Протојереј Андреј Канев је старешина храма у име Владимирске иконе Мајке Божије на Семи Кључах, магистар филозофије. Он је 2013. године завршио Јекатеринбуршку богословску школу. Од априла 2014. године је свештеник Министарства одбране РФ на дужности помоћника начелника одељења за рад са верујућим војницима Централног војног округа. Од тада стално одлази на службена путовања у, како се раније говорило, жаришта на планети. Сада такво жариште представља некада братска земља и свештеник редовно одлази на линију борбеног додира. Намерно не користи реч „прва борбена линија“ – у ситуацији кад врло прецизно оружје погађа циљ на неколико десетина километара „прва борбена линија“ је постала прилично растегљив појам. А појам вере у Бога у ратним условима је и даље актуелан.
У чему је специфика свештеничке службе у условима СВО? Како позадина може да помогне фронту? Зашто се не може победити без молитве? О томе и о многим другим стварима говори се у интервјуу са протојерејем Андрејем Каневом.
— Оче, каква је специфика духовне борбе у војсци у условима СВО?
— Овде свештеник није центар свих црквених активности као у парохији. У армију је дошао да помогне и зато треба да зна своје место и да не омета борбену припрему за време паљбе или хитног пребазирања. На фронту све треба да се ради врло брзо. Овде нису умесне проповеди од сат и по времена. Зато треба говорити врло сажето, језгровито, што се каже, поштено. Јер што је ближа могућност да човек погине, све бива поштеније. Испољава се оно што се налази у човеку. Ако је подао, то у обичној цивилној атмосфери може да сакрије љубазношћу, културним понашањем и васпитањем, али под куршумима све тајно одмах постаје јавно.
Војна специфика свештеничке службе се састоји и у томе што обављање црквених тајни не личи на обављање тајни у парохији. У армији је све скраћено, тамо се узима само суштина, зато што нико неће чекати да сви из једне тачке пређу у другу. Нико не служи Литургију по потпуном чину. Војници с причешћују резервним Даровима за шта је потребно мало времена и кад има оних који желе да се причесте. На пример, уочи битке из које човек може и да се не врати и кад се посебно осећа страх од смрти. И нико неће окупљати људе да би свештеник сат и по времена служио литургију, посебно у близини линије борбеног додира.
Средства за гађање и извиђање су данас таква да ће противнички дронови одмах спазити гомилу и наравно, „опалиће“ по њој. Зато служимо у малим групама и више времена посвећујемо индивидуалном раду и војној специфици.
— Колико пута у просеку један војни свештеник одлази на арену војних дејстава?
— Бива различито. Ту статистика не функционише. Човек може да оде на десет путовања и сваки пут да остане недељу дана, а може и по једном у четири месеца, али тако да буде „опрљен“ да и за годину дана неће стећи толико утисака и искуства. Кад људи раде у рату, појмови као што су „ја сам урадио више, а ти мање“ се не могу примењивати. Ту је све специфично?
— Шта војни свештеници очекују од нас, од мирјана? Како мирјани могу да подрже војнике и да им помогну?
— У вашој близини се увек прикупаља хуманитарна помоћ, између осталог, и црквена. Можете да помогнете армији на сваки начин који вам је доступан. Данас су посебно потребна средства за куповину специфичних ствари као што су термовизори, резервни нишани, агрегати, дронови, брусилице – све оно што војне јединице не добијају по редовном списку. Али подједнако су важне и топле чарапе! И сад постоји врло велика потреба за маскирним мрежама.
— Овде је важно поверење – повратна веза...
— Помоћ конкретним лицима – управо тако и треба радити. Ми као цивили такође можемо да сакупљамо за војску бензинске тестере, агрегате, бургије за типловање и много тога другог што у сваком тренутку може бити потребно у ситуацији борбе. Наши преци су за време Другог светског рата сакупљали новац за тенкове, а нама је тешко да дамо паре за нишан за пушку!
— На који још начин позадина може да помогне фронту?
— Молитвом! То нису неке лепе речи, већ стварност. Писма и дечји цртежи представљају моралну подршку која је веома важна. Треба информационо да помажемо војницима и официрима на друштвеним мрежама. Позитивно расположење у друштву које се преноси путем носилаца информацијаа, писма и дечји цртежи су права ствар, јер пружају подршку војницима. Стављају их близу срца, у бункере. Носе играчкице као знак топлине која враћа човека у живот: које и зашто то ради.
Затим, потребна је мобилизација црквеног друштва. Наш митрополит је почетком године објавио да се сваке недеље служе молебани за војнике. Људи свесно и намерно остају после Литургије да се помоле. Прикупљамо цедуљице са именима и прилоге за родбину. И они су у рату у који су послали свог човека. Такође је важно пружати подршку породицама војника.
Важно је сачувати здрав разум, а то се тешко може учинити без молитве. Молитва не пружа подршку само ономе ко је на фронту, већ и тебе чува. Важно је да човек не подлегне информационој буци, провокацијама и распиривању панике који су непријатељско оружје. За то је довољно да прекине слање порука с молбом да се неко „препозна“ или да се помоли за оне који су „заробљени“.
Поставите себи елементарно питање: откуд некоме информације о томе ко је заробљен, а ко није? То је војна тајна. Зато је важно да човек не учествује у информационом рату, односно, да учествује с позитивне тачке гледишта. Треба да постоји трезвеност. И вера. Тако ћемо победити!
Подсетићемо да је 21. јула 2008. године, на дан иконе Мајке Божије „Казанска“ председник Русије Дмитриј Анатољевич Медведев донео одлуку да се у војсци РФ уведе дужност помоћника командира за рад с верујућим војницима. Данас у саставу Руске армије има 260 свештенослужитеља Руске Православне Цркве који већ 14 година служе у војсци. Они не носе еполете и нису професионални војници, али прате своје јединице и воде духовну бригу о њима. Између осталог, од самог почетка СВО служе у саставу својих јединица.
У војном одељењу Јекатеринбуршке епархије има 169 свештенослужитеља који воде духовну бригу од 239 војних одељења и јединица оружаних снага.