Почетком новембра 2023. године разговарао сам са старешином храма преподобног Јована Лествичника у Кејптауну – оцем Николајем Естерхејзеном који ми је испричао нешто о тешкоћама и особеностима мисије РПЦ у Африци.
Парохијани храма преподобног Јована Лествичника у храму преподобне Марије Египћанке (ЈАР) Фото: exarchate-africa.ru
„Желимо да припадамо канонској Цркви“
– Да ли бисте могли да нам кажете нешто о предисторији? Како вам је било да служите под јурисдикцијом Александријске патријаршије и шта вас је подстакло да пређете у Московску?
– Овде сам рођен. Тата ми је Холанђанин, а мама ми је Енглескиња. Моја жена је Рускиња. У православље сам прешао из протестантизма. Студирао сам на Православном универзитету друштвених наука „Свети Тихон“ у Руској Православној Цркви. Истина, пре тога сам студирао, али нисам завршио студије у Заграничној Руској Православној Цркви. Још раније сам студирао сликарство на Сликарској академији у Санкт Петербургу. Служио сам са Грцима у храму Александријске патријаршије – то је био једини православни храм у Кејптауну. Почео сам као црквењак, а касније сам постао ђакон и свештеник.
Наравно, то је православна црква, али дух у њој није баш мисионарски и увек ми је било помало тужно то што храм није отворен за све. Свештеници и јерарси Цркве су често имали националистичка интересовања и нису испољавали велику пастирску бригу о парохијанима који нису Грци. Долазили су људи који су хтели да постану православци, а Грци нису знали шта да раде с њима. Многи су се жалили на то, посебно у Танзанији, Кенији и Замбији. Са Александријом смо изгубили сваку могућност да започнемо мисију онако као што то сад раде Руси.
Кад је Александријска Црква почела да подржава расколнике у Украјини ми смо дошли до закључка да је то погрешно и да желимо да будемо у канонској Православној Цркви. Људи који у православље прелазе из католицизма или протестантизма очекују управо то. Они не желе да доспеју у расколничку цркву. Зато нам је било лако да се одлучимо о одмах је цела заједница прешла у РПЦ.
Свештеник Николај Естерхејзен
– Ко чини окосницу парохије и на којим језицима се служи?
Наша црква је мисионарска, има много неофита
– Често су храмови РПЦ у иностранству пре свега посвећени руској дијаспори. Међутим, ми се помало разликујемо – наша црква је мисионарска, има много неофита. Око 60% парохије чине мештани и има само 40% Руса. Многи Руси долазе и живе у Кејптауну, код нас их има осам хиљада, али у цркву редовно долази њих тридесетак, у приницпу, исти процената као и у Русији.
Служимо на енглеском и на црквенословенском, али се трудимо да додајемо и друге језике – коса и африканс како би свако могао да чује матерњи језик на служби и да осети да је православље и за њих и да не морају обавезно постати Руси да би били православци.
Притом скоро сви наши људи воле имена руских светаца и бирају их кад се крсте у православље. Истина, има и изузетака, на пример, један наш парохијанин белац је узео име у част црнца, светог Мојсија Мурина, зато што је он свет, а боја коже није битна.
Парохија је специфична по интензивној катихизацији, пошто људи долазе из протестантизма и католицизма и желе да знају више о православљу.
Мисија у Јужној Африци
Припрема за Успење Пресвете Богородице у храму преподобног Јована Лествичника у Кејптауну. Фото: exarchate-africa.ru
– Реците нам нешто о вашем мисионарском раду. Које су особености мисије у Африци?
– Наш првенствени задатак је да створимо храм, заједницу. Не обилазимо Кејптаун с плакатима „Православље је најбоља вера!“ Почетак наше мисије је сопствени хришћански живот. Обавезно мора да постоји међусобна љубав и страхопоштовање на службама. И треба да проповедамо апостолску хришћанску веру кроз своје литургијско предање и Тајне Цркве.
Људи осећају да у њиховој хришћанској секти нешто недостаје, проучавају историју Цркве и схватају да је православље истинска вера. Долазе и ми морамо наћи место за њих. Наравно, има и неспоразума. Рецимо, много се плаше икона, јер их у протестантизму нема. Морамо да им објашњавамо да је управо то древна хришћанска традиција.
Фото: exarchate-africa.ru
Егзархат у Африци постоји само две године, али има већ много храмова и свештеника који су прешли у РПЦ. Мисија се одвија много живље и брже него што је то било код Грка за сто година. Заједница из Лимпопа (регион у ЈАР) која жели да пређе у православље нас је позвала да дођемо идућег месеца. Обавићемо катихизацију. Тамо се налази бивши пастор који жели да постане православац. Спреман је да окупи људе на заједничку молитву.
Сваког четвртка се код нас одвија онлајн-катихизација за људе из целе ЈАР
Сваког четвртка увече код нас се одвија онлајн-катизизација за људе из целе ЈАР. Ту су и православци, и протестанти, у принципу, сви људи које то занима.
– Да ли осим богослужења и катизизације имате и неке друге активности?
– Једном месечно, после службе, часа веронауке и чаја идемо на излет у планине. Том приликом држимо разне часове и изговарамо молитве да се црквени живот не би одвијао само у храму. Сваке среде служимо акатист. За Божић планирамо вашар и концерт. На Богојављење ће се сви православци окупити на мору. У том погледу се придржавамо грчке и бугарске традиције – крст се баци што даље у море и парохијани треба да допливају до њега.
У новембру следеће године ћемо организовати дечји православни камп на око пет дана. Имамо двадесетак деце и омладине. Можда ће их доћи још око 30 из Јоханесбурга. То ће бити на фарми на око сат и по колима одавде. Тамо градимо мали храм у част Преображења Господњег. Неколико људи се припрема да се замонаши, између осталог, и Мојсије којег сам поменуо. Они ће отићи у Русију у манастир, а онда ће се, ако Бог да, вратити овамо. И овај храм је предвиђен управо за будући манастир.
Без купола
– Да поменемо и храм. Ваш храм се врло тешко може наћи ако се не зна где се тачно налази. Наизглед је то обичан кафић. Да ли овамо често доспевају случајни људи? Рецимо, просто туристи, Руси?
Скица храма
– Обратите пажњу на то да се кафић зове „The ladder“ („Лествица“). Да, случајни људи понекад сврате у кафић, виде да сам у подраснику, сазнају да се изнад њихове главе налази храм и веома се зачуде. Можда ће храм привлачити више људи кад саградимо златне куполе. Али знате, не желимо да људи храм доживљавају просто као културну знаменитост. Тражимо људе који желе да промене свој живот. Сад је једина православна црква у ЈАР која већ личи на руске храмове с куполама – храм преподобног Сергија Радоњешког у Јоханесбургу. Наравно, и ми планирамо да учинимо исто. Чак имамо и идејни пројекат.
Кафић „The ladder“ А засад хоћемо да поставимо мали мозаик, икону и мали крст изнад бочног улаза – да људи не залутају. Зато што сад нико не зна где је храм. Желимо да додамо афричке мотиве на фреске и у мозаик изнад улаза како би то била извесна алузија на то да се и пак налазимо у Африци. Не желимо да изгубимо ово место. Без обзира што је мало ипак је у центру града. Затворићемо кафић и претворићемо га у трпезарију, као у манастирима. Али то тек планирамо.
Сад нам је кафић од помоћи. Захваљујући њему у најмању руку не морам да узимам од парохијана новац за плату. Запослени свештеник је с једне стране добра ствар – исти сам као остали, имам исте проблме и разумем своје парохијане. С друге стране, парохијани трпе, зато што због посла у кафићу мање времена могу да издвојим за мисионарска путовања, припрему за катихизацију и разговоре с њима.
Од чега храм живи
Богослужење у храму преподобног Јована Лествичника у Кејптауну. Фото: Патријаршијски егзархат Африке
– Од чега храм живи? Шта недостаје? У Русији куповина богослужбених предмета није проблем, а овде?
– Добронамерници из Русије и Украјине доносе потребне ствари: тамјан, свећњаке и друго. Ценимо све што имамо, зато што нам је тешко да набављамо ствари. Бивши егзарх владика Леонид нам је поклонио све што је потребно за евхаристију: дискос, путир, лжицу и крст за престо. То нам је помогло да започнемо мисију.
У принципу, егзархат помаже свештеницима у целој Африци тако што издваја мале стипендије. Ми тај новац користимо за потребе храма. Осим тога, сви парохијани се труде да дају парохији бар неки прилог. Од тог новца градимо храм на фарми и наручујемо иконе.
Имамо врло талентованог иконописца Ксенију која добровољно слика иконе, зато што је превише скупо да их доносимо из Русије. Она је Рускиња из Звенигорода. Овде живи већ 10 година. Насликала је многе иконе у храму. Међутим, углавном их поклањају људи који овде живе. Сами смо подигли иконостас.
Налоње сам такође сам направио. Мало су криви, али функционишу. Свеће добијамо као прилог. Људи много тога доносе из Украјине, али намеравамо да их сами правимо у манастиру. Шта нам недостаје? Богослужбене књиге на енглеском и одежде за црквењаке, стихари. Квадратни свећњак за покој душе, заборавио сам како се зове на руском. И наравно, златне куполе (смеје се). Уосталом, то није хитно.
Информативно:
Синод Руске Православне Цркве је основао Патријаршијски егзархат у Африци 29. децембра 2021. године како би пружио канонску заштиту православним свештнослужитељима који нису подржали легитимизацију црквеног раскола у Украјини. У РПЦ су тада прешла 102 клирика Александријске патријаршије из осам афричких земаља. По најновијим подацима, у саставу егзархата већ има више од 200 заједница у 25 земаља. Оне су обједињене у две епархије: Северноафричку и Јужноафричку. Процењује се да на континенту има 2 милиона православних верника и овај број наставља да расте.