У име Оца и Сина и Светога Духа. Христос васкрсе!
Данас смо чули причу о томе како је милосрдни Господ учио вери Своје ученике. У принципу, данас је дан кад посебно треба да се сећамо и да размишљамо о томе шта је уопште Вера. Заиста. каква је то категорија, сила, величина? У чему је њена суштина, како се дефинише? Може ли се вера ставити у џеп или не?
Господ се после васкрсења више пута јављао Својим ученицима и сведочио им је да је то Он, да је васкрсао. Јео је с њима, разговарао је с њима. И после једне у низу таквих појава Тома, један од Његових ученика, који је у том тренутку био одсутан, посумњао је и рекао да неће поверовати док лично не стави прсте у Његове ране.
Господ испољава милосрђе Божје према нама, људском роду који не верује, који све време сумња, који Га у свом неверју није прихватио и који Га је разапео. Он се поново јавио ученицима и позвао је Тому. Рекао је: Метни прсте своје у ране Моје и не буди неверан, него веран (Јн. 20, 27).
Господ притом изговара веома важне речи које су за нас утеха, с једне стране. А с друге стране, то је сведочанство о томе какву силу и какво богатство поседујемо. Односно, они који нису видели Христа као апостоли у некој горњој одаји, који нису стављали прсте у Његове ране. Господ каже Томи: „Ти си поверовао зато што си Ме видео; благо онима који нису видели, али су поверовали.“ Ми смо у том смислу срећнији од апостола. Нисмо видели Христа лично својим очима, али нас вера покреће и доводи у јединство с Њим.
Вера је уопште сила која може да победи све што постоји на овом свету. Код апостола Павла у Посланици Јеврејима у 11. глави се описује шта је вера у принципу. И он говори о томе да човек живи по вери, да су тако живели сви праведници. Они су се повиновали речи Божјој не знајући до краја ни куда иду, ни шта их тамо чека. Али су слушали реч Божју, веровали су у то и добијали плод бесмртног живота. Обавезно нађите времена и прочитајте ову главу. У њој апостол у првом стиху даје дефиницију вере. Он каже: „Вера је основ свега чему се надамо и потврда невидљивог.“
И ми чекамо Други долазак Господа нашег Исуса Христа, чекамо Страшни суд, чекамо Царство Небеско и вечни живот. Не можемо неверујућим људима помоћу телевизора или на некој карти да покажемо где се налази ово место. Али знамо да ћемо се сви ми и они, неверујући људи, и ми који себе називамо верујућима, сигурно срести тамо, у смислу да нас све то очекује.
У складу с овом вером су живели људски нараштаји очекујући Христов долазак. Богом изабрани народ је стално кршио законе овог света, устајао је против њега поседујући силу вере. Зато су кад је цео свет био против њих они знали да слушају Бога, да их има мало, али да су у праву. У томе је била њихова вера. И управо апостол Павле наводи ове примере из старозаветног живота човечанства.
Важно је да се тога сетимо и онога дана кад наша земља, наш народ, слави посебан празник који је вероватно, не рачунајући све црквене празнике, најближи хришћанству. Празник победе у страшном рату, престанак страшне патње, а истовремено дан спомена на жртве које су дали наши преци. И свако од вас има некога ко је принео ову жртву. Наравно, они то нису чинили зато што им је то рекла партија и наредила им да иду у бој. Наравно, они су то чинили ради свих нас. Ради својих ближњих и жртвујући се, већина је поступала хришћански.
Дакле, ове људе је такође покретала вера. На почетку рата још нису видели победу. И све је говорило у прилог томе да се може десити да је не буде, да то може бити крај земље и народа. Међутим, они су имали врло чврсту и снажну веру. Можда још јачу и живљу него што ми сад имамо. И кад се данас често хвалишемо њиховим подвигом, кажемо да „можемо да поновимо“, у ствари није јасно шта заиста сад можемо. Да ли имамо веру као што су имали ови људи? Да ли имамо веру коју је имао старозаветни Божји народ кад су га пагани тлачили, опседали, прогањали, али су се они борили, између осталог и с оружјем у рукама за своју веру и за испуњење завета и обећања која им је Господ дао.
Ето шта је вера! Свако од нас данас треба да испита своју савест, своје срце и да размисли о снази наше вере коју имамо или немамо. Вера је јача од знања. Можда је то бунтовничка мисао, али православни људи који су живели у нашој земљи, у нашој отаџбини, још средином XIX века углавном су били неписмени, нису знали да читају. Нису могли да читају, нису користили интернет, нису непрестано гледали проповеди, нису поредили свештенике у смислу који је од њих писменији, паметнији или лепши. Ништа од тога нису имали. Без обзира на то ми још увек не можемо да обновимо храмове које су они саградили, чак ни у централној Русији, у Подмосковљу. Ови људи су се окупљали, читали су Свето Писмо, Псалтир, али нису могли стално да проучавају богословље, на пример, на нивоу посветитељских курсева Сретењског манастира. Али какву су веру и љубав имали, како су породице биле чврсте! А управо то је основа вере, темељ Цркве. Управо су ова вера, овај темељ, омогућили нашим прецима да поднесу тако страшна искушења, да опстану и победе.
Главно је то да ми, њихови наследници, не изгубимо веру и да се не испостави да смо малодушни и слаби. Да заиста будемо као што је Господ рекао, блаженији од апостола. А јеванђелиста Јован каже: „Ово је написано да бисте поверовали да је Исус Христос Син Божји и да имате веру у име Његово.“ Ето шта је вера. Вера је извор живота у име Господа нашег васкрслог Исуса Христа.
Христос васкрсе!