Протојереј Марко Јермолајев је председник одељења Московске митрополије за сарадњу с Оружаним снагама. У интервјуу за „Журнал Московске патријаршије“ говорио је о сарадњи Цекве и структура безбедности и о главним задацима војних свештеника (бр. 6, 2023).
Треба бити максимално ефикасан
— Оче Марко, Ви сте још пре почетка војне операције обавили велики организациони рад у различитим областима сарадње Цркве и структура безбедности. Московска митрополија заузима велику територију, у многим епархијама су лоциране војне јединице с којима је успостављена сарадња, а тамо где нема војних јединица води се духовна брига о регрутованим војницима. Међутим, са почетком специјалне операције нагло се повећала потреба за војним свештеницима. Како митрополија решава ово питање?
— Одавно су између црквених структура и јединица Оружаних снага на територији Подмосковља успостављени врло конструктивни односи – истовремено и радни, и пријатељски и духовни. У многим јединицама Министарства одбране постоје редовне дужности на којима се клирици Московске патријаршије дуго година налазе на послушању, и у овом смислу наш регион предњачи, управо овде су прво почињали да се примњују облици такве сарадње. Може се рећи да смо много пре почетка познатих догађаја у Украјини по овом питању увелико напредовали.
У овом пастирском раду је ангажовано много свештенослужитеља од којих већину чине добровољци. Они се налазе на послушању ван свог редовног рада и воде духовну бригу о војницима, учествују у животу војних јединица и прилично дубоко су у њега интегрисани: налазе се поред њих и у тешким тренуцима, и у свечаним тренуцима, као што су полагање заклетве, празници у јединици и други. Сад, кад су се многи војници о којима наш клир води духовну бригу нашли у зони обављања специјалне операције појавио се захтев за то да се ови добро познати пастири налазе поред војника и на првој борбеној линији. Свештеници Московске патријаршије се одазивају на ове молбе и посећују зону ратног сукоба како би духовно подржали војнике које познају дуги низ година, како би се помолили заједно с њима и обављали црквене тајне.
Клирици који одлазе на прве борбене линије обавезно похађају разноврсну обуку, између осталог, и за пружање прве медицинске помоћи у пољским условима. Осим тога, код нас је уведен одређени општецрквени поредак упућивања свештенослужитеља на службени пут у зону СВО. Истичем да се ово што кажем односи на пастире који нису свештеници у редовној служби код војске. Војни капелани редовно похађају обуку, стручно се усавршавају и одлазе на зборове, тако да они који дуго година раде у војним јединицама на својој дужности поседују довољан ниво припреме и одлазе у војску на други начин. Они који нису стално запослени у војсци сами доносе одлуку да оду у зону СВО и за то сносе личну одговорност.
Општа процедура је следећа: свештеник који жели да оде у зону специјалне операције по договору са својим епархијским архијерејем у Синодском одељењу за сарадњу са Оружаним снагама и безбедносним органима добија легитимацију која потврђује да је упућен на службени пут у зону борбених дејстава. Затим су могуће две варијанте: или свештеник иде у конкретну јединицу где га знају и очекују, или доспава код лица одговорног за конкретно упућивање свештеника које га као диспечер упућује тамо где постоји потреба за њим.
Данас је у Подмосковљу рад Међуепархијског одељења Московске митрополије за сарадњу са Оружаним снагама, безбедносним органима и козаштвом пре свега усмерен на то да се свештеницима помогне да се припреме на одговарајући начин, да правилно реализују службени пут, и што је главно, да буду максимално ефикасни у току пута (а не само да дођу на лице места и да не знају куда ће – ово помињем, зато што су нам, нажалост, слични случајеви такође познати). Митрополија има сасвим довољно могућности за то и наилази на потпуно разумевање и подршку свештеноначалија.
Митрополија сада улаже максималне напоре како се верујући војници ни у мирној атмосфери, ни на бојном пољу не би осећали напуштенима и како би присуство Цркве у војсци постало уобичајена појава. Ради тога се обавља велики посао, и наравно, потребно је да у њему учествује што је могуће више људи.
Од почетка мобилизације наши клирици су такође активно учествовали у раду с мобилисаним војницима: крстили су их, исповедали и причешћивали, водили су разговоре на духовно-моралне теме с људством јединица које се обучавају на територији Подмосковља.
Јеванђеље, маскирна униформа и панцир
— У данашњој ситуацији кад се у нашој земљи обнавља институција војног свештенства потребно је дефинисати делокруг обавеза војног свештеника и поимање проблема и задатака с којима он може да се суочи на ратишту. На какву помоћ може да рачуна свештеник који креће у зону борбених дејстава?
— Данас се институција војног свештенства практично ствара изнова. Пре свега треба конкретизовати статус војног свештеника. Осим тога црквену структуру која се формира треба интегрисати у војне формације. И овде има много нијанси. На пример, једни се залажу за то да свештеници који служе у војсци имају војна звања, а други су, напротив, категорично против тога и залажу се за то да пастири сачувају статус цивилног персонала у војној јединици. Одмах се поставља питање: ако човек који има свештенички чин, буде имао и војничко звање, коме у том случају треба да се потчињава и чије налоге да испуњава – надлежног архијереја или официра старијег по звању? Тренутно се такође разматра питање хијерархије свештенства: на пример, ако постоји војни свештеник у округу и војни свештеник у одређеној јединици (при чему то могу бити клирици различитих епархија) да ли овај други треба да му се потчињава? Сва ова структура се тек формира и зато је потребно њено осмишљавање и прецизирање. На основу тога ће бити одређен и круг обавеза клира.
А што се тиче задатака, свештеник у свако доба и у свим условима има један главни задатак. Главни објекат бриге пастира представља душа конкретног војника, независно од његовог војничког звања и од струке по војној евиденцији. Задатак пастира је да га учврсти у вери и да му обезбеди могућност општења с Богом у молитви и у тајнама. А ситуације и околности у којима свештеник треба да решава овај задатак често захтевају стваралачки приступ.
Синодско одељење за сарадњу са Оружаним снагама тренутно ради на питању пружања материјалне помоћи оваквим свештеницима: ради се о томе да треба да буду опремљени на одговарајући начин. Овде су могуће различите шеме: или свако одмах, пре одласка добија панцир, шлем, кутију за прву помоћ и друге потребне ствари или по доласку у зону борбених дејстава за њега одговара главни свештеник који му издаје опрему. Обе шеме су функционалне.
Важно је имати на уму да свештеничка служба ни у ком случају не сме да омета рад јединице. Све посете и свако кретање, укључујући организацију богослужења, морају бити усаглашени са командом. У зони специјалне операције свештеник често мора да се ослања на своје снаге и треба да буде спреман на то. Разуме се, треба да понесе Јеванђеље, крст, свету водицу и богослужбене предмете. Такође, треба да има ранац са личним стварима. За службени пут треба припремити тактичко одело маскирне боје, панцир и шлем, обавезно удобну обућу, неколико комплета доњег рубља, батеријску лампу, многофункционални нож и друге принадлежности за походе (детаљније информације се могу наћи у књизи „У рату“ протојереја Димитрија Василенкова).
У обавезе војног капелана за време службеног пута пре свега спадају рад са верујућим војницима, разговори с њима, служење молебана и тајни Крштења, Исповести и Евхаристије. Свештеници се на првој борбеној линији суочавају са различитим проблемима. На пример, са тим на који начин мобилисани војници доживљавају прелазак са дојучерашњег мирног живота на ратну свакодневицу, са посттреуматским поремећајем стреса који се често развија код људи у зони борбених дејстава, са специфичностима односа између бораца. Помажући војницима да преживе ове тешкоће пастир треба да подржи и момке који су недавно поверовали у Бога, који тек покушавају да изграде своје односе с Богом.
Пастирска служба на ратишту је специфична. Важно је осетити душу војника, схватити његове проблеме и саосећати с њим. Човек који је учествовао у борбеним дејствима, који је видео смрт, патњу и крв није увек једноставан саговорник. Према њему треба имати посебан приступ. За свештеника је важно да пронађе кључ за душу сваког борца и тек тада ће пастирско служење бити ефикасно.
— Да ли постоји нека веза с пастирима који су отишли „с друге стране линије“? Коме свештеници могу да се обрате у случају да се појаве тешкоће? Или у сваком случају могу да рачунају само на себе?
— Због разумљивих разлога у зони специјалне операције није могуће стално одржавати везу са свештенослужитељима. Без обзира на то команда на лицу места, по правилу, преузима организацију службе војног свештеника: усаглашава динамику посета јединица и маршруте, обезбеђује транспорт и пратњу у случају да клирици долазе по претходном договору са командом, а такође обезбеђује везу.
— Који људи данас постају војни свештеници?
— Строго говорећи војни свештеник је онај ко служи у јединици Министарства одбране Русије по договору са својим надлежним архијерејем, најчешће на дужности помоћника командира за рад с верујућим војницима.
Али данас их нема много. Много више моје сабраће с војницима ради ван редовне службе. То су патриотски настројени пастири који су свесни сложености историјског тренутка у којем се данас налази наша земља и који схватају да се сад као никад раније оштро поставља питање опстанка не само наше државе, културе, народа и језика, већ и вере.
Ови верни пастири који су свесни своје дужности пастира одазивају се на позив да стану у заштиту домовине. Свештеници немају права да узимају оружје у руке, али водећи духовну бригу о војницима они служе делу заштите вере и отаџбине.
Истаћи ћу да у нашим реалијама свештеник треба да постане само човек који има снажну мотивацију и који је свестан све одговорности и ризика који су повезани са изабраном службом.
Свештеник као драгоцена борбена јединице
— Јасно је да је за одлазак у зону сукоба свештеницима потребна физичка и медицинска припрема и духовна подршка. Где и како клир усваја основна војничка умећа?
— По захтеву Синодског одељења за сарадњу са Оружаним снагама и безбедносним органима сви пастири који одлазе на службени пут на ратиште морају похађати медицинску обуку и низ других обука. Важно је да се свештеник који се, на пример, нађе у сложеној ситуацији, не збуни и да не постане терет људима из околине. Ако му буде потребна помоћ он треба не само да уме сам да се побрине за себе, већ и да пружи прву медицинску помоћ рањеницима. За овакву обуку клира у Московској митрополији су организовани курсеви тактичке медицине на којима предају грански стручњаци из одговарајућих школских центара и инструктори за обуку специјалаца. То су краћи курсеви после којих се издају сертификати.
Овакви часови су потребни: у случају отварања паљбе свештеник који уме да пружи прву медицинску помоћ постаје драгоцена борбена јединица и може некоме да спаси живот и да сачува свој. Они који желе да похађају одговарајућу обуку обраћају се Међуепархијском одељењу за сарадњу с Оружаним снагама, безбедносним органима и козаштвом Московске митрополије.
Наравно, свештенослужитељ који одлази на службени пут и сам треба трезвено да оцењује своје физичке могућности: пожељно је да не пати од кардиоваскуларних и других озбиљних болести, како ни у ком случају не би постао терет за јединицу. Такође је потребно да буде морално и психолошки спреман: да се не плаши кад види крв, као ни гласних звукова, да буде спреман да живи у скученим условима и да комуницира с људима са психичким траумама, са тешко рањеним војницима, борцима којима су ампутирани удови и с онима који нису издржали емоционално оптерећење.
— Како се одвија размена искуства између оних који успешно воде духовну бригу о нашим војницима и оних којима тек предстоји одлазак на прву борбену линију?
— Наравно, свештеници којима тек предстоји одлазак у зону борбених дејстава активно преузимају искуство оних који су тамо већ били; овакво општење се, између осталог, одвија на семинарима које организује Међуепархијско војно одељење.
Ради се на писању методичких уџбеника са препорукама за пастирску праксу у зони обављања СВО. Војно одељење митрополије редовно размењује искуство о актуелним питањима пастирског духовног руковођења војницима са Синодским одељењем за сарадњу за Оружаним снагама и безбедносним органима.
Планира се да се за свештенике који први пут одлазе на службени пут у зону СВО организује пратња – својеврсно духовно појачање од свештенослужитеља који су већ били на таквим путовањима.
— Да ли постоји програм за помоћ војним свештеницима који одлазе у зону специјалне операције и за чланове њихових породица?
— Тренутно је овакав програм у фази израде. У већини случајева свештеник трошкове плаћа личним средствима или му у томе помажу парохијани.
Такође постоји проблем превоза: ако свештеник иде на службени пут заједно са хуманитарном помоћи много времена и снаге троши како би пронашао одговарајуће возило. Често доброчинитељи и парохијани којима није свеједно помажу у решавању таквих питања и обезбеђују сопствена возила и заједно са духовником одлазе на место борбених дејстава као возачи.
У случају да свештеник буде рањен или да погине његова породица добија свестрану помоћ од Руске Православне Цркве, укључујући и финансијску.
— Шта мислите, да ли постоји потреба да се организује специјални програм за обуку војних свештеника?
— Мислим да је неопходно да се организују дугорочни курсеви при некој војној школској установи ради обуке војних свештеника. Специфику овакве обуке треба да представља велики број практичних часова чије одржавање се тешко може организовати у духовним школама.
Али наравно, потребно је организовати и специјалне програме у духовним образовним установама. Немају сви студенти богословије искуство служења војске. А да би човек могао да схвати специфику пастирског служења у Оружаним снагама не треба да буде припремљен само физички, већ и духовно.
Термовизори и цртежи за војнике
— Важну компоненту рада представља хуманитарна (и војна) помоћ борцима и грађанима који се налазе у зони СВО. Како је организован овај рат? Ко су људи и компаније који активно учествују у набавци и куповини потребних ствари?
— Несумњиво је да се овај покрет може назвати свенародним, пошто у прикупљању помоћи учествују буквално сви: и наши парохијани који представљају све слојеве друштва, и организације с којима се наше парохије одавно налазе у пријатељским односима и с којима имају дугорочне заједничке пројекте, и предузећа с којима је сарадња успостављена у вези са прикљупљањем помоћи.
Помоћ војницима, медицинским установама, као и цивилима на ослобођеним територијама организована је у Балашихинској епархији Московске митрополије још у фебруару 2022. године, на самом почетку спровођења специјалне операције. Хуманитарна мисија је у први одлазак кренула у марту 2022. године. До данас је било 22 службена пута. У јануару 2023. године основан је Оперативни штаб Балашихинске епархије ради пружања хуманитарне помоћи учесницима у СВО. Рад Оперативног штаба координира епископ балашихински и орехово-зујевски Николај.
Заиста сви помажу и помоћ стиже из различитих праваца. Једни се труде да учине нешто добро пре свега за цивиле. Пошто смо успоставили сталне контакте на подручјима на којима се спроводи специјална операција, говоримо људима који облици помоћи (намирнице, ствари, друго) су најпотребнији. А пошто имају поверења у нас, волонтери и организације понекад прикупљену помоћ шаљу преко наших војних конвоја.
Неки желе да помогну конкретним медицинским установама. Постоји читав низ сличних структура с којима нас повезује дуго пријатељство. То је, на пример, Горловска болница која је више пута гранатирана и на коју се и сад отвара паљба. То је Јасиноватска болница којој су потребни медикаменти, опрема и много тога друог – и већ смо, између осталог, одељење за реанимацију успели да опремимо електричним креветима, мониторима, рендгенима и апаратом за ултразвучну дијагностику. Осим тога, медицинари су добили на располагање дефибрилатор, видеоларингоскоп, инфузомат, игле за спиналну анестезију, као и аналгетике, противвирусне и друге лековите препарате. Недавно нам се обратио главни лекар Луганске републичке болнице кад је сазнао да је у Подмосковљу отворен Оперативни штаб за пружање хуманитарне помоћи. После сусрета са доктором епископ балашихински орехово-зујевски Николај који се налази на челу штаба одлучио је да потражи могућност да се и у овом случају пружи помоћ конкретном месту зато што су мали пацијенти најмање заштићени и најневинији страдалници услед дешавања.
И наравно, већина суграђана се труди да подржи војнике. Помажемо, како земљацима, односно јединицама у којима служе борци које познајемо, тако и јединицама с којима смо успоставили пријатељске односе у току наше хуманитарне мисије у току специјалне операције. Међуепархијско одељење за сарадњу са Оружаним снагама, органима безбедности и козаштвом успоставило је чврсту сарадњу са командом Првог и Другог армијског корпуса. Војници нам помажу да распоредимо помоћ усмеравајући је ујединице где је конкретан терет најпотребнији и где ће бити најефикасније употребљен. То и тактичка опрема, и електронска опрема, и различите економске принадлежности – све оно што је потребно војсци и што се може назвати потрошним материјалом. Важно је имати на уму да се ова помоћ нипошто не сме заустављати. Опасно је да у неком тренутку помислимо да смо већ довољно дали и да сад можемо бити мирни, јер премда су материјали које сам поменуо скупи, они су управо потрошни. Хвала Богу, усрдност и енергија наших приложника не јењава. Господ их надахњује и прикупљање помоћи се наставља.
Хуманитарна мисија је ујединила многе парохије, организације и приватна лица. На пример, у прикупљању помоћи учествују људи из многих региона, као и манастири и парохије разних епархија. Приложници су од директора великих компанија, до деце и пензионера. Пре извесног времена код нас су дошле две пензионерке и предале су значајан новчани износ који су уштеделе за одмор у санаторијуму. Има много таквих прича. Дешава се да анонимни доброчинитељи уплаћују велике износе за помоћ фронту. Било је случајева да су деца штедела за бицикле или путовања, а затим су прикупљена средства предала за помоћ борцима. Рад се одвија и преко Телеграм-канала који је отворен специјално ради тога „Све за фронт, све за победу!“ на којем се објављују спискови свега што је потребно нашим момцима и извештаји о службеним путевима. Често пратиоци канала и други приложници сами купују оно што је потребно у зони борбених дејстава, сакупљају пошиљке, ђаци пишу топла писма и праве цртеже за војнике. Све ово се предаје Оперативном штабу како би било послато на фронт.
Као што је већ речено, Оперативни штаб се труди да помогне војницима електронском опремом: то су радиостанице, предајници, дронови, термовизори, нишани, средства за ноћно виђење и уређаји за радиоелектронску борбу. Такође се пружа помоћ у виду техничких средстава: то су аутомобили, грејалице, агрегати и тестере на бензин. Оперативн штаб се труди да набави и достави нашим момцима управо ону опрему која им је крајње потребна за обављање борбених задатака. Цивили на ослобођеним територијама добијају помоћ у виду комплета намирница, хигијенских средстава, као и најхитнијих лековитих препарата.
Искрено смо захвални свим људима којима је стало и који заједно с нама учествују у овом добром делу.
— Осим помоћи и духовног руковођења учесницима у специјалној операцији свештеници Московске митрополије и даље воде духовну бригу о запосленима и затвореницима Федералне службе за издржавање казне, запосленима у Руској гарди, Министарству унутрашњих послова, Министарству за ванредне ситуације и другим безбедносним структурама. Који задаци се решавају у овом смеру?
— Морам да истакнем да Федерална служба за извршавање казни (ФСИК) не спада у зону одговорности Међуепархијског одељења за сарадњу с Оружаним снагама, органима безбедности и козаштвом. Ту постоји посебна специфика, посебно вођење послова и сарадници.
У принципу, у Московској митрополији се води активан и плодан рад на духовном руковођењу ФСИК и затвореницима који се налазе у надлештву одељења за служење у тамницама. Свештеници који одговарају за служење у затворима стално су у вези са запосленима поправних установа. По устаљеној традицији у дане празника, Светле седмице и на празник Покрова Пресвете Богородице клир заједно са волонтерима парохијских социјалних служби посећује истражне затворе, честита затворенциима празнике и предаје им поклоне које прикупљају парохијани. Сви они који то желе добијају православну литературу, иконе и крстиће. У митрополији се такође посвећује пажња свакодневним потребама затвореника, у затворе се не допремају само законом дозвољене прехрамбене намирнице, већ и доње рубље које шаљу волонтери, као и други предмети за индивидуалну употребу. Пажња се посвећује и људима који су се вратили из затвора и који се налазе под административним надзором. Свештеници Московске митрополије редовно воде разговоре с њима.
Што се тиче Министарства унутрашњих послова, Министарства за ванредне ситуације и Руске гарде, њихови представници се такође налазе у зони борбених дејстава, и наравно, и о њима водимо духовну пастирску бригу и пружамо им духовну помоћ. С онима који служе у Подмосковљу обавља се планска сарадња у складу са правилником који заједно доносе командири јединица и свештенослужитељи који о њима воде духовну бригу.
Рећи ћу следеће: није могуће повући деону линију између родовима, видовима и надлештвима структура безбедности, зато што сви служе заједничкој ствари. Без обзира на специфику пастирског рада у различитим структурама безбедности, сви задаци духовног руковођења наших војника и припадника органа безбедности су повезани и јединствени.