Храм апостола Јована Богослова у селу Козинка у Белгородској области налази се на 700 метара од границе са Украјином. Његов темељ је постављен у години ступања на престо цара-страстотрпца, а освештан је 1907. године. Опстао је у годинама Другог светског рата, а мештани нису дозволили да се сруши за време Совјетског Савеза. Пре годину дана нашао се на мети украјинских националиста. Ево шта је о томе за „Журнал Московске патријаршије“ испричао старешина храма јереј Генадије Заводовски (бр. 3, 2025).
Кад сам 2003. године за Васкрс први пут дошао у храм Светог апостола Јована Богослова у Козинку запањило ме је колико је величанствен и велик. Тада сам тек почео да водим светотајински живот и нисам могао да замислим да ће он постати моја судбина. Презвитер сам постао 2017. године и именован сам за његовог старешину. Био је потребан капитални ремонт храма: кров је цурио, унутра је било влажно, малтер је отпадао, а грејања никад није било. Било је потребно много средстава и материјала. На срећу, много људи се одазвало на мој позив. Као и пре више од сто година за његову изградњу, тако су и сад за поправку сви људи прикупљали средства. Свој допринос су дали и парохијани, и индивидуални предузетници, и руководиоци индустријских предузећа. У радовима су учествовали чак и мештани који не иду у цркву иако виде храм кроз прозор. Људи у Козинки су добродушни и гостољубиви – увек су се одазивали кад је била потребна помоћ. И постављали су подове, и тестерисали су, и копали, и запримали бетон – радили су све што треба. Зато се данас толко брину за свој храм. За шест година смо успели да све изнутра поново омалтеришемо, да заменимо подове, да рестаурирамо иконостас, да спроведемо грејање, да заменимо електроинсталације, кров и прозоре, да оперемо и офарбамо фасаду. Последње скеле су са храма демонтиране 2023. године. Кад је почела специјална војна операција, иако се налазимо у близини границе противник нас испочетка није узнемиравао.
На празник светитеља Николаја Чудотворца 2023. године, за време Свете литургије телефоном су ме назвали познаници, војници.
— Оче, где сте, шта радите?!
— Као што је ред, служим Свету литургију у свом храму. Па данас је празник!
— Одлазите што пре! Украјински тенкови су на три километра од Козинке! Већ отварају паљбу по граничном прелазу!
У том тренутку сам тек успео да се причестим, а парохијане још нисам исповедио. Зато сам обавио заједничку исповест, све сам причестио и својим колима сам организовао њихову евакуацију у Грајворон (рејонски центар на удаљености од 10 км). То су углавном били старци, жене и деца. Неколико пута сам ишао тамо-овамо док непријатељ није затворио пут. Нисам успео да одвезем све и они који су остали су се посакривали. Рекао сам им да ћу их одвести чим буде могуће.
Тога дана сам баш имао среће. Кад сам се враћао у Козинку по још једну групу парохијана доспео сам под паљбу, али ме је Господ сачувао. А становник Козинке Анатолиј и његова жена су много пострадали. Излазећи из Козинке налетели су право на контролни пункт диверзантско-обавештајне групе. Док се Тоља окретао Украјинци су на његова кола отворили паљбу из аутомата са раздаљине од тридесетак метара. Нису пуцали у точкове, већ баш у висини тела. Аутомобил је изрешетан. „Оче, — причао је, — видео сам као лете меци по колима.“ Каже да се кући вратио у првој брзини зато што није могао да мења брзине. Ипак, обоје су преживели. Тоља никад није долазио у храм, али је хтео да помогне. Кад се ово десило рекао је: „Оче, постао сам верник. Схватио сам да има Бога.“ Кажем му: „Видиш како се то дешава. Господ те није приморавао да верујеш, али си сам дошао.“
На срећу, по молитвама светитеља Николаја противник тада није успео да се ушанчи у Козинки, до седам сати увече већ је био потиснут. А и у храму су само прозорска стакла попуцала од гелера и на појединим местима је пробијен кров. Све смо брзо поправили, заменили смо прозоре и службе су се наставили. Вратили су се и они парохијани који су били отишли.
Тако је прошло годину дана, а 14. марта 2024. године нас је задесило ново искушење.
У Козинку сам дошао претходног дана. Још је било хладно и требало је да загрејем храм. Преноћио сам и паљба је почела од седам сати ујутро. Заједно с парохијанима сам се сакрио у подрум стамбене зграде на око сто метара од храма. Управа је тамо унапред опремила склониште са свим што је потребно за самосталан живот. Долазило је по око 25 људи. У то време су ме назвали војници: „Оче, што пре идите отуда. Сад ће отворити паљбу по путу, па уопште нећете моћи да се извучете.“ Ови борци су се код нас у храму крштавали и венчавали, били су црквењаци и звонари. А како да одем? Да поведем шесторо-седморо људи, а остале да оставим? Како после да живим с тим? С нама су биле баке од по 87 и 90 година. Као децу их је затекао Други светски рат. И одлучио сам да останем, па нека буде шта буде. Тако је лакше и мени и мојој пастви. Паљба није престајала у току читавог дана. А ми смо седели у склоништу и молили смо се. Изговорили смо све молитве које смо зналии, између осталог 90. и 50. псалам, али нам је души посебно пријао Символ вере. Парохијани су ми после признали: „Полудели бисмо да није било молитве.“ Све сам исповедио, а и ја сам се исповедио. Сетио сам се како ми је бака (она је живела у Курској области) причала да су се за време рата у току паљбе људи окупљали у подруму, читали су Псалтир и нико није погинуо.
На село су отварали паљбу из вишецевнх бацача, артиљерије и минобацача. Срушили су све двоспратне зграде – и оне са више станова, и приватне, и сеоску школу. Хвала Богу, људи су отуда отишли још раније. Наш звоник је висок 45 метара. Непријатељ га је гађао, као и све могуће осматрачнице. А наш храм је директно погођен из тенка. Зидови цркве су дебели 1,7 м. Тенк је пробио огромну рупу на фасади, може се рећи да је направио друга врата. То је било потпуно бесмислено и може се објаснити само некаквом страшном мржњом управо према храму и према православљу.
Изнад села су све време летели дронови. Само што извириш, после три-четири минуте следи пројектил. Видели су да смо цивили али нам нису дозвољавали да изађемо. Од једне експлозије на нашем подруму су избијена врата. Сад је око храма све у кратерима, чак и пар ракета које нису експлодирале штрче из земље. Уједном тренутку су ме назвали војници: „Оче, седите тихо, припадници ОСУ су већ на 20-25 метара од храма.“
На срећу, све је добро прошло. И у 11 сати увече су дошли по нас. Сећам се да сам рекао парохијанима: „Видите, измолили сте своје спасење. Чак је лично губернатор Вјачеслав Глатков дошао да нас спасава својим колима, а прати га оклопно возило.“
Тог страшног дана нисам стигао да однесем богослужбене предмете и светиње (антиминс, Свете Дарове) из храма, због паљбе нисам могао да му приђем. И заједно с војницима вратио сам се по њих исте ноћи кад се све мало стишало. Однели смо оно што је било најпрече и брзо смо одјурили. Следеће ноћи смо поново дошли.
Једва сам пронашао икону великомученика Пантелејмона коју је парохија добила на поклон још пре револуције. Талас од експлозие ју је бацио с налоња и стакло ћивота се разбило. У Козинки је исцелитељ увек веома поштован. Овде је чак дан спомена на њега био празник, као и спомен на светог апостола Јована Богослова.
И код ове иконе (а она је донета са Свете Горе) с честицом моштију, народ из целог округа је долазио на молитву. Мислим да ћемо касније обавезно направити леп ћивот и да ћемо оставити ране од гелера да људи не забораве шта се овде радило.
Дан је прошао у пословима, а у току ноћи смо се поново вратили у храм надајући се да ћемо однети оно што је остало. На зиду се сачувала само једна литографска икона Мајке Божије „Споручница грешних“, потпуно обична. Сачувале су се и нове фреске на зидовима које је сликар Леонид Пусин насликао 2020-2023. године. Остале су изгореле, као и све што је било у храму. Уништене су и старе фреске непознатог уметника које су наслкане после Другог светског рата. На једној од њих – на икони Мајке Божије „Взисканије погибших“ – увек нас је чудио натпис: „За помирење наших зараћених земаља“. Сад се показао смисао ових пророчанских речи.
Наш храм су спаљивали целе недеље. Долетао је ФПВ-дрон 1), бацао је на кров запаљиву смесу и почео је пожар. Чим пламен утихне, долети следећи дрон и све се понавља. Тако је изгорео „шатор“ звоника, затим кров и онда се ватра распламсала у храму. Последњи је био централни тамбур. Кад је наш владика, епископ гупкински и грајворонски Софроније, сазнао шта се десило туговао је заједно с нама. Он зна колико смо снаге и труда уложили у свој храм и сад ме понекад назове и пружи ми подршку.
Данас је ситуација у Козинки, што би рекли војници, „стабилно напета“. Кад ми војници дозволе дођем у храм и служим Литургију. Обновио сам део пода. Међутим, не могу чешће да долазим у храм због сталне паљбе. Село има логистички значај за војнике и скоро сваког дана се нађе на мети. Неке улице – Мира, Зелена и Лесна су потпуно уништене. Тамо скоро да више нема људи. Дешава се да дођем, издалека погледам и одем.
Без обзира на то у мом животу има и радосних догађаја и открића. На пример, кад су људи сазнали да је храм у рушевинама многи су почели да зову и да ми пружају подршку: „Оче, не секирај се, кад се рат заврши доћи ћемо и све ћемо обновити, храм ће бити још лепши.“ Уочи Богојављења долазио је губернатор, па је и он обећао помоћ. А 22. маја 2023. године се десио необичан догађај. За време Литургије у близни храма експлодирала је мина. Гелер (дугачак 5 см) пробио је двоструко стакло у олтару при чему се сама стакла нису разбила – остале су само две рупе. Касније смо установили да је судећи по трајекторији летео право према дарохранитељници која се налазила на престолу. И одједном, као да је наишао на невидљиву препреку, гелер је начинио рикошет, под углом је отишао горе и урезао се у оквир другог прозора. Не знам да ли је то чудо или не, али ову чињеницу могу да посведочим.
И наравно захвалан сам Богу што за три године СВО ниједан мој парохијанин није погинуо и није заробљен, иако наравно, има рањених. Између осталог, то се односи и на оне који су у храм долазили само да помажу. Зато, молећи се на великом входу: „...строитељеј, благоукраститељеј, жертоватељеј, труждајушчихсја... да помјанет Господ Бог во Царствији Својем“ увек додајем: „и оне чија имена само Ти знаш“. Чак и ако су почистили под у храму, посадили цвеће у близини или ако су на припрати склонили цигле до срушеног зида, Он види њихов труд. За Њега су њихова срца отворена и ја Га молим да их сачува здраве и читаве.
Храм апостола Јована Богослова у селу Козинка грађен је од народних средстава у периоду од 1896. до 1907. године и може да прими 800 парохијана. У селу се налазила и дрвена црква посвећена истом свецу која је почетком ХХ века променила назив у част Пресвете Богородице (демонтирана је 1928. године ради изградње сеоске школе). Храм Светог Јована Богослова је затворен 1928. године и користио се за чување жита. Поново је отворен 1941. године. За време рата храм је незнатно оштећен. По подацима старешине храма јереја Генадија Заводовског у храму је 1943. године организована војна болница. По сећањима мештана власти су 1950-их година хтеле да га минирају, али су Козинци стали у заштту светиње. После тога за храм је именован старешина који је почео да поправља трошну светињу. Од тада су обновљена богослужења. Познато је да је 1976-1977. и 1999-2004. године старешина храна био јереј Јован Черкашин (данас јеромонах Спиридон, примио је постриг 2013. године). Од 2017. године старешина храма је јереј Генадије Заводовски.
1 То је беспилотна летелица опремљена камером која преноси снимак помоћу бежичне везе на наочари виртуелне реалнсоти или видеонаочари плота (од енгл. first-person view — виђење од првог лица).
