. У храмовима скитовима, од којих већина још није обновљена, богослужења су периодична, по правилу за време лета.
Број ходочасника се сваке године повећава. Опет су се зачуле молитве Соловецким чудотворцима. Соловки постепено постају оно што су били током шест векова-острва молитве у сред животног мора.
Међу светима који су се у различитим периодима подвизавали у Соловецком манастиру, посебно су у Русији поштовани преподобни Зосима, Саватиј и Герман (XV в.), преподобни Јелисеј Сумски (XVI в.), преподобни Јован и Лонгин Јаренгски (XVI в.), преподобни Васијан и Јона Пертомински (XVI в.), светитељ Филип, митрополит Московски (XVI в.), преподобни Иринарх, игумен Соловецки (XVII в.), преподобни Диодор (у схими Дамиан) Јурјегорски (XVII в.), преподобни Елеазар, оснивач Свето-Троицког скита на острву Анзер (XVII в.), преподобни Јов (у схими Исус), оснивач Голгото-Распјатског скита на острву Анзер (XVIII в.) и многи други.
Са руског Ива Бендеља