Дана 19. марта у храму Всјех скорбјашчих радост на Бољшој Ординки одржан је опроштај од Адолфа Николајевича Овчиникова. Владика Иларион који је служио опело за покојника прочитао је изразе саучешћа Његове Светости патријарха Кирила и рекао је у своје име многе потребне и важне ствари.
На опелу се молио и владика из Грузије – Митрополит ахалкалакси, кумурдојски и карски Николај (Пачуашвили). И он је на крају одржао врло топлу очинску беседу.
На опелу се молио и владика из Грузије – Митрополит ахалкалакси, кумурдојски и карски Николај (Пачуашвили).
Владика је почео од тога да се у Москви обрео по промислу. Да је у том тренутку био у Грузији и сазнао шта се десило, и да је пожелео да дође да се опрости, једноставно не би стигао то да учини. У садашњим околностима не би могао тако брзо да савлада границе које нас деле. Међутим, у тренутку упокојења Адолфа Николајевича већ се налазио у Москви потпуно другим послом: „Кад сам сазнао прва ствар коју сам помислио јесте да је Господ тако учинио да бисмо и ми из Грузије рекли неку реч о Адолфу Николајевичу, зато што му дугује цела наша земља, и ја сам лично његов дужник.“ Додаћемо да су владика и Адолф Николајевич имењаци, зато што је и он крштен као Николај.
Владика је истакао да се с његовим одласком завршила читава и врло значајна епоха, не само за Русију и Грузију, већ и за цео православни свет. „Више од четврт века провео је у Грузији живећи у пештерама и буквално спасавајући фреске које су за нас једне од најзначајнијих од онога што се сачувало – то су фреске Гареџијске пустиње. Фреске које се апсолутно нису сачувале, али су се многе од њих сачувале захваљујући Адолфу Николајевичу и копијама које је он направио... Практично не могу да наведем рестауратора и иконописца који није учио непосредно код њега.“ Овчиников је заиста у време Совјетског Савеза обучио читаву генерацију мајстора од којих су многи лични пријатељи владике. Читава школа рестаурације и иконописања темељи се на искуству Адолфа Николајевича. Међутим, владика је посебно захвалан покојнику за то што су се у разговору с њим могле чути само врло дубоке мисли о главним стварима.
Адолф Николајевич Овчиников
„Желим да изговорим молитву, – рекао је напослетку грузијски старац, – и да се захвалим руском народу за постојање тако великог човека који је дао апсолутно непроцењив допринос развоју наше културе и наших односа и у будућности. Бог да му душу прости!“
Ова прича о фрескама и пећинама ме је посебно запањила. Сад је тешко и замислити како је све ово изгледало тих година. Неки чудак живи у грузијским пећинама и због нечега копира фреске на које су сви заборавили. Живи тамо где су пре више стотина година живели хришћански подвижници и где се служила Света литургија. Рус по имену Адолф. Оваква прича може бити или из патерика или из „Андреја Рубљова“ Тарковског. Управо у то време су у Тбилисију и Москви градитељи комунизма у колонама ишли на првомајске демонстрације.
Адолф Николајевич Овчиников
Касније сам од његових блиских људи сазнао да је од краја 1960-их – почетка 1970-их па до краја 1980-их Овчиников сваке године одлазио у Грузију на три месеца да копира фреске. Радио је у Бетанији, Атенију, Ачи, Давид-Гареџију и на другим местима. Његови тадашњи ученици – Грузијци, постали су велики научници, професори и доктори наука, угледна светила. У периоду 1971-1983. године на Институту грузијске уметности је предавао технику копирања и ученици су касније долазили код њега на праксу у Русију.
Кад је владика Николај говорио о томе да је живео у пештерама с фрескама синула ми је мисао да је Адолф Николајевич последњу годину свог живота провео у управо таквој пећини. Заиста, мајушни стан у вишеспратници у Улици Бољшаја Спаска, препун је икона, слика, копија, артефаката и књига, и највише је подсећао на пештеру отшелника. Кад би човек ушао у њу доспевао је у неки дуги свет, у другу епоху која је већ на измаку и за коју више једноставно нема места с друге стране врата – у многољудној Москви. Он је лежао у овој пештери и припремао се за одлазак окружен малобројним верним људима. У окружењу икона и анђела који гледају с копија и рестаурираних икона – дела његових руку. Овај стан-пештера је био древни, стари храм у којем је све било помешано: фреске и чајници, лекови и свеће, хлеб и иконе, крстови, књиге, часописи, термометри и деисиси. И свуда су били свети ликови. У ову пећину су код њега, као код древног свештеника долазили свештеници с којима он скоро да није разговарао, и причешћивали су га Светим Христовим Тајнама.
И он се причешћивао врло свесно налазећи се у пограничном стању. То је било видно и на физичком нивоу – како је на њега деловала благодат и како је он, скоро потпуно одвојен од спољашњег света, чекао и жудео за њом. Како је одлично осећао и био свестан шта се дешава. Као да је израњао из другог света и жудно постајао заједничар ове благодати.
Први пут смо дошли код њега 8. новембра, на Митровдан 2019. године. Замолила ме је и довезла његова блиска ученица и моја стара другарица. Успут сам сазнао да ко зна кад се причестио, а његов међународни углед и немоћно стање су изазивали одређене потешкоће и неизвесност нашег подухвата. Мада, наравно, постојала је сагласност за долазак свештеника. Ушавши у пештеру угледао сам немоћног старца заогрнутог ћебетом, како лежи у постељи испод велике фреске.
– Адолфе Николајевичу, помаже Бог! Код вас ме је послао Димитрије Солунски, – сад ћемо се причестити!
– Да, да, – живнуо је он и с одобравањем климнуо главом без и најмање сенке незадовољства или сумње. Име Димитрија Солунског у том тренутку је звучало као име старијег рођака. Помогли смо му да се придигне. Онда се исповедио колико је могао и свечано смо га причестили. Смогао је снаге да хода и чак смо сви заједно отишли у кухињу да попијемо чај.
Затим га је немоћ све више обузимала и више нисмо пили чај, али сваки пут би се, налазећи се наизглед у стању обамрлости, за тренутак причешћа пробудио и видело се колико је то желео и хтео. Како би после причешћивања Светим Тајнама постајао светлији и живљи.
Једном сам, рекавши познанику-иконописцу да само причестили Овчиника чуо речи изненађења, да он, ето, није баш наклоњен Цркви, да је критички расположен итд. Умео је да каже оштре ствари о нама док је имао снаге. Не могу да кажем зашто, једноставно не знам. У принципу, то није реткост, управо у средини великих професионалаца: критичара уметности, рестауратора, радника у музејима, архитектама и научницима. Свих оних чија је стручна делатност повезана с црквеном уметношћу и хришћанским наслеђем. Целог живота раде са светињама, а „попове баш и не миришу“, не воле их много и критикују их. Могу свакоме рећи нешто без скањерања. То је прилично честа појава. Не знам шта се дешавало с Адолфом Николајевичем, али нечега је било. Људи који су га добро познавали из совјетског времена такође су се искрено чудили и радовали томе што се причешћује.
За мене лично ово његово Причешће је било неко посебно искуство, које ми је до тада било непознато.
Тако је било и последњег дана његовог земаљског живота, 14. априла на празник Марије Египћанке. Сасвим мршав, налазећи се на граници овог и Вишњег света раб Божји Николај је био потпуно свестан шта се дешава и последњи пут се причестио Христовим Телом и Крвљу да би неколико сати касније отишао код Небеског Оца.
***
Адолф Николајевич Овчиников
P. S. Адолф Николајевич је причао како га је у раном детињству гајио деда који је радио као шумар. Он га је и крстио с именом Николај. Од треће године деда је скоро свакодневно читао унуку Јеванђеље и давао му је своја детаљна објашњења. Читање Светог Писма Адолф Николајевич је сматрао у буквалном смислу животном потребом и било му је веома жао то што га људи скоро уопште не читају или га мало читају.