Данас истовремено славимо Христово Васкрсење и предстојеће Богојављење Господње, и у збору других светаца молитвено прослављамо свету седамдесеторицу апостола од којих су многи били Христови најближи ученици 1). О њиховом призвању на служење говори нам апостол и јеванђелиста Лука, који им је и сам припадао.
У Светом Писму не налазимо имена свих 70 апостола. Такође је познато да је списак седамдесеторице апостола формиран касније и да чини део Светог Предања. У нашој Цркви посебну пажњу и труд овоме посветио је познати и изванградни хагиограф светитељ Димитрије Ростовски.
У седамдесеторицу апостола спадају и они који су много касније просвећени светлошћу Христове вере, после распећа, Васкрсења и Вазнесења Христовог. Међу седамдесеторицом апостола су и јеванђелисти Марко и Лука, аутори данашњих јеванђељских текстова; архијереји, почевши од првог епископа Јерусалима – Јакова, брата Господњег; велики богослови као што су Дионисије Ареопагит који су дали драгоцени допринос формирању догматског учења наше Свете Саборне и Апостолске Цркве, Клеопа, Прохор, Пармен, Ананија и Тимотеј, Варнава и архиђакон и првомученик Стефан. То су били људи из различитих слојева друштва, различитих народности и положаја. Разликовао се и карактер њиховог служења, али су им је била заједничка ватрена ревност и љубав према Христу и Његовој Цркви, спремност да свој живот положе на олтар служења Светлости Истине. Сад немамо довољно времена да набројимо све њих, све њихове подвиге и труд.
У Јеванђељу по Луки које говори о призвању седамдесеторице апостола чујемо речи Спаситеља: жетве је много, а посленика мало. Молите се стога Господару жетве да изведе посленике на жетву Своју (Мт. 37-38).
Жетве је много, а посленика мало. Ове речи које је Спаситељ изрекао никад нису престајале да буду актуелне у току целе историје Цркве. Поље њене делатности, жетва, је увек била обилна, и испоставило се да никад нема довољно посленика.
Ове речи су позив за сваког од нас и упућене су нашој савести. Господ нам каже: зашто још увек нисте међу посленицима кад има тако много жетве? И у срцу већине хришћана ове речи изазивају праведно самопрекоревање због тога што још увек нису прави посленици на њиви Господњој.
„Апостол“ значи „изасланик“, „посланик“. Сви смо ми позвани да будемо посланици Царства Небеског у овом свету. Свако на свом месту, у складу са својим могућностима и талентима добијеним од Господа. У нама треба да постоји само бескрајна божанска љубав и ревност за Бога, ревност за истину Божју. Треба да сведочимо о томе да се приближило Царство Божје. И тамо где нас прихватају, и тамо где нас не прихватају. „Исцељујте болесне који се налазе у дому овога света,“ – позива нас Господ (в. Мт. 7-14). Попут апостола треба да исцељујемо наше сроднике и ближње који су болесни од губе греха. Не треба да очекујемо да ће нас овај свет мазити, да ће нас примати у свим кућама и у свим друштвима, да ће нам тапшати, да ће нас награђивати и хвалити и да нам нико неће завидети, да нас неће злословити и постављати нам препреке.
Сетимо се да је већина апостола своје служење завршила мученичком смрћу. Идите, ево Ја вас шаљем као јагањце међу вукове (Лк. 10, 3) – каже Спаситељ Својим ученицима. Као јагањце међу вукове. А апостол додаје: А ти буди трезвен у свему, злопати се, врши дело јеванђелиста, служење своје испуни (2 Тим. 4, 5). Јер за то се и трудимо и бивамо осрамоћени, јер се надамо у Бога Живога, Који је Спаситељ свих људи, особито верних (1 Тим. 4, 10). Буди образац вернима у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти (1 Тим. 4, 12).
За то je способан свако од нас, независно од наших талената и положаја, независно од тога у каквом друштву живимо. Ево у чему треба да се огледа наше апостолско служење: буди образац вернима у речи, живљењу, љубави, духу, вери и чистоти. Овде никакву улогу не игра ко си: губернатор, војсковођа, лекар, учитељ, радник, продавац, мајка, отац, син. Ниједно призвање, служење у овом свету не смета нашем главном, апостолском призвању да будемо посланици Царства Небеског.
Свештенослужитељима и људима који намеравају то да постану упућене су следеће речи апостола Павла: Не занемаруј благодатни дар у теби који ти је дат кроз пророчанство полагањем руку старешина на тебе (1 Тим. 4, 14).
Сећајући се подвига и труда седамдесеторице апостола потрудимо се да пронађемо у себи пажњу и снагу за то да прочитамо њихова житија, да црпимо из њих примере чврстине у вери, марљивост, ревност за Бога и да све ово богатство оваплотимо у свом животу. Прибегнимо им и потрудимо се да се у свом животу угледамо на примере које су нам оставили Свето Предање и божански апостоли како бисмо пред крај својих дана могли да имамо смелост да заједно с апостолом Павлом кажемо: Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах. Сад ме чека венац правде, који ће ми у онај дан дати Господ, праведни Судија: али не само мени, него и свима који с љубављу очекују долазак Његов (2 Тим. 4, 7-8).