У име Оца, и Сина, и Светога Духа!
Данас, на празник Сретења Господњег чули смо молитву старца Симеона коју врло често понављамо и сами – и за време свог домаћег правила и за време црквеног богослужења: „Ниње отпушчајеши раба Твојего, Владико, по глаголу Твојему, с миром; јако видјеста очи моји спасеније Твоје, јеже јеси уготовал пред лицем всјех људеј, свјет во откровеније јазиков, и славу људеј Твојих Израиља“ („Сад отпушташ слугу Својега, Господе, по речи Својој; јер видеше очи моје спасење Твоје, које си уготовио пред лицем свих народа, светлост да просвећује незнабошце, и славу народа Твојега Израиља“) (Лк. 2: 29-32). Ове речи је рекао духоносни старац, познавалац древних текстова, Божји човек који је добио обећање да неће умрети док не види Христа, Спаситеља овог света. Ово су речи из уста целог човечанства. У овом Младенцу Који је данас донет у храм по закону ми стичемо спасење и избављење од власти ђавола и од вечне смрти.
И Господ нам дарује Самог Себе и испраћа нас с миром, с миром испраћа све људе који су сами храмови Божји и данас Га примају у себе, као што је Јерусалимски храм примио Спаситеља Младенца. Тако Га и ми, причешћујући се Његовом Часном Крвљу и Његовим Телом, примамо у храм наше душе и добијамо избављење од проклетства, од тежине грехова које смо починили ми које су починили наши преци, и од Адамовог греха с којим је смрт дошла у овај свет.
Господ нам дарује бесмртност и избавља нас од власти ђавола. Нисмо на овом свету живели онолико колико је живео старац Симеон, а истовремено тако смо потпуно удостојени изузетне благодати, чини се, незаслужено. Управо у томе је величина данашњег празника. И свако од нас ко жели да у овом животу сретне Бога и да се сједини с Њим, наравно, пре свега треба да се потруди да данас учествује у тајни Евхаристије – примања Тела и Крви Христове како би се овај сусрет десио. Без тога ово није могуће.
Има врло много високоморалних учења и цивилизација, и има врло много људи у овом свету, између осталог, и крштених, који указују на ова вероучења, цивилизације и некакве моралне изворе и тврде да је свуда све исто. Христос учи у Јеванђељу: не кради, не варај, не убијај, не чини прељубу (в.: Мк. 10, 19; Лк. 18: 20) и неки други то уче. И раније су нека друштвена учења позивала на морал. Али постоји једна врло важна разлика која је заправо осовина наше вере – Причешћивање Телом и Крвљу Христовом. Без њих, без утицаја на нашу палу душу благодати, не може доћи до непосредног сусрета с Богом.
Човек може бити моралан и честит, а да се деси да не схвати Христа и да не види истину. Од тога нас чува Христова Црква и у послушању њој ми добијамо способност да сретнемо Бога и да Га видимо.
Мајка Божја и Јосиф су такође слушали ову старозаветну Цркву и због тога су дошли, принели су жртву. Наизглед, чему ови птићи, чему ове жртве, зашто је уопште требало то да раде кад су у наручју имали Господа Исуса Христа Који је био јачи и виши од тога. Међутим, и у животу Самог Христа видимо да је он поштовао све заповести старозаветне Цркве. То је важно, у овом послушању Цркви проналазимо пут за сусрет са Христом.
А данас, причестивши се Његовим Божанским Телом и Божанском Крвљу, сетимо се да смо и сами храмови Духа Светог и да данас учествујемо у овом Сретењу, примамо у себе Младенца Христа и чувајмо са свештеним страхом ову част која нам је дата, ову благодат и ову бесмртност које је Христос за нас стекао Својом Крвљу. Амин.