Мајка источких Срба

На гробљу у Благачи албански екстремисти су 1999. минирали парохијски дом, цркву и дуб стар више од 500 година (Фотографије Б. Радомировић) На гробљу у Благачи албански екстремисти су 1999. минирали парохијски дом, цркву и дуб стар више од 500 година (Фотографије Б. Радомировић)     

Исток, Косовска Митровица – Требало је деценију и по да се сретнемо са Весном Маликовић, из Србобрана, из општине Исток, коју смо годинама звали, кад год би се нешто десило у Метохији.

Са породицом је до 1999. године живела у овом питомом, богатом селу, са супругом и двоје деце, да би кад је војска почела да напушта Космет, више од 400 Срба из Србобрана кренуло за њом.

Живела је тешко у расељеништву. „Потуцала се” са породицом од Краљева, Мрчајевца, Чачка до Београда, са минималцем у џепу, од којег нису могли ни кирију да плате.

Онда је решила да се врати у своје место. До рата је радила као професор српског језика и књижевности у Ракошу и Ђураковцу, местима у којима сада нема ниједног Србина. Има Срба у Благачи, периферији Ђураковца.

– Мој грех је када сам се 2006. године одвојила од деце и супруга. То је агонија. Ја, као жена, са још петоро Срба долазим у „црвену зону”, у моје место, које је избрисано са географске карте. Од 64 куће које су постојале, осим моје, која је била узурпирана, уништена од албанске породице, ниједан српски димњак није остао. Требало је много времена и снаге да се кућа среди. Било је то аветињско место. Ни птице није било. Без струје, воде, без заштите, хране. Монаси Високих Дечана су нам доносили јело и дрва. Осим њих никог нисмо имали. Шпански Кфор се трудио да нам обезбеди сигурност. У једној кући надомак Осојана чекали смо да нам се направе куће. Прошли смо повратничку голготу. Само захваљујући дечанским монасима, успела сам све то да преживим – прича Весна, храбра, наочита жена, која је за 16 година откако је дошла, само упорношћу, залагањем, али и уз помоћ Далибора Јевтића, косовског министра за повратак и заједнице, али и добром вољом локалног руководства, успела да у 18 села источке општине, врати 2.300 српских душа.

Некада је у источкој општини било 6.132 Србина. Зато Весну зову „повратничком мајком”. Исток је општина са највише српских повратника. Вратила их је у 18 села, допринела да се сагради 560 кућа.

У Благачи, на гробљу где су њени најрођенији сахрањени, албански екстремисти су 1999. минирали две цркве, од којих је једна старија од Пећке патријаршије. Миниран је и парохијски дом у којем је поп са породицом живео. Остао је само звоник.

Ве­сна Ма­ли­ко­вић Ве­сна Ма­ли­ко­вић     

Надгробни споменици су уништени, из откривених гробова са којих су варварски склоњене надгробне плоче, вире српске кости и лобање. Миниран је и дуб, стар пет стотина година. Од грана дуба, Срби из Благаче су направили крст, који око села носе за сеоску славу.

Не проговара Весна, док се саплићемо о стрњике, о грање, о српске крстаче, а руководство за то не мари. Наилазимо на свежу хумку. Недавно је била сахрана. Причамо даље, док крећемо ка повратничким селима, да је „кроз многе политичке игре и системе пролазила током повратка”.

– Косово је шаховска табла где се играчи мењају, Али то нама не даје право да одустанемо од наше свете земље, од прадедовских имања, гробова... то знају само они који су на Косову. До 1999. године сам била запослена у просвети. У избеглиштву сам са мужем радила у киоску, разноразне послове, а онда се отворио конкурс у Канцеларији за повратак у општини Исток. Било је много опструкција. Али сам успела. Сада сам ја та која мора да се бори за свој народ. Заједно са министром Далибором Јевтићем, са којим сам успела да остварим добар контакт. Имали смо, министар и ја тешке борбе, ометање што од међународне заједнице, што од појединих службеника општине у Истоку. Све ове куће које су у општини Исток и сви Срби који су ту, захваљујући њему су на своме – смирено говори ова жена борац.

У коју год смо повратничку породицу ушли, летели су јој у загрљај. Задржавали на јелу, пићу...

Говорили: „Код Весне гладних нема!”

Прича нам Весна док кроз стакла аутомобила промичу само нека од повратничких села – Бело Поље, Верић, Дубрава, Ковраге, Србобран, заселак Криваче, Суви Лукавац, Благача, Црнце... док гледамо ка селу Прекале где више Срба нема, да је „Далибор Јевтић 24 сата био уз нас”.

– Осим кућа, успео је да направи Дом омладине, парохијске домове, путеве, да обезбеди грантове за самоодржање. Много тога је урадио – наводи Весна док стижемо под висове Источких планина, у село Љубожда, у које су се прошле године вратили Срби.

Потребно је много снаге да се једна кућа сагради. А Срби желе да су своји на своме. Ту, одакле су силом отерани у јуну 1999. године.

– Потребно нам је снаге, разумевања, слоге и воље, да би нас Срба и Црногораца овде било – говори Весна, храбра Метохијка, која са супругом живи у Србобрану, у једној од пет повратничких кућа. Деца им из Србије долазе.

До 1999. године у Србобрану је било 65 кућа. Више од 400 Срба, али и Војвођана (давних година прошлог века досељених из Баната). До рата су у селу биле само две албанске куће. Сада их има више од сто. Има и Египћана.

У Србобрану су Маликовићи, Симоновићи и Барјактаревићи. Каже да у повратничким селима „нема већих проблема”, ако се изузму крађе, ломљење прозора, уништавање инвентара, исписивање графита.

Проблем је, наглашава Весна, што младима недостаје посао, друштвени живот, па се често одлуче на одлазак у централну Србију. То је једно од горућих питања. Али ова храбра жена, у којој се метохијски ветрови гањају, а она смирена, не одустаје. Каже: „Сви ми имамо неку мисију док смо на земљи. Моја је да помогнем људима.”

Она је „мајка” источких Срба.

Ваш коментар
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBook
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

×