Централна клиничка болница „Светитељ Алексије, митрополит московски“ је највећа медицинска установа Руске Православне Цркве. Основана је пре 120 година као мали дом здравља са старачким домом, а данас представља вишенаменски медицински центар у којем се традиционално води брига о неизлечивим болесницима. За последњих неколико година болница је постала изузетно значајна за друштво и Цркву: у време пандемије вируса корона њени лекари су непрекидно радили у „црвеној зони“, а сада редовно пружају помоћ настрадалима у Донбасу. О прошлости и садашњости црквене клинике, о њеној мисији и служењу за „Журнал Московске патријаршије“ је говорио Алексеј Заров, главни лекар и директор болнице „Светитељ Алексије“ (бр. 7, 2023).
Није црквена само по имену
— У децембру 2023. године навршава се 120 година постојања болнице „Светитељ Алексије“. У којим околностима и ко ју је основао? Како је радила за време Совјетског Савеза?
— Болница „Светитељ Алексије“ је отворена 1903. године. Медицински комплекс је саграђен од средстава доброчинитеља који су тестаментом оставили 1.300.000 рубаља за уређење болнице и старачког дома. Недавно смо на фасади болнице истакли историјски натпис о доприносу трговаца Медведникова.
Дана 30. децембра 1903. године освештани су болнички корпус који је могао да прими 150 неизлечивих болесника и старачки дом за 60 људи, који је био намењен људима хришћанске вероисповести без разлике у звању, полу и узрасту. Болнички комплекс је такође обухватао зграду за живот запослених, економске објекте, капелу и два храма: у част Козељшчанске иконе Мајке Божије и Тихвинске иконе Мајке Божије. Сви пацијенти су три пута дневно добијали храну, извођени су у шетњу у башту или у храм, а ако болесници нису могли сами да се крећу, дадиље су доносиле храну у болничку собу. Болници су добијали прибор за јело и хигијену. Два пута дневно у храму су се обављале кратке службе. За време Првог светског рата овамо су на лечење довожени рањени војници и официри.
Савремени термин „палијатив“ се недавно појавио у Русији и тек од 2011. године се помиње у федералном закону. Имао сам прилике да чујем да смо овај облик помоћи преузели из иностранства. Међутим, историја наше болнице потврђује да је у Русији још у XIX веку постојала сопствена методика за негу неизлечивих болесника.
За време постојања Совјетског Савеза болница је наставила са радом и претворила се у базу Другог медицинског инстиута (данас је то Руски национални истраживачки медицински институт „Н. И. Пирогов“). Медведникова установа је 1924. године добила назив Пета совјетска клиничка болница. Овде су радили познати професори-хирурзи и интернисти светског рнга. У годинама Другог светског рата на бази лекарске установе смештена је војна болница за евакуацију бр. 5018. Касније је медицински комплекс променио назив и постао Пета градска болница. Храмови нису срушени, али су стајали без крстова. У једном је била смештена лабораторија за анализу биолошких материјала.
— Обнова православне болнице почела је 1992. године. Како се одвијала?
— Болница је 1992. године предата Руској Православној Цркви по заједничкој одлуци градоначелника Москве Ј. М. Лушкова и патријарха Алексија II. Поглавар је благословио да буде под покровитељством светитеља Алексија митрополита московског. Тако је Пета гадска клиничка болница претворена у Централну клиничку болницу „Светитељ Алексије митрополит московски“ Московске патријаршије Руске Православне Цркве.
После предаје Цркви држава је престала да финансира болницу. У то време још увек није радио систем обавезног медицинског осигурања и било је много сложених момената. Болница је тек 2005. године поново почела да прима финансијску помоћ од државе. Од 2005. Године заменик председника попечитељског савета болнице „Светитељ Алексије“ је верејски епископ Пантелејмон, председник Синодског одељења за црквени добротворни рад и социјално служење. Овде, у близини, преко пута, налази се школа милосрдних сестара „Свети Димитрије“ где је он био духовник и зато су са њим у болницу дошле његове студенткиње и други људи који имају везе са медицином. Управо од тог тренутка болница је постала црквена не само по називу, већ и по унутрашњем стању.
— Како сте се ви обрели у болници „Светитељ Алексије“? Како успевате да комбинујете лекарски посао и административне обавезе?
— Већ сам познавао владику Пантелејмона, зато што сам раније радио у Првој градској болници као медицински техничар. То је државна болница, али пошто се тамо налазио храм благоверног царевића Димитрија Угличког који је имао врло активног старешину као што је био владика, чини ми се да је школа „Свети Димитрије“ у том тренутку била више црквена од наше. Сећам се да још 1990-их година пролазећи тролејбусом поред болнице „Светитељ Алексије“ чак нисам знао да има везе са Московском патријаршијом. А у Првој градској је у то време практично почело да ради одељење за реанимацију где су радиле само православне медицинске сестре. Управо у студентским годинама сам се упознао са владиком Пантелејмоном.
До 2009. године сам већ постао трауматолог-ортопед, радно искуство сам стекао у 123. болници при Федералној медицинско-биолошкој агенцији. Владика ме је позвао у болницу „Светитељ Алексије“ да оснујем трауматолошко-ортопедску службу и ја сам први као лекар са таквом специјалношћу дошао у стационарну болницу да радим. Организовао сам рад операционе сале како бих обављао операције те врсте. Временом се овде окупила читава екипа одличних стручњака. Сад ми се чини да се трауматско одељење у болници „Светитељ Алексије“ сматра једним од најбољих у Москви. Од 2016. године обављам административни рад на дужности главног лекара, али понекад се бавим и практичним радом. Дешава се да ме колеге моле да учествујем у операцији. Бавим се ендопротезирањем зглобова. Лично учествовање човеку помаже да боље схвати све унутрашње процесе и да запази слабе тачке. Кад се човек сам нађе у операционој сали схвата како колектив живи и дише.
— Која одељења болница има данас? За шта су лекари специјализовани?
— Моје колеге се припремају да обављају рендгенскохируршке операције, односно интервенције на крвним судовима помоћу ангиографије. Планирамо да у најскорије време отворимо кардиолошко одељење које нам је недостајало и које ће радити као добра веза се рендгенском хирургијом, тако да ћемо моћи да спасавамо људе од инфаркта миокарда. Болница има одличну дијагностичку опрему – на пример, имамо четири апарата за томографију – два компјутерска и два за магнентну резонанцу. Развијају се најразличитији правци: урологија, офталмологија и гинекологија, као и онкологија и хемотерапија. Болница је 2016. године обновила своју историјску мисију – почела је да пружа помоћ неизлечивим пацијентима. Организовано је велико палијативно одељење за 70 људи. Оно се делимично финансира из федералног буџета, за разлику од московских хосписа којима субсидије дају искључиво региони. Захваљујући обједињеном финансирању из федералног и московског буџета можемо да помажемо пацијентима независно од њиховог места боравишта.
Обнова палијативног одељења нас је на известан начин вратила изворима. Палијатив је првобитна мисија болнице, јер је она по замисли доброчинитеља основана за неизлечиве пацијенте. И сами смо се променили: за све чланове Цркве – свештенике, парохијане, лекаре и медицинске сестре веома је важна помоћ која се пружа неизлечивим болесницима. Зато сам захвалан Богу што сам постао сведок и учесник у развоју палијативне службе.
Потреба да се помаже
— При болници је отворен и ради школски центар. Ко га похађа? Како се појавио?
— У јануару 2017. године после отварања палијативног одељења код нас је за Божић дошао Његова светост патријарх Кирил. Обишао је болницу, поздравио је пацијенте и персонал. Кад је дошао у Тихвински храм и обратио се медицинарима и гостима са солеје, свјатејши владика нам је неочекивано дао благослов за то да болница постане центар за обуку стручњака за палијативну помоћ. Занимљиво је што је Његова светост који је код нас провео само нешто више од пола сата увидео важан перспективни вектор развоја. Испоставило се да је то управо оно што је људима данас изузетно потребно. Ми смо 2019. године организовали школски центар за медицинске сестре за негу болесника, између осталог, за пружање палијативне помоћи. За њега нису потребне велике просторије, а финансирање заузима малу ставку у нашем буџету, али центар има важан просветитељски значај у размерама наше земље. Тренутно смо организовали већ 95 теренских курсева у целој Русији: за државне болнице, сестринства и медицинаре на новим територијама (14 од 95 курсева је одржано у Донбасу). За време постојања центра обуку је похађало преко ти хиљаде људи, од тога више од две хиљаде у Москви. Надам се да ће се, између осталог, и захваљујући нашим напорима, људи у све већој мери бавити бесплатно и квалитетно пружати ову врсту помоћи. Данас се у многим епархијема говори о томе да се запажа велика потреба православаца да се обједињују у сестринства. Ово има смисла само у случају да се људи уједињују око реалне ствари, на пример, помоћи болеснику, што захтева одређена умећа. Први правац делатности нашег школског центра је пружање помоћи државним установама у регионима. Људи нас често моле да дођемо и да обучимо људе који ће неговати болеснике. Омогућавамо стручно усавршавање лицима која већ раде у медицинским установама. Обучавамо све оне који то желе. Након обуке слушаоци полазници добијају диплому по државном обрасцу о додатном стручном осигурању. Струка је – млађи медицински техничар за негу.
И тада наши свршени полазници схватају да поседују умећа и знања и удружују се како би помагали другима. Епархијама саветујемо да помажу људима да се после школовања уједине у сестринства или у патронажне службе како би помагали у локалним болницама. У свакој од њих постоје одељења где је људима потребна нега, где помоћ очекују тешки, непокретни болесници. На многим местима, чак и у престоници, а тим пре у регионима, нема довољно медицинског персонала. Лекарске установе радо прихватају сестре-помоћнике које бесплатно и стручно негују пацијенте, болесницима постаје лакше, а добровољцима је добро зато што њихова служба стиче смисао.
Недавно смо учествовали у обнови традиције болничког добровољачког покрета у Јарослављу, једном од највећих градова у Русији. Одржали смо два курса за обуку млађих медицинских техничара за негу болесника. По благослову митрополита јарославског и ростовског Вадима изабран је духовник сестринства. За базу је одређена клиничка болница „Н. А. Семашко“ у којој постоји палијативно одељење – и сестре су тамо почеле да раде. Ове године је на бази наше болнице отворена катедра за палијативну медицинску помоћ Јарославског медицинског државног универзитета.
Наш школски центар је временом проширио своју делатност. Пандемија вируса корона је изазвала велику потребу за ангажовањем волонтера у болницама, јер клинике нису имале довољно персонала. Тада смо почели да обучавам оне који су хтели да иду у „црвену зону“ и успели смо да припремимо 700 добровољаца; они су по договору дежурали у московским болницама. У то време је то представљало озбиљну помоћ медицинарима.
— Да ли само жене могу постати чланови сестринства?
— Не, једноставно се удружење традиционално тако назива. У Москви имамо много добровољаца-мушкараца, млађих медицинских техничара. А у Донбасу се сада скоро сви мушкарци боре и зато су тамо углавном сестре. Обично долазе људи средњих година. Често имају завршен факултет, па чак и по два. Долазе зато што осећају потребу да помажу. Ми смо лекари по струци, а они долазе по зову душе.
Савремена клиника, отворена за све
— Болница „Светитељ Алексије“ је православна и црквена. По чему се разликује од световних лекарских установа?
— Болницом руководи попечитељски савет на чијем челу се налази Његова светост патријарх Кирил. Оснивач болнице је Руска Православна Црква. Имамо два храма: у част Тихвинске иконе Мајке Божије и светитеља Алексија, митрополита московског. Такође имамо капелу у част Козељшчанске иконе Богородице. Болница је отворена за све, радимо бесплатно. Људи долазе на лечење из свих региона Русије, па чак и из иностранства. Међутим, ми пре свега пружамо помоћ свештеницима, монасима и члановима породице клира. Историја је показала да је таква болница веома потребна Цркви. Свештенослужитељи се овде осећају као код куће. Болничка територија по свом изгледу подсећа на манастир: налази се иза високе ограде. Архитектура је лепа, простором доминирају храмови. Болнички комплекс изгледа хармонично. Тренутно трећину пацијената који се налазе у стационару чине људи Цркве и њихови ближњи. Не постоји друга таква болница. Осим тога, код нас је више него било где развијено црквено болничко служење и духовна брига о пацијентима. Наравно, обележавамо црквене празнике и држимо постове. Наша клиника је „главни штаб“ Болничке комисије Московске епархије.
— Раније сте радили у световним болницама. Да ли осећате разлику у атмосфери?
— Ми покушавамо да се побринемо да свима буде пријатно. Ја ретко одлазим на друга места, али људи који долазе овамо кажу да је код нас „све другачије“. Стално имам прилике да чујем од пацијената да овде осећају „заборављену“ атмосферу.
— По ком принципу примате лекаре на посао? Да ли је важно да лекар буде православац?
— Пре свега на посао примамо висококвалификоване стручњаке, праве познаваоце свог посла, лекаре захваљујући којима болница може да постане боља и да ефикасније пружа медицинску помоћ или да развија нове правце. Осим тога, с моје тачке гледишта у нашем колективу могу да раде само људи који поред тога поседују одређене људске квалитете. Други код нас једноставно не опстају. Никога не терамо, али неки људи осећају да им овде није место и одлазе. Нема сумње, врло нам је драго кад код нас дође не само прави зналац свог посла, већ и уцрквљен човек. То нам је веома важно.
— Како се лекари болнице „Светитељ Алексије“ стручно усавршавају?
— Иако наша територија наизглед подсећа на манастир и веома волимо свој историјски назив „богодељна“ болница „Светитељ Алексеј“ је савремена вишенаменска клиника која је опремљена најсавременијом опремом. Имамо све што је потребно за квалитетну дијагностику: томографе, апарат за ултразвук високе категорије, модерну лабораторију, одлично опремљену реанимацију, шест операционих сала и много тога другог. Подстичемо учествовање наших сарадника у конференцијама и семинарима и подржавамо жељу за објављивањем радова. Сваки лекар добија три плаћена дана годишње како би обавезно присуствовао манифестацијама научне заједнице.
— Данас болница „Светитељ Алексије“ има већ три филијале: у Шуји, Жуковском и Переслављу-Залеском. Реците нам нешто о њима – како и зашто су отворене?
— Иако је филијала у Переслављу-Залеском трећа по реду, она је за нас најважнија, зато што је то место где је пре револуције шест година на дужности главног лекара радио Лука (Војно-Јасенецки). У његово време су саграђена три објекта у којима је оперисао. То је наша прва филијала која ће бити болница у правом смислу. Предато нам је шест објеката који неколико година нису коришћени. Сад завршавамо поправке, купили смо опрему. Надамо се, и у томе нам је помогао Његова светост патријарх Кирил, да ћемо ове године отворити први објекат, модеран центар за дијагностику зрачењем с апаратима за томографију. Тако ће се у Переслављу Залеском појавити прва болница на овом нивоу. Такође планирамо да отворимо полипрофилни хируршки корпус у којем ће радити, како локални лекари, тако и наши стручњаци који ће повремено долазити. У Друге две филијале, у Шуји и Жуковсокм раде палијативна одељења. Пре пет година смо добили мале субсидије од Федерације од којих смо отворили прво палијативно одељење и школски центар о којем сам већ говорио. Данас још три епархије активно обављају припремне радове за отварање филијала болнице „Светитељ Алексије“. Ради се о томе што је Црква пре револуције поседовала некретнине у којима су се налазиле духовне школе, старачки домови и различите установе. Данас, по федералном закону, Црква има приоритетно право на повраћај некретнина које су бољшевици одузели. Многе зграде већ припадају законитом власнику, али објекат не може да буде празан, треба га попунити, мора да ради. На пример, за шта се може опремити зграда старачког дома осим за то? Једно од решења је да се у празном објекту смести филијала болнице „Светиељ Алескије“, палијативна служба, Помоћ неизлечиво болесним пацијентима је жива идеја која је потребна и пацијентима, и њиховим ближњима, и свештеницима, и милосрдним сестрама. Овде је могућ такав модел сарадње. Држава је преузела на себе обавезу да у случају потреба пружа палијативну помоћ свима онима којима је потребна. Држављанима Руске Федерације се ова помоћ пружа бесплатно, дакле, за то се издвајају средства у сваком субјекту Федерације. Уколико постоји објекат епархија га предаје болници на бесплатну употребу. Ми га сами поправљамо или сами или заједно са епархијом, са добротворима. Затим отварамо филијалу, смештамо у њу палијативно одељење и добијамо државни задатак за пружање помоћи неизлечивим пацијентима за које се издвајају државне субсидије.
— Ко може да се обрати болници „Светитеља Алексија“ за помоћ?
— Наша болница је отворена за све. Нема ограничења по критеријумима националности и социјалног статуса пцијената. Болница ради у систему обавезног медицинског осигурања, односно, сваки држављанин Русије који има полису, може овде да добије медицинску помоћ. Али ми помажемо и становницима суседних земаља који код нас долазе без полисе. Наше правило је да никога не одбијамо. Јер ово није смо болница: многи људи који долазе овамо често се по први пут срећу с Богом. Још увек не можемо све свештенике и монахе да сместимо у засебне болничке собе, и зато се обични људи налазе с њима, слушају Јеванђеље, постављају питања. Имамо и своју мисионарску службу. Палијативни пацијенти су посебна прича, њихов земаљски пут се често завршава у болничкој соби и овде црквена болница обавља мисионарску функцију, помажући им да сретну Бога. Овде по први пут могу да се исповеде и да се причесте.
Међу првима смо почели да помажемо
— Откако је почела специјална војна операције ви пружате помоћ људима који се налазе у зони борбених дејстава. Како је организована медицинска помоћ настрадалима?
— У зони СВО смо се први пут нашли у зиму 2022. године. Ја сам пратио епископа Пантелејмона. Ујутру 24. фебруара пробудио сам се у Доњецку. Вероватно смо зато међу правима почели да помажемо, једноставно сам се ја тамо обрео пре других. Рад болнице у овом правцу је свестран и има много праваца. Свакога дана према зони сукоба из болнице креће возило које има неки задатак. Пре свега треба рећи нешто о добровољцима-медицинарима. Помоћ млађих медицинских сестара је организована у виду непрекидних смена у три града: Маријупољу, Горловки и Луганску. Притом су сестре радиле и у другим градовима: Новоазовску, Ростову, Доњецку, Севернодоњецку и Анрациту. Лекари се такође налазе у зони конфликта. Добровољци-медицинари из наше болнице тамо одлазе три пута недељно: једно возило креће понедељком, а два четвртком. Не иду само наши лекари, већ и специјалисти из других клиника који желе да помогну болесницима и рањеницима у зони борбених дејстава. Сад се у Маријупољу и Луганску налазе наши мобилни комплекси који су опремљени дијагностичком опремом. Лекари у њима врше пријем, мештани могу бесплетно да се прегледају, да добију социјалну помоћ (ту су и перионица, просторија са тушевима, огрев и др.). Други правац делатности од посебног значаја представља рад нашег школског центра. Још у мају 2022. године смо организовали прве курсеве медицинских сестара за негу рањеника. За годину дана је обучено 900 медицинских сестара за војне болнице у Москви, Подмосковљу и Ростову на Дону. Многе од њих као добровољци одлазе с нама у Донбас. Цео рад се обавља од добротворних средстава. Дакле, почели смо од обуке у палијативу, затим смо их упознали са спецификом рада у ковид-болница, а сад су сестре усвојиле специфику помоћи пострадалима у борбеним дејствима. За добровољце из Украјине смо одржали 14 курсева у Маријупољу, Горловки, Доњецку, Макејевки, Луганску, Антрациту и Балаклеји. На пример, при Првој болници у Луганску отворили смо школски разред (мини-филијалу нашег школског центра) и од главног лекара једне од локалних болница смо добили молбу да обучимо 450 људи. После обуке добровољци ће моћи да помажу у војним и обичним болницама у Донбасу у којима је помоћ преко потребна.
Било би изванредно кад би се у медицинске установе у ДНР и ЛНР вратиле позиције млађих сестара за негу. Оне се у стручног погледу могу обучити прилично брзо. И ми смо спремни да то радимо. Тако би се могао решити троструки задатак; помоћи рањеницима, довести људе у здравствени систем Донбаса и смањити напетост због незапослености. Наравно, одлука о издвајању сталног финансирања за плате млађих медицинских сестара за негу може бити донета само на државном нивоу.
— Каквим се још радом болница бави у Донбасу?
— Постоји још један, трећи правац нашег рада – евакуација пацијената са нових територија ради лечења у Москви. У том циљу у зону специјалне операције редовно, једном недељно, одлазе возила хитне помоћи. Већ је евакусиано преко двеста људи. Четврти правац представља хуманитарна помоћ медицинским организацијама Донбаса. Ми као професионалци схватамо потребе наших колега из Маријупоља, Горловке и Луганска и трудимо се да им помогнемо у оквиру постојећих могућности. Недавно им је предата опрема коју смо успели да купимо захваљујући прилозима целе Цркве по благослову Његове светости патријарха Кирила.
— Које је најмање очекивано откриће до којег сте дошли у зони специјалне операције?
— Од многих људи који су тамо искусили патњу и невољу имао сам прилике да чујем да су у тренуцима који су можда били најтежи, имали изузетно снажан осећај блискости Бога и међусобног јединства. Исто тако и наши добровољци осећају Божију помоћ кад раде нешто за друге, чак и ако је то тежак и напоран туд. Са радошћу иду да помажу људима којима је помоћ потребна. Владика Пантелејмон често каже да дајући човек постаје богатији, али сам у личном искуству то доживео тек сад.