На територији Новог Херсона налази се црква Светог Владимира – спомен-храм у част крститеља Русије, светог равноапостолног кнеза Владимира
У Севастопољу је 2024. године не месту ископина старог грчког града Херсона отворен велики музејски комплекс „Нови Херсон“ – грандиозни историјско-археолошки парк. О томе како и зашто је основан „Нови Херсон“, као и о сарадњи Цркве и историјске заједнице и другом храму МДУ у интервјуу за „Журнал Московске патријаршије“ (бр. 12, 2024) је говорио доктор историјских наука академик РАН председник историјског факултета МДУ „М. В. Ломоносов“ Сергеј Павлович Карпов.
— Сергеје Павловичу, реците нам с чим је повезан настанак „Новог Херсона“ и шта он представља?
— То је огроман музејски комплекс који је створен како би се широкој јавности показале велике светиње које се налазе у Херсону и како би се објаснио њихов значај. Зато што је једна ствар показати рушевине и рећи: „Ево, овде је био крштен кнез Владимир,“ „овде су служили и проповедали велики светитељи“, „овде су погинули свештеномученици, херсонски епископи“, а потпуно је друга ствар очигледно реконструисати свет који на овом месту постојао пре много векова. Због тога су објекти Новог Херсона – Музеј хришћанства, Музеј антике и Византије, Музеј Крима и Новорсије и други – изграђени у византијском стилу и помоћу модерних средстава за комуникацију очигледно показују како је могао изгледати овај древни град.
Херсон је место туризма и ходочашћа. Зато за људе треба обезбедити хотеле, кафиће, ресторане, ходочасничку и туристичку инфраструктуру и треба организовати туристичке маршруте на територији, што је и било учињено. Притом, наравно, остаје и део који још увек није раскопан, који захтева наставак радова. За њихово извођење, као и за проучавање извора које имамо на располагању на бази Севастопољског државног универзитета и комплекса музеја и храмова „Нови Херсон“ оснива се Институт за студије у области Црног мора и византијске студије. Територија коју треба раскопати по површини је приближно једнака оној која је већ култивисана. И сигурни смо да ће тамо бити пронађно мноштво предмета који ће се проучавати, уводити у историјски контекст и који ће очигледно показати како је био уређен живот древног Херсона.
Познати Државни историјско-археолошки музеј-национални парк „Херсон Таврички“ биће измештен на нову територију, ослобађајући стара законита места за херсонски манастир Светог Владимира. Обитељ је на територији Херсона основана средином 19. века по благослову светитеља Инокентија (Борисова), архиепископа херсонског и тавричког, а 1924. године је затворена. Манастир је обновљен тачно век касније.
Нови Херсон је огроман комплекс. И његов главни задатак је да путем очигледних мултимедијских слика и изложених докумената и артефаката кроз векове проникне у некадашње векове. За време ископавања која су извршена у току изградње трасе Таврида и радова у самом Херсону откривено је неколико милиона артефаката: керамика, посуђе, накит, предмети за свакодневну употребу, новчићи итд., између осталог, и права дела античке, византијске и поствизантијске уметности. А у комплексу Новог Херсона заједно с артефактима приказане су историјске пропратне информације, хронолошки знаци, карте и шеме које објашњавају изреке истакнутих људи и много тога другог.
У Новом Хеерсону су такође основани дечја школа уметности и филијала Међународног дечјег центра „Артек“ како би деца могла да продубе своја знања, да дубље проникну у суштину хришћанства, у поимање основа и традиције наше културе. Комплекс није створен само ради приказивања историјских објеката, већ и ради духовног васпитања, у чему ови објекти који су укључени у историјски контекст несумњиво помажу.
— Археолошка ископавања су се одвијала неколико деценија. Да ли су по вашем мишљењу резултати овог рада успешно сачувани? И на који начин треба да се комбинују ископавања и мултимедијски музеј?
— Ако се оно што је ископано просто остави у постојећем облику, споменици ће пропадати и биће уништени. Зато постоје различити начини да се овакви археолошки комплекси сачувају. Например, оно што се пронађе може бити покривено провидном пластиком – то се често ради с мозаичким украсима пода. Има много метода за конзервацију – на пример, израда надстрешница итд., или се оно што је пронађено може извадити из земље, преместити у музеј и део ископина се може затворити, тако да се самим тим спречи уништавање темеља.
Стари део Херсона у којем су вршене ископине је конзервиран. Тамо су направљене специјалне стазе како би људи могли да пролазе не наносећи штету споменцима. Мислим да неки објекти који су у току последњих година саграђени на територији Старог Херсона треба да буду измештени макар на територију Новог Херсона. На пример, амфитеатар где се изводе концерти. У Старом Херсону и око њега обавезно треба наставити ископавања, зато што постоји велика територија на којој се налазило предграђе и тамо ће такође бити пронађене занимљиве ствари.
Приликом изградње Новог Херсона обављен је огроман посао на истраживању локалитета на којем су се раније налазили војно-поморски објекти. Овај простор је потпуно проучен после чега су почели да се граде нови објекти.
Не треба проучавати само територију Херсона. Град Херсон је постојао у току изузетно дугог периода, практично је срушен тек крајем XIII века, а ни тада није потпуно уништен. Међутим, поред њега постоји заиста изванредан град Чембало, византијски Символон који је касније добио назив Балаклава. Символон је грчки назив, а Чембало је превод на италијански, при чему „чембало“ истовремено означава лиру. Кад су Италијани видели да Херсон практично има облик лире одмах су то осмислили на свој начин. И кад је Херсон практично престао да постоји као град, Чембало је и даље постојао. Тамо су се налазили ђеновљански конзули, живело је мултинационално становништво и живот се наставио. Херсон није умро, наставио је да живи кроз Чембало. Сад се и тамо воде радови и ову тврђаву треба рестаурирати. Једном речју, и Чембало је изванредан споменик који такође потребује пажљиво проучавање.
— Било је бојазни да се може десити да се ископине Старог Херсона не сачувају. Да ли сте успели то да избегнете?
— Увек сам говорио да нипошто не сме бити уништено оно што се сачувало. Стари Херсон постоји и треба да постоји. Нови Херсон треба да саградимо на периферији историјског Херсона и тамо треба сместити музејске комплексе, хотеле и остало. А Стари Херсон треба оставити у старом изгледу. На све начине треба одржавати његово стање и бринути се о њему. Нипошто не смемо предузимати на њему ништа без довољно знања.
Људи су схватили да се према овом пројекту треба односити озбиљно и одговорно. Нова територија је потпуно култивисана после ископина. И так после култивације је донета одлука о њеном развоју.
— Какав је историјски значај Херсона за нас? Шта он значи за руски идентитет?
— Херсон је велика светиња Русије. То је земља која је освештана крвљу свештеномученика – првих херсонских епископа и других прогањаних хришћана, која је благословена боравком светог Кирила и Мартина, римских папа које су овде биле прогнане. То је земља на којој су се молили читави нараштаји и која обилује древним храмовима. Овде су проповедали равноапостолни просветитељи Словена Кирил и Методије, овде су пронађене мошти свештеномученика Климента. Претпоставља се да се овде крстио равноапостолни велики кнез Владимир.
Херсон је за Русију симбол, центар Тавриде. Крим је 1784. године ушао у састав Руске империје. Царица Катарина II је узела титулу „царица Херсона Тавричког“. Под Тавричким Херсоном се није подразумевао Херсон, већ цео Крим. Херсон је за Русију попримио симбол државности, зато што су управо тад, кад је Катарина постала императорка Тавричког Херсона нестала сва питања о томе да ли је легитимна императорска титула коју је присвојио Петар I.
Петар је узео титулу императора како би довео у равнотежу значај древне и тадашње Русије у дијалогу с другим државама. Он није морао да узме титулу императора, зато што је титула цара, ћесара, већ била једнака титули сваког западног владара. Међутим, требало му је да с другим монарсима Европе разговара истим језиком и да уједно улогу царства подигне на нови ниво за своје сународнике.
А Катарина је овај процес завршила. Она је покренула и „грчки пројекат“ на обнови Византијског царства. Поседовање Херсона и других исконских византијских земаља потврђивало је право Русије да буде законита наследница Византије. Ако смо наследили део, значи да имамо везе са целином.
— Као се одвијао процес стварања музејског комплекса?
— Дуго и мукотрпно. Да није било подвижничке улоге митрополита симферопољског и кримског Тихона вероватно би се мало тога померило с мртве тачке. Мора се одати признање нашем председнику који је увидео и сагледао значај овог споменика. Као човек који размишља у државничким категоријама он је схватио да је Херсон једна од главних основа руске државности. И наравно, то је једино место у Русији на којем се историја хришћанства може пратити од момента настанка до данашњице. Због тога је донета одлука да се овде створи посебан комплекс.
Значај Херсона је увек био очигледан мудрим руским владарима. По свему судећи, зато што је управо овде постављен духовни темељ руске државности.
— Зашто је у Херсону основан Институт за студије у области Црног мора и византијске студије?
— Историјско-археолошки музеј Херсона који је постојао раније углавном је био повезан са самим градом Херсоном. Експозиција се пре свега састојала од пронађених предмета. Нови музеј је саграђен уз употребу мултимедијских технологија и неуронских мрежа. Да, тамо се неуронске мреже користе на врло стручном нивоу. У ископинама видимо оригинал, а затим гледамо реконструкцију.
Значај реконструкције расте, технологије се развијају. Међутим, важно је да их научна заједница испроба. То је један од задатака Института за студије у области Црног мора и византијске студије за који се надам да ће у перспективи постати центар руске и светске византологије. Биће ангажовани научници светског гласа. Главни циљ института су научна истраживања историје Крима и целог басена Црног мора, зато што се Крим не може проучавати одвојено од целог црноморског басена, као ни одвојено од историје Византије, Златне хорде, Отоманског царства... На пример, знамо да су северне области црноморског басена и Крим били тесно повезани с јужном, малоазијском обалом Црног мора – управо отуда су довожени вино, маслиново уље, керамика за амбалажу и мноштво робе са Истока.
Притом је најважнији депозитарјум изузетно вредних писаних извора о историји Крима – стара спремишта италијанских градова, пре свега Венеције и Ђенове. У њиховим архивима су се сачували материјали који су настали на територији северног басена Црног мора. На самом Криму су скоро сви писани извори уништени у османлијским освајањима и каснијим ратовима. А из Теодосије (Кафе) и Тане (Азова), из других градова Крима и Приазовља у Италију није одвожена само роба, већ су отпремане и рачуноводствене књиге на проверу, нотарски регистри и картуларији, списи судских процеса и административна документација итд.
Све се то делимично счувало. И почевши од 1977. године ја сам тамо систематски радио доносећи километре микрофилмова и трака како бисмо све то могли да проучавамо и усвајамо. Наравно, не одмах. И сад смо прикупили огромну базу извора, велики комплекс извора и настављамо да сарађујемо с италијанским колегама. Између осталог, они су учествовали на нашој последњој конференцији и схватају да је Италија у северном делу црноморског басена део њихове историје коју ми проучавамо и ми сад податке из писаних извора италијанских архива спајамо с археолошким предметима које проналазимо.
За рад са средњовековним изворима потребно је познавање латинског и грчког језика, венецијанског дијалекта и палеографије. Ако се покажу рукописи свакоме ће постати јасно колико је тешко радити с овим текстовима: на пример, ово је нотарски курзив с мноштвом абревијатура (скраћеница) које нису карактеристичне чак ни за латински, текст на страницама је делимично разливен од влаге, на страницама се једва виде слова, одломци листова и тако даље. Зато је садржај ових текстова заиста драгоцен. Само један пример. Масарији – књиговодствене књиге које су настале у Кафи сачувале су се од 1374. до 1472. године, што је скоро читав век. Сви ови масарији су ископирани и ми их проучавамо. Пошто су ово рачуноводствене књиге, тамо се види коме је за шта плаћено; ко су били војници који су бранили Кафу и Судак; какви су били односи с Великом московском кнежевином, Пољском и Златном хордом. Њима је посвећен низ научних радова и ми настављамо овај рад. Захваљујући нотарским актима, масаријима, судским петицијама и другим документима пред нама се открива задивљујући свет свакодневице из ових далеких векова.
— Како су у оквиру стварања музејског комплекса сарађивали Црква и научна заједница?
— Сама чињеница да је митрополит Тихон био један од главних иницијатора и да је активно подржао и предводио стварање музејског комплекса јасно говори о нашој сарадњи. Било је важно да се створи музеј који би имао и научни и историјско-културни значај, између осталог, за историју Цркве. Ради таквог циља смо окупили и колектив. Најтежи задатак је да се створи научни колектив, јер има мало људи који се овом тематиком баве на потребном нивоу.
— Постоји мишљење да Црква и музејска, научна и историјска заједница имају супротне циљеве.
— Ово зависи од тога на који начин граде дијалог. То је питање такта обе стране. Једно не противречи другом, већ напротив, помаже. То се може постићи само путем упорног и мирног дијалога уз објашњавање циљева, задатака и непротивречности онога што радимо. Ми практично чувамо црквене вредности, а Црква даје благослов за наш рад. Или се, напротив, Цркви враћају иконе и свете реликвије, а она их чува и пружа приступ за проучавање.
— На који начин уопште сарађују Црква и научноисторијска заједница?
— Одржавамо заједничке конференције и позивамо служитеље Цркве. На пример, професори са Московског државног универзитета предају у Православном универзитету друштвених наука „Свети Тихон“ и на Московској духовној академији. На историјском факултету МДУ постоји катедра историје Цркве на чијем челу се налази архимандрит Филип (Симонов) – свештенослужитељ који је истовремено истакнути научник, доктор наука. Дакле, имамо дуготрајну и плодну сарадњу. Ипак, она наилази на известан отпор. Има људи који су непријатељски настројени. Међутим, ми се трудимо да све објашњавамо без конфронтације и са хришћанском љубављу.
— Некада, пре револуције, на Московском универзитету је постојала посебна богословска катедра.
— Нема потребе за њеним обнављањем. Имамо катедру историје Цркве која има своје задатке. Богословље је велики комплекс наука, то је освајање и проучавање – ствар која се тиче духовних академија и богословских школа.
Једно од најважнијих питања наше сарадње с Црквом је изградња новог храма у част равноапостолних Кирила и Методија на Воробјовим горама. На старој територији МДУ, у Моховој улици налази се наш храм мученице Татјане. На новој територији МДУ, на Воробјовим горама, нема храма. Многи руководиоци и сарадници разних факултета универзитета обратили су се Његовој светости патријарху Кирилу и он је благословио овај подухват. Засад је саграђен привремени дрвени храм, а касније ће се градити камени. Људима је потребно да имају куда да оду ради молитве и духовног општења, где би се служило опело за преминуле људе који су повезани с универзитетом, где би се венчавали људи који ступају у брак, крштавала мала деца и где би постојала парохија.
— Вероватно су вас људи више пута питали да ли вама као научнику, као историчару који треба да буде објективан приликом анализе историјских извора, вера у Бога смета или помаже?
— Вера помаже зато што даје снагу. Кад човек почиње да ради у славу Божију добија већу снагу. И не долази ни до каквих унутрашњих противречности. Зато све што радим, радим с речима „немој згрешити“. Немој згрешити према вери, савести, према истини, а затим ни према извору с којим радиш, ни према науци.
— Да ли вера научника утиче на резултате његових научних истраживања?
— Утиче позитивно дајући му снагу и просветљавајући разум. Не мења резултате научне анализе и експеримента, али помаже човеку да се поштеније односи према свом раду. Многи познати научици су били дубоко верујући људи.
— Одакле онда потиче тврдња да научник, а посебно историчар, треба да буде неверујући човек да не би био субјективан?
— То је погрешна представа о објективности. И погрешна предства о томе које знање је објективно, а које је субјективно. У сваком знању постоји елемент субјективности. Главно је да се јасно одваја оно што је тачно установљено од претпоставки, независно од тога у коју сферу спада. Не говорим о истинама вере.
— Реците нам, како вам се чини, да ли свештеник треба да буде историчар и у којој мери?
— Није обавезно да свештеник буде историчар. Пожељно је да буде образован човек и да има солидно духовно образовање. Међутим, треба да зна историју како би правилно тумачио чињенице, догађаје и идеје полазећи од њиховог православног схватања.
Задатак свештеника је да духовно руководи својом паством и да уме да разговара с њом на језику који она разуме, да поучава, упућује и исправља.
