У име Оца, и Сина и Светога Духа!
Данас славимо спомен на апостола Јакова Алфејевог и оце VII васељенског сабора. То су били свети људи који су се побринули за чистоту наше вере и који су решавали различита догматска питања која ми често не разумемо, али су она, наравно, веома важна за нас и нашу Цркву.
Међутим, желео бих да скренем пажњу на то да ће све догме и црквена учења која добро схватамо и знамо напамет, чији смисао разумемо и које смо научили да објашњавамо и да на неки начин формулишемо исправним речима, постати апсолутно бесмислени уколико наш живот притом буде лишен делатне љубави, ако буде лишен онога што су увек тежили да покажу и да стекну прави хришћани, почевши од светих апостола. Они су чинили дела љубави, при чему су непрестано сами радили. И апостол Павле данас говори управо о томе: „До овога часа подносимо и глад и жеђ и голотињу и ударце, и потуцамо се, и трудимо се радећи својим рукама. Кад нас грде, благосиљамо; кад нас гоне, трпимо; кад хуле на нас, молимо“ (1 Кор. 4: 11-13) – управо тако треба да се понаша прави хришћанин. И ако нисмо способни да то чинимо, никакво познавање догми неће помоћи ни нама, ни Цркви. Хришћанство у целом свету се гаси вероватно зато што овај осећај слаби у хришћанима. Хришћански народи достигавши своје материјално благостање заборављају на Бога, заборављају на ове речи апостола Павла и други, нехришћански народи нам се смеју. И не само да нам се подсмевају, већ често показују пример поштовања ових апостолских речи, барем оног дела у којем се говори „трудимо се радећи својим рукама“.
Данас врло много ствари називамо радом и говоримо: „Радимо,“ – али то у ствари није рад, већ је често нека превара и умеће како да извучемо корист из сваке ситуације. Томе су посвећене читаве професие и смерови на факултетима на које шаљемо своју децу.
У данашњем Јеванђељу смо чули како је Господ васкрсао сина-јединца наинске удовице. И у овој причи пре свега обраћамо пажњу на Христову величину, видимо да је Он истинити Бог, да је Чудотворац, да је у стању да чини таква дела исцљења. Међутим, данас бих желео да скренем пажњу на несрећу, на мајчинску несрећу ове удовице. Сад ове туге има напретек, и она се умножава и биће је све више. На хиљаде људи гине, многи постају инвалиди, млади људи који су сањали о томе како ће живети и шта ће радити у свом животу – најбољи људи једноставно гину или постају инвалиди. Или жене, које су управо стекле своју женску и мајчинску срећу одједном постају удовице. И то се више никако не може променити. То је већ заувек. Цео њихов живот ће протицати другачије. Неће бити онакав какав је био пре губитка блиског човека или пре тренутка кад је близак човек изгубио здравље, руке, ноге, вид и радну способност. И ове несреће има врло много, али људска природа је, нажалост таква – и то видимо сами по себи – да смо у стању да се навикнемо и на тугу, и на рат, и на туђу патњу. Навикавамо се на то: прво нас ужасава недељу дана, две недеље, месец дана, пола године, чак почињемо да предузимамо нешто како бисмо помогли људима који пате, а затим се навикавамо и на то. Уопште, људи се сада врло брзо навикавају на страхоте и патње и чини се да ћемо, ако нуклеарна бомба експлодира у близини Москве за две недеље организовати некакву маратонску трку и да ћемо потпуно заборавити на то.
Заиста, колико је патње унаоколо, а ми као да све прелиставамо на екрану свог телефона. И то је веома страшно стање кад губимо саосећање за невољу другог човека. Тако губимо могућност спасења и преображаја наше душе и нашег живота коју нам Господ даје. И сад нам кроз ове патње и муке пружа такву могућност. Многи свештеници који обилазе болнице и ратишта кажу да је то право ходочашће. Осећају да их испуњава посебан дух, зато што Христос није у неким раскошним палатама и удобним местима која тражимо за себе. Христос је тамо где је људска невоља, где је патња. Он је у тамници, у болницама, у војним болницама, тамо где је сад прљаво, тамо где нико не жели да иде и где недостају људи за хришћанску службу. Међутим, ми имамо изванредан пример наших светих владара, покровитеља наше државе и нашег народа. Верујемо у своје свете заступнике и молитвенике који нас воле и овако грешне, сећају нас се и моле се за нас. А што је главно, они нам након многих година, кроз деценије и векове показују диван пример правог хришћанског живота. И то су царски страстотрпци или мученици, како их називају људи у другим Црквама.
За време Првог светског рата царица Александра Фјодоровна и велике кнегиње су све своје време посвећивале служењу рањеницима. Организовале су војне болнице и читаве санитарне возове, али што је главно – и саме су стално радиле, радиле су својим рукама, прале су ране, учествовале су у превијању, а кад нису могле то да чине даровале су љубав овим несрећним страдалницима, херојима, како су их звале, и радовале су се што могу то да чине. Царица Александра је писала цару Николају: „...Колико је несреће унаоколо! Хвала Богу за то што можемо да донесемо бар мало олакшање паћеницима и што можемо да им пружимо осећање домаће атмосфере у њиховој усамљености. Колико желим да пружим топлину овом јунацима и да их подржим, да им заменим ближње који нису у прилици да буду поред њих!“
Ето какву радост су осећале царица и њене кћерке кад су имале прилику да послуже ближњима. И свако од нас има овакву прилику. Сад нам се указује, само треба мало да се потрудимо, да проучимо ово питање, да нешто научимо, да похађамо понеки курс, да сазнамо где живе ове удовице и мајке чији су мужеви и синови погинули, да се распитамо где живе стари родитељи који су остали без својих хранитеља и где су храбри војници којима је потребна наша топлина.
Наш намесник, драги игуман, отац Јован, подстицан љубављу према нашим парохијанима, благословио организацију изванредне изложбе на Рождественском булевару и ви данас и у наредне три недеље можете да је посетите и да доведете свое познанике и пријатеље. Тамо су прикупљене историјске фотографије посвећене томе како су велике кнегиње и царица радиле у војним болницама, како су се трудиле и како је уопште царска породица учествовала у делима милосрђа: и сам цар, и царевић Алексеј и млађе принцезе. О томе говори изложба која је непрестано отворена, 24 часа дневно, и потпуно бесплатна.
Надамо се да ће ликови које ћете тамо видети огрејати ваша срца и душе и променити наш живот. То је дивна ризница и историја наше Цркве, а што је главно – историја спасења руског народа. На њихов подвиг се могу применити и ове речи: радимо својим рукама, проклињу нас, а ми се молимо, хуле нас, а ми благодаримо. И заиста, практично сто година је хуљено и вређано сећање на царску породицу, на ове свете људе. И наша дужност пред њима и пред нашом децом је да вратимо њихове ликове у наш живот, чему и служи ова дивна експозиција на коју све вас позивамо. Нека ова изложба постане истинска лекција милосрђа, љубави и самилости. И надамо се да ће Господ погледати и нас, лење, зле и заборавне и да ће променити наш живот, да ће и нас примити у Царство Небеско. Амин.