У уторак, 18. јула са почетком у 20 часова, у галерији Мокрањчеве куће, отворена је изложба "У сусрет Руском Цару, Романови – Царско Служење". Изложбу су организовали Историјски архив у Неготину и Музеј Крајине у сарадньи са Сретењским манастиром из Москве и студиом Руски цар из Београда, у оквиру општинске манифестације "Неготинско лето 2017", а специјални гост је био вокални састав "КрасИва", који чине Ива Мрвош, Ана Мрвош и Магдалена Антић.
Руски цар Николај II Романов владао је Русијом од 1894. године до 1917., владавину је окончао абдикацијом током фебруарске револуције 1917. Одлуком привремене владе у лето 1917. године, са породицом је упућен у Тоболск а у пролеће 1918. године бољшевици су га пребацили у Јекатеринбург где га убијају 17. јула 1918. године заједно са породицом и четворо слугу.
Цар је помагао је наш народ током 1912. у Првом балканском рату против Турака. Исто, 1914. одговара регенту Александру Карађорђевићу и његовом апелу за помоћ, 27. јула 1914. године, дакле, дан уочи објаве рата Србији, следећим речима:“Ако и не успем (мислећи на мирно решавање сукоба), упркос наше најискреније жеље, нека Ваше величанство буде уверено да у томе случају Русија неће напустити Србију“. Када је пак до рата дошло Русија је одлучила да уђе у рат да заштити Србију, и даље током рата је слала велике количине муниције, санитетске помоћи, храну, добровољце али је и притискала савезнике Антанте да и они помогну српској и црногорској војсци у њиховој одбрани. Руски цар Николај је директно заслужан за преживљавање српске војске током њеног повлачења ка Грчкој. Док су наши исцрпљени и промрзли војници пристизали на јадранску обалу, француска штампа је писала како нема сврхе превозити људе који су већ практично мртви. Цар у тим тренуцима шаље ултимативно писмо савезницима у коме је запретио да ће Русија иступити из рата и потписати сепаратни мир са Немачком, ако савезници, пре свих Италија и Француска, не пошаљу своје бродове и превезу српске војнике на сигурно. Садржај ултиматума је јасан: „ Уколико се српска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида савез са Антантом и склапа сепаратни мир са Немачком“.
ЗНАЧАЈ који Цар Николај други Романов има за наш народ најбоље сведоче речи Св. Владике Николаја, изговорене јула месеца 1932. године у Београду, где између осталог каже:
„Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.
Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у еванђелској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном?...“
