Служење свештеника Сергија Маркова је већ десет година повезано са вођењем духовне бриге о војницима: он је 2013. године постао помоћник командира за рад са верујућим војницима једне од војних јединица. Сад се налази на челу одељења Смоленске епархије за сарадњу са Оружаним снагама. Шта значи статус војног свештеника и које додатне обавезе су се појавиле са почетком СВО? Како успева да помогне борцима да изађу на крај са искушњима која прате војничку службу? На колико службених путовања је свштенослужитељ ишао у зону борбених дејстава? Такође, какав траг на људе оставља искуство у борбама и како се променио њихов однос према вери? О томе је било речи у овом интервјуу.
Добар дан, оче Сергије! Како је почела ваша служба у статусу војног свештеника?
– Као и све у нашем свештеничком животу – од благослова архипастира. Рукоположен сам 1998. године и служио сам у различитим градским парохијама.
Митрополит смоленски и дорогобушки Исидор је 2013. године потписао декрет и благословио ме је да обављам дужност помоћника командира за рад са верујућим војницима у смоленској војној јединици. За рад на дужности помоћника командира потребна је одлука министра одбране Русије. И моја молба је одобрена.
Служење у војној јединици је почело од изградње војног храма у име великомученика Георгија Победоносца који је владика Исидор освештао 2015. године. Командир ми је дао канцеларију за рад и приступио сам обављању својих дужности.
У чему се оне састоје?
– Говорећи званичним језиком, обавезе помоћника командира за рад се верујућим војницима се састоје у следећем: сваке недеље се обављају службе, обреди и активности везане за војну службу; свакодневни духовно-просветни рад; учествовање у моралном васпитавању војника и формирању код њих свесне мотивације за вршење војничке дужности у складу са војничком заклетвом на основу моралних вредности; проучавање конфесионалних карактристика људства и подстицање мира и слоге међу религијама, као и анализа верске ситуације у базама војске и њихов утицај на извршавање наменских задатака.
Свештеник прави план рада за студије и за школску годину – сагласност за њега даје заменик командира за војнополитички рад и одобрава га командир војне једнице. Сав посао се обавља у сарадњи са командирима јединица, војнополитичким одељењем, штабом и психолозима. Свештеник је увек на вези са својим војницима, независно од њихове верске припадности, у свако доба је спреман и дужан да им у свему помаже и да им пружа духовну подршку.
А од почетка СВО у моје обавезе спада и рад на пружању хуманитарне помоћи, укључујући организацију сарадње са верским и друштвеним организацијама – онима који могу да пруже помоћ колике то у њиховој моћи. Службена путовања су постала чешћа, посебно у јединице које обављају борбене задатке у зони специјалне војне операције.
Колико сте већ пута били на првој борбеној линији?
– У зони СВО – три пута. Путовања у позадинске делове се чак не сматрају службеним путовањима. Командир ми је дао задатак да сваки војник који обавља борбене задатке треба да има могућност да учествује у молитви, у Тајнама и у разговору са свештеником. Зато увек обилазим све јединице и све војнике, где год да се налазе.
Како успевате да помогнете борцима да излазе на крај са искушењима која прате вону службу?
– Не мислим да свештеник својим снагама може да изађе на крај са таквим искуством. То може само Господ. Задатак свештеника је да помогне човеку да се сретне с Богом. А затим Сам Христос већ помаже човеку да изађе на крај, ако Му овај отвори своје срце. Управо зато су главни задатак свештеника на фронту – молитва и Тајне. Обављање богослужења и разговора представљају подсећање сваког војника да у њему постоји лик Божији, да без обзира на сву суровост и крвопролиће у борбеним дејствима сачува у себи искру Божије благодати и човечност, и да се сећа свог узвишеног призвања да буде заштитник Отаџбине. Човека треба подсећати на то и треба му помагати да пронађе Бога на свом животном путу. Онда ће све бити добро.
Молимо вас да нам кажете нешто о духовној традицији која је посебно важна за војнике.
– Војници се сећају завета нашег великог војсковође Александра Васиљевича Суворова који је говорио: „Увек се моли Богу, Он дарује победу. Бог је наш генерал, Он нас води. Ништа немој чинити без молитве, ни сабљу без ње немој исукати, ни оружје немој пунити.“ Зато се војници труде да све то поштују.
Сваки подухват војника почиње од молитве. То су и почетак зимског и летњег периода обуке, заклетва и пут у зону борбених дејстава. Свечани молебан, благослов, кропљење светом водицом. У војсци нико никога не тера да се моли – војници то чине по зову срца.
Да ли се у целини променио однос војника према Богу, Цркви и молитви, према свештеницима?
– Сами људи су се много променили. Сви они које сам познавао пре СВО данас су потпуно другачији. Сад су то мудри људи, који су осмислили свој живот и његове вредности. Они већ другачије гледају на свет и цене обичне људске радости. Наравно, према Богу се односе са више трепета и дубље. Кад се човек стално суочава са смрћу, он одлично схвата вредност живота и колико Господ човеку помаже у овом животу.
На јачање вере војника утиче и однос самог свештника према испуњавању пастирског дуга.
Без личног примера и без дела проповед неће бити прихваћна. Сваки војник гледа како ће се свештеник понашати у овој или оној ситуацији. Ако се свештеникове речи подударају са делима војници иду за таквим пастиром. Сваки свештеник се труди да извршава наредбе командира и да буде са својом војом паством. Ако треба да иде на прву борбену линију, свештеник креће без размишљања. Тамо стално треба сведочити своју веру кроз дела и поступке. Наравно, то није једноставно, али је могуће уз Божију помоћ.
Ако се осврнете на прошлост и видите какви сте били у младости, које промене се данас могу видети у вашем односу према животу?
– Одрастао сам духовно и постао сам одговорнији. Схватам да ми је Господ преко благослова владике поверио духовну бригу о војницима и озбиљно се односим према служењу војног свештеника. Трудим се да их научим, упозорим и сачувам молитвом. Ако сам негде начинио пропуст и ако се војнику нешто деси због мог немара то ће бити изузетно тежак грех.
Човек не зна какав је док не доспе у ове или оне услове. И у условима борбених дејстава сам боље упознао себе и своје војнике. Господ дозвољава да стекнемо такво искуство како бисмо могли много тога поново да осмислимо у свом животу приносећи Му покајање.
Како се обнављате, где црпите снаге?
– Наравно, обнављање долази кроз молитву и богослужења. Кад човек на црквеној служби урања у молитву, заборавља на све. Само стоји и моли се, моли се, и као да се поново роди. Зато свим својим војницима саветујем: „Да ли ти је лоше? Прво иди и помоли се, па ће ти бити лакше. Господ ће ти помоћи.“ Молитва и општење са Творцем су оно што човека обнавља и доноси му олакшање. Управо Бог лечи Својом благодаћу, а не неко други.
Шта бисте пожелели људима који читају овај интервју?
– Да буду милосрдни и трпељиви. Сад је свима тешко, нема изузетака. Вероватно нам Господ оваква искушења шаље да бисмо поново осмислили свој живот, да бисмо принели Богу покајање и променили се изнутра, да бисмо постали чистији, бољи и савршнии. Крв се пролива кад у свету има много зла и равнодушности међу људима, кад умире љубав у срцима. У то време треба да чинимо што је могуће више добра својим ближњим, да будемо трпељивији једни према другима, да се помажемо и подржавамо. И кад се преобразимо изнутра преобразиће се и свет око нас.
Дајте савет како да човек не падне у очајање.
– Треба да има поверења у Бога и да иде за Њим. Зато треба да се моли и да у потпуности чини оно што зависи од њега. Остало ће Господ учинити.
Публикација са сајта Смоленске епархије